Bez upitnika ne valja

Jedan naš poznati sociolog objavio je tada svoja razmišljanja o medijskoj popularnosti monarhije, gde je između ostalog stajalo: „Da li nas je monarhijski glamur samo zamajavao i zabavljao nekoliko dana? Jesu li impresivni protokol, prinčevi, vojvode, uniforme i šeširi pomogli običnom čoveku da bar privremeno zaboravi prozaičnost i tegobe tranzicije? Koliko smo odista ponosni što je i srpski kraljevski dom bio na venčanju? Je li šteta što nemamo i mi kralja. Da je Draža pobedio imali bismo ga...“ Još jedna senzacija tih dana bilo je otkrivanje i ubistvo Osame Bin Ladena u Pakistanu, pa se dopisnik iz Vašingtona, u istom broju „Politike“, upitao šta bi bilo da je dotični samo zarobljen a ne i ubijen. „Gde bi bio zatvoren, na američkom tlu ili u bazi Gvantanamo na Kubi? Da li bi mu se sudilo pred vojnim ili građanskim sudom. Da li bi imao pristup dokazima protiv njega? Ko bi ga branio ili ko bi ga sprečio da suđenje pretvori u propagandnu tribinu Al Kaide?“ U oba citata imamo niz od po četiri pitanja, ali se jedno od njih, umesto upitnikom, završava tačkom. Slični primeri sreću se često po novinama. Možda su autori svesno hteli da razbiju monotoniju jednakih znakova na kraju rečenice? Takva želja bila bi neumesna, jer Pravopis jasno kaže: „Upitnik se piše iza svake upitne nezavisne rečenice“ (tačka 169). Pre će biti da je u pitanju čista nepažnja, ali u tom slučaju trebalo je da lektori provere interpunkciju. Još ponešto o ovome sledećeg puta.