Možda ću da uđem u SNS

Rezultati lokalnih izbora na Voždovcu, u Kostolcu i Odžacima su rezultat stanja i ambijenta u kome se nalazimo. Oni su i rezultat velikih grešaka stranaka koje su u prethodnom periodu činile vlast, kako na republičkom, tako i na lokalnom nivou. Nije slučajno Srbija došla u situaciju u kojoj se nalazi i tu naročito mislim na ekonomski položaj i stanje privrede, kaže u intervjuu za NIN član Privremene uprave Beograda i bivši gradonačelnik Nebojša Čović. On dodaje da je centralna teza borba protiv korupcije, za koju se ne može reći da je izostala. Mislim da je to nova energija koju su doneli SNS i Aleksandar Vučić. Na tom talasu se i dobijaju ovakvi rezultati. To jeste izazov za SNS da na osnovu ovih pokazatelja donese odluku o eventualnom izlasku na parlamentarne izbore. Da li će takve odluke biti ne znam, ali ne mogu da je isključim kao realnu mogućnost, ističe Čović.

Da li su vanredni izbori u ovom trenutku potrebni Srbiji?

Moje mišljenje je da su izbori potrebni. Očigledno je da se Srbija od petooktobarskih promena muči sa formiranjem vlada u kojima učestvuje veliki broj stranaka. A čim imate takve vlade, onda imate puno namirivanja. U tim namirivanjima, nažalost, manje se gledao interes Srbije, a više stranaka. Sa te strane izgleda logično da budu i republički izbori i da se racionalizuje vlada, a time i dobije jasno definisana odgovornost onih koji će voditi Srbiju. Na SNS-u je da donese tu odluku, mada ću razumeti i ako ne bude doneta, imajući u vidu da čekamo i datum za otpočinjanje pregovora sa EU. Ne možemo da posmatramo samo unutrašnje prilike, vezani smo i za spoljne događaje i uticaje.

Da li vaš angažman u Privremenoj upravi znači i aktivni povratak u politiku?

Mnogi to pitaju, ali ne mislim da je to generalno bitno za Srbiju. To ne znači moj definitivni povratak u politiku, ali ne znači ni da nije. Nisam prelomio ni sam sa sobom, a i sa porodicom, koja mi je iznad svega.

Od čega će zavisiti ta odluka?

Zavisiće od moje procene onog što nas čeka. Kod Aleksandra Vučića prepoznajem novu energiju i novu šansu za Srbiju. Ako se tako nastavi, a verujem da hoće, moguće je da budem i aktivniji u svemu tome. S druge strane, nemam 30 godina i nemam onakve energije, entuzijazma, a ni mladalačkog neiskustva da bih se upuštao u poslove koji mogu da predstavljaju ružne avanture. Uvek ću biti tu da pomognem svom gradu i državi, ali onoliko koliko mogu. Imajući iskustvo koje imam, vrlo sam oprezan da ne uđem u ono što ne mogu.

Ukoliko prelomite da se vratite u politiku, na koji način biste se angažovali. Kao član SNS-a ili na neki drugi način?

O tome nismo razgovarali. Naravno, ako je zahtev da se stranački obojite, i o tome se može razmišljati i razgovarati. I kada smo pričali o mom angažovanju u Privremenom organu, mene niko nije uslovljavao da postanem član stranke. Ne spadam u grupu ljudi koju možete lako uslovljavati. Meni funkcije nikada nisu predstavljale potrebu za zadovoljavanje sujete i popunjavanje biografskih podataka. Mnogo toga sam prošao da bih se posle svega grabio za funkcije.

Ko vas je predložio u Privremeni organ?

Razgovarao sam sa Aleksandrom Vučićem isključivo oko angažmana u Privremenom organu.

Vodili ste Beograd, da li biste se ponovo i pod kojim uslovima kandidovali za gradonačelnika?

Iskreno, ne znam. Sadašnje stanje u Beogradu je finansijski izuzetno kompleksno i složeno. Ukoliko se to bude dogodilo, javno ću to reći ranije kako bi se izbegla sva nagađanja.

Čini se da, ipak, ne isključujete tu mogućnost?

Ne isključujem tu mogućnost. Što se tiče mojih ambicija, imam ih dovoljno i zasnovane su na rezultatima, a ne samo na onom što bi se zvalo ambicija po svaku cenu.

Neke procene govore da je dug grada 900 miliona evra, a da od toga javna komunalna preduzeća duguju 450 miliona. Vi ste nedavno izjavili da je Beograd i dalje ugrožen i da osim tog manjka od 10 milijardi dinara, Beograd duguje bankama 526 miliona evra. Bivši gradonačelnik Dragan Đilas ima drugačiju matematiku, koja kaže da su dugovi znatno manji. Šta je tu tačno?

Imam zvanične izveštaje. U ovom trenutku grad Beograd duguje Evropskoj investicionoj banci i EBRD-u 345 miliona plus sto miliona. Dakle, kreditna zaduženost Beograda je 445 miliona evra. Pored toga, Beograd duguje AIK banci, Komercijalnoj banci, Banka Intezi, Fondu za razvoj i Unikredit banci još negde oko 9,8 milijardi dinara. To je dinarska kreditna zaduženost, a pomenuti dinarski krediti ugovarani su između 2010. i 2013. godine. Znači, trenutna kreditna zaduženost kada se sve pretvori u evre je 530,1 milion evra. Ti krediti otplaćivaće se najkasnije do 2038. godine. Ova godina se odnosi na kredit EIB-a, ostali dospevaju do 2019, s tim što svaki mesec morate da servisirate kredite. Već u januaru imamo obavezu da platimo nepunih 1.600.000.000 dinara po osnovu glavnice i kamate. Do kraja 2014. treba da otplatimo oko 65 miliona evra. Do sada smo na ime glavnice otplatili 104 miliona evra. Na to treba dodati ono što sada analiziramo, a to je koliko su zadužena javna komunalna preduzeća. Verujem da ćemo do kraja godine doći do ukupne cifre koju duguje grad. Obaveze smo uspeli jednim delom da izbalansiramo rebalansom budžeta, međutim obaveze u prvom kvartalu naredne godine predstavljaju veliki izazov. One iznose oko 23 milijarde dinara, a očekivani priliv je 13 milijardi.

Da li zbog toga tvrdite da je Beograd i dalje ugrožen?

Vrlo je ugrožen. Mogu to kompetentno da kažem ne unoseći bilo kakvu stranačku i političku dimenziju. Tačno je da je Beograd ostao bez pet milijardi prihoda zbog prenošenja određenih nadležnosti i naplate taksi na republički nivo, ali je i tačno da se sam Beograd odrekao dela poreza na plate. To je stanje stvari i moj zadatak nije da utvrdim koliko je ko bio nepošten. To rade neki drugi organi. Na nama je da utvrdimo koliko je rađeno profesionalno, koliko je postavljen ispravan koncept održanja i razvoja Beograda. Mi smo u situaciji da investitor, samo da bi prošao prvu fazu promene urbanističkog plana, čeka skoro dve godine. Nema takvog investitora. To veliko vreme čekanja i jeste izvor birokratske korupcije koja razmišlja po sistemu od 100 do 1.000, pa možda i 10.000 evra. U velikom vremenu birokratskih procedura krije se i logika korupcije.

Minulih dana smo videli smene rukovodećih ljudi u nekim javno-komunalnim preduzećima koje je predložila DS. To je bio razlog zbog koga je Tanja Pašić podnela ostavku i rekla da ne želi da učestvuje u politički motivisanim čistkama. Ko su ljudi koji su ih zamenili, da li su kvalifikovani i može li se desiti da Beograd stane?

Mislim da se neće desiti da Beograd stane, a kako ti ljudi rade rano je govoriti. Nije prošlo ni sedam dana od njihovog postavljenja. Žao mi je što je Tanja izašla iz Privremenog organa, ali razumem stranačku disciplinu. Da li su to bile ozbiljne namere ne znam, ovako ispada da je Tanja bila tu da ne bi bilo nikakvih promena. S druge strane, ne mislim da je nenormalno napraviti određene promene. Prinudne uprave su uvođene u Zemunu i svi su promenjeni. Ako ste stranački, politički došli na neko mesto, onda očekujte da kada vaša stranka izgubi određeni kapacitet budete promenjeni. Ono što sam video prilikom dovođenja novih vršilaca funkcije jeste da imaju kompetentne biografije. Nisam se mešao u to, a kakve će rezultate dati, videćemo ubrzo. Kako je gospodin Đilas otišao? On nije biran direktno. Imao je većinu u Skupštini, potom je izgubio tu većinu i ona ga je smenila. Kako je došao, tako je i otišao sa funkcije gradonačelnika Beograda.

Da li bi budući gradonačelnik trebalo da se bira neposredno?

To smo imali 2004. godine. Nenad Bogdanović je biran direktno. Sad je pomalo licemerno da oni koji su način izbora promenili 2008, to ponovo traže. U redu, ljudi mogu da menjaju mišljenja, ali bar priznajte grešku. Videćemo kako će se sada birati. Nije li možda do promene načina izbora gradonačelnika 2008. došlo zbog straha od protivkandidata gospodinu Đilasu?

Bili ste gradonačelnik pre dve decenije. Koliko se Beograd i njegovo funkcionisanje iz tog vremena razlikuju u odnosu na današnji Beograd?

Tehnički potencijali Beograda u ovom vremenu i onom vremenu se razlikuju. Prolazili smo najgore vreme, pa smo 1993. godinu preživeli sa budžetom grada od 35 miliona nemačkih maraka. Najveći budžet je bio 1994, za vreme Avramovićevog dinara i iznosio je nepunih 350 miliona maraka. Od 2001. budžet se kretao oko 700-800 miliona evra. Devedesetih smo imali sankcije, nismo mogli da uvezemo naftu, mazut, da ne pričam o rezervnim delovima, ali kako-tako smo sačuvali komunalni sistem. Od 2001. godine je on razvijan, ali očekivao sam da ćemo to zateći u mnogo boljem stanju. Nije Beograd mnogo porastao od tih godina do sada. Najveći priliv ljudi se dogodio između 1991. i 1996. Govorim o raseljenim i izbeglim licima. Ako je Beograd tad imao dva miliona stanovnika, toliko ima i sad. Mi nismo rešili problem legalizacije u Beogradu. Nismo završili kapitalne projekte. Beograd na vodi nije ne znam kako nov projekat. Izvorište tog projekta je Beograd Treći milenijum, a radila ga je SANU. Nakon toga je nazvan Savski amfiteatar, pa potom Europolis, pa je sad Beograd na vodi. I on jeste preko potreban. Prokop je napravljen da bismo pomerili železnicu oko Beograda, ali nismo to uradili. Što se tiče GSP-a, imali smo oko 1.000 vozila i tada, a i sada opet imamo 1.000 vozila i to sa istim problemima. Uveden je sistem Bus Plus za koji mislim da je potreban, ali posle toga se ušlo u probleme jer je sve mistifikovano. Od vlasništva Apeksa do procenata. Zbog toga građani to nisu prihvatili kako treba. Posle 2000. mnogo smo para dobili u čitavoj državi. Sad je pitanje šta smo i da li smo mogli za sve te pare da uradimo više.