Oporavak ili noćne more

Ekonomska kriza istinska je dnevna (i noćna) mora, koja bi se relativno lako rešili da nije indukovana entropijom i rizicima globalnih spoljnih, ali i unutrašnjih faktora. Racionalno promišljanje nas upućuje da se fokusiramo na domicilne faktore, jer Srbija kao mala zemlja nema kapacitet da na bilo koji način možemo uticati na globalne odnose u svetu, ali ne može ni da živi mimo sveta. S druge strane, godinama smo svedoci pretencioznih (pre)poruka o „velikim“ temama i prosperitetnoj budućnosti, ali i izbegavanja odgovora na „mala“ pitanja od kojih zavise egzistencija i budućnost građana, pa time i kredibilitet i stabilnost države. Zarobljeni nostalgijom za dobrim starim vremenima, izgubili smo samopouzdanje i veru u mogućnosti vlastitih ljudskih i materijalnih resursa. Propustili smo mnogo vremena u sporenjima o besmislicama, bez nacionalnog konsenzusa o bilo čemu, što je uticalo na urušavanje i ekonomije i institucija. Zbog svega toga je neophodno doneti nacionalni program oporavka društva i ekonomije u cilju sprovođenja ozbiljnih reformi u ideološkoj, ekonomskoj i socijalnoj sferi. To je od suštinskog značaja za mobilizaciju potencijala i energije ljudskih resursa, što će stvoriti uslove za bolju valorizaciju i materijalnih resursa, za rast zaposlenosti i investicije. Državi i građanima je potrebna sigurnost, koje nema bez funkcionalnih institucija, ekonomskog i rasta zaposlenosti. Ovo je pitanje oko koga ne bi trebalo da se spore politički faktori, preduzetnici, sindikati, nevladin sektor, inteligencija, tehnokratija, kao ni građani-glasači na izborima. Nacionalni program oporavka trebalo bi da generiše reforme koje stvaraju uslove za rast konkurentnosti, što podrazumeva fokusiranje na modernizaciju institucija i vladavinu prava, racionalnu organizaciju, strategiju investicija i finansiranja, fiskalnu i monetarnu politiku i rast zaposlenosti. To su i uslovi bez kojih je nezamisliv oporavak. U ekonomiji se najpre moraju identifikovati i otkloniti uzroci koji ruiniraju konkurentnost privrede. Državu treba modernizovati, da sistem afirmiše tržište ali i koncept nacionalne ekonomije, koja se ne može učiniti konkurentnom isključivo neolibaralnim favorizovanjem interesa najrazvijenijih, a da se u isto vreme rashodi pokrivaju sve skupljim zaduživanjem. Ako je cena kapitala premija za rizik, a inflacija pokazatelj neravnoteže robnih i novčanih fondova, postavlja se pitanje kako konkurentno finansirati rast zaposlenosti i držati pod kontrolom inflaciju? Možemo li se ugledati na politike najrazvijenijih zemalja kod kojih rast budžetskog i deficita platnog bilansa ne izaziva inflaciju, ali ni niske kamatne stope ne generišu visoke stope privrednog rasta? Kako je onda moguće da mi ne uspevamo da održimo stabilnost i inflaciju u projektovanim okvirima? Ili zašto su kamatne stope u Srbiji veće za 40, pa i 500 odsto (!?) nego u okruženju i EU. Da li smo kao država i ekonomija najrizičniji ili smo paradigma nesnalaženja u vrtlogu političkih, ekonomskih i društvenih previranja poslednjih decenija. I privreda Nemačke, kada bi imala uslove finansiranja kao privreda u Srbiji, verovatno bi doživela kolaps! Možemo li iz svega izvući pouke? Moramo sami ozbiljno i uporno rešavati naše probleme, da kroz nacionalni program oporavka formulišemo prirodne i ostvarive ciljeve, reafirmišemo vlastite potencijale i odgovornost. U protivnom, ostaće nam noćne more. I zato je bolje da naše probleme rešavamo mi, a ne naša deca, koja sebe sve manje vide u Srbiji.