Arhiva

Smrt nije olakšanje

Željka Buturović | 20. septembar 2023 | 01:00
Novi Predlog građanskog zakona uvodi eutanaziju, koja je zakonom dozvoljena samo u malom broju zemalja u svetu, a nije, na primer, dozvoljena u Sloveniji i Hrvatskoj. Zbog čega onda mi istrčavamo u prve redove? Svakako da bi trebalo učiniti sve da se umirućima olakšaju poslednji dani - tome i služe moderna medicina i farmakologija. I, idealno, zdravo društvo i jaka porodica koji će im pružiti utehu. Ni u jednoj varijanti tri nepoznata „izvršitelja“ sa injekcijama, koje zakonski predlog predviđa, nisu dostojanstveniji od normalne medicinske nege i podrške najbližih. Iako je predlog zakona dobar utoliko što uslove postavlja visoko i sa mnogobrojnim birokratskim ograničenjima, već ima nekoliko primera u svetu gde je naizgled usko definisani okvir ogromnom brzinom mutirao uz veliki broj šokantnih skandala. U Kanadi je eutanazija na smrt bolesnih legalizovana pre samo tri godine, a sada se već uveliko razmatra mogućnost eutanazije dece. U Holandiji se redovno eutaniziraju dementni, psihijatrijski bolesnici, invalidi, deca i parovi koji bi da zajedno preminu, sa krajnjim ishodom da je u 2016. već četiri odsto svih smrti bio rezultat eutanazije - četiri puta više nego u 2003. Mladima od 17 godina je dozvoljeno da se eutanaziraju bez saglasnosti roditelja. Dakle, u kritičnom i konfuznim periodu, kada se mladi mozak prvi put susreće sa raznim radikalnim idejama, njemu se opcija samoubistva predstavlja kao racionalna, zakonom razrađena varijanta. U medicinskoj literaturi je već zabeleženo nekoliko desetina slučajeva eutanazije, kombinovane sa donacijom organa, dok autori u vodećim medicinskim i bioetičkim časopisima predlažu da se, zarad efikasnosti, kandidati za eutanaziju ne ubijaju odmah, već da se samo uspavaju dok im se, uz još kucajuće srce, ne povade organi. Oduzimanjem srca na kraju procedure bi se kompletirala eutanazija. U Belgiji je eutanazirana 38-godišnja žena sa istorijom psihičkih problema, koju je posle duže veze napustio partner. Žena je na dan eutanazije zvala sestru da joj kaže da nema snage za proceduru, ali je na kraju procedura, ipak, realizovana. Lekar koji je izvršio eutanaziju je porodici objasnio da bi „i kućnog ljubimca oslobodili bola“, a od roditelja je tražio da pridržavaju smrtonosnu injekciju i stetoskopom provere da li je srce njihove ćerke prestalo da kuca. Ishod eutanazije je uvek fatalan, a institucionalni kontekst koji je okružuje odustajanje čini gotovo nemogućim. Koliko njih bi imalo snage da pogleda tri izvršitelja u oči i kaže - vratite se kući, predomislio sam se? Mnogim ljudima tokom života padaju na pamet suicidne misli, ali samo vrlo mali broj pokuša da se ubije, a onda još mnogo manji u tome uspeva. Kada bi se samoubistvo zakazivalo uz obimnu papirologiju i učešće nekoliko ljudi, koga ne bi bilo blam da se na kraju i ne ubije? Šta će ljudi misliti! Pogotovo ako ste to prethodno najavili na Instagramu, uz veliki broj čestitki na hrabrosti i izuzetnosti. Život se bazira na navici i instinktu. LJudi ne žive zato što je njihov život posebno vredan, ili koristan po društvo, ili ih čini srećnijim nego što bi bili da se nisu rodili. A politika legalne eutanazije poziva bolesne, slabe, zbunjene i nemoćne da razmisle o životu baš iz tog drugog ugla – da se zapitaju koliko njihov život zaista vredi, da li su teret drugima, i koliko je dostojanstveno biti bolestan. I što čovek više o tome misli, to lakše dolazi do zaključka da je jeftiniji mrtav nego živ, da je nemoć isto što i gubitak dostojanstva; da nije vredan ako nije od koristi drugima. Legalizacijom eutanazije mi njima poručujemo da su takve misli validne. A upravo je čoveku u bezizlaznoj situaciji potrebnije da ga ubedimo da je njegov život jednako vredan kao i naš; da ga njegova bolest ili njegovi problemi ne čine ništa manje dostojanstvenim, i da takav, izmučen, „skup“ i beskoristan nama i dalje znači beskonačno puta više od bilo kakvog „elegantnog“ oproštaja. Samo postojanje eutanazije kao zvaničnog, pa makar i hipotetičkog izbora je u suprotnosti sa životom i humanošću. Ovo naizgled praktično i saosećajno, a zapravo surovo i nihilističko rešenje stvara paniku i podstiče crne misli kod najosetljivijih sugrađana. Na nama je da stanemo uz njih.