Pseća pesma nad pesmama

Oštenila se Tara. Na ovaj svet donela je šest rasnih štenaca, šest šarplaninaca, hoću reći, moje arijsko pleme u Vidovu se uvećava. I dobro će mi doći ta mlada garda kojoj je otac i vođa Garča. Jer, treba, brale, neko da se suprotstavi kurjačkim hordama. Garčini potomci, još kao mladunci, treba da osete krv kurjaka, ej tamo, u januaru kada stasaju. Tako je u planini, ali i u prestonici; ako ne zakolješ, bićeš zaklan.

Tara je, danima, tražila legalo gde će se ošteniti, i, kada me je, već, ubedila da se smestila iza ognjišta, među praznim flašama i teglama, avaj, moja kučka je nestala! Cunjao sam, po mraku, u Vidovu, njušio kao pseto, sva ona mesta koja je Tara, zadnjih dana, najviše volela, gde se na suncu izležavala i kao svaka trudnica teško, duboko disala. Ali, od Tare ni traga ni glasa, kao da je u zemlju propala! Sav očajan, strovalio sam se u ligeštul pored Vidovog hrama, i, odjednom, u mukloj tišini, čuo sam nešto kao mijaukanje, skuckanje iz Cezarovog apartmana. Bajdvej, Cezar je, zbog neverstva, konačno, proteran iz Vidova, i, čujem da se druži sa pecarošima pored jezera. Poletim ka Tari, mobilni mi služi kao lampa, i, šta ću videti? Crne grozdove okačene na Tarinim dojkama, i, štenci cokću li, cokću ustašcima.

A, njen pogled nikad neću zaboraviti! Bio je to pogled, ne kučke, već Leonardove Madone; tajanstven, blag, prodoran, i, pomalo brižan, prekoran. Ne znam kada sam poslednji put zaplakao, ali sa suzama u očima šaputao sam Jesenjina, onu njegovu pseću pesmu nad pesmama... I, kada su prošli prvi talasi uzbuđenja, prineo sam Tari balu slame i sena, a ona je, sva brižna, slamom štenad pokrivala da bi ih zaštitila od prvih jutarnjih mrazeva... Javim Bilji i Saški radosnu vest, a i njihovi glasovi drhture od sreće. A onda će Bilja: Znači li to da ćeš i ove zime ostati u Vidovu?

Te noći dugo nisam, od uzbuđenja, zaspao, i tranzistora sam se dohvatio. Na Radio Beogradu slušao sam o tužnoj sudbini Anice Savić Rebac, možda, najumnije Srpkinje, koja se ubila. A šta drugo preostaje umnoj ženi u Srbiji?! Da, priznajem; primio sam tranzistor, đavolji poklon, i, ogrešio se o načela pustinjačkog života...

K. G. Jung, moj guru iz Švice, na to me upozorava: Tako to krene! Prvo, tranzistor, onda solarna lampa, pa televizor... A onda ćeš, kao Tolstoj, pred zimu bežati iz Jasne Poljane za Moskvu. Ali, u Beogradu, kao što znaš, nema moskovskih salona, gde se okupljala sva pamet i duša Rusije. Beograd je postao prćija Brisela odakle Srbima vlada Velika Mama, gospođa Ketrin Ešton koja teško da je čula za Ivu Andrića, Crnjanskog, Boru Stankovića... Pa i za Anicu Savić Rebac koja je napisala onu zadivljujuću studiju o NJegošu. Mada, među nama, sumnjam da i Dačić i Vučić znaju za tu divnu ženu, mislim, na Anicu...

A nije bilo lako ni NJegošu, jer njegovu Luču mikrokozma i danas malo ko razume; treba, prijatelju, poznavati gnostike, bogumile, Kabalu, a Anica je sve to znala i zato je NJegoša kao čarapu prevrnula...

Zaspim iza ponoći, tranzistor krči, a moja Crna me budi: Umesto da se, recimo, spremaš na put za Indiju, ti bi da se vratiš Beogradu i jalovom parnom grejanju. A onda ćeš, kao Tolstoj, pod stare dane, bežati usred zime iz Jasne Poljane i skončati život u nekom Astapovu, na železničkoj stanici koja nema šina, a vozovi, ipak, dolaze i odlaze, a da niko ne zna kako!