Kako uposliti pola od jednog umetnika

Kada je pre samo nekoliko nedelja pisala o mogućim problemima u sektoru kulture, uoči početka rasprave o budžetu, Gorica Mojović, članica Odbora za kulturu Skupštine Srbije, čestitala je ministru za kulturu povećanje budžeta, ali istovremeno izrazila i sumnju u realnost njegovog sprovođenja. Tada je i najavila mogućnost da pred sam početak rasprave, u Skupštinu stigne nova verzija budžeta kao amandman Vlade na koju poslanici neće moći da reaguju svojim amandmanima. To se upravo i desilo, što je slučaj bez presedana u parlamentarnoj praksi.

Taj amandmanski budžet za kulturu iako je skoro u potpunosti prekrojen i dalje puca po šavovima. Jeste da je skoro 1,5 milijardi preraspoređeno sa investicija i nabavke opreme na programe i projekte, pomoć lokalnoj samoupravi i nevladinim organizacijama, ali je i to urađeno po nekim neobičnim kriterijumima, a i dalje je najveća cifra ostala za obeležavanje godišnjice Prvog svetskog rata - ukupno 620 miliona. Državni sekretar Dejan Ristić objašnjava da će te pare biti upotrebljene za obnovu spomenika, memorijala, arhivskih depoa i tome slično. Po ovom budžetskom zakonu to je nemoguće jer se sredstva za obeležavanje Prvog svetskog rata nalaze na poziciji 424, sa koje se isključivo finansiraju programi i manifestacije.

Kultura je naišla i na druge nagazne mine, pre svega u Zakonu o budžetskom sistemu.Taj zakon zabranjuje na dve godine zapošljavanje i popunjavanje upražnjenih radnih mesta, a takođe je propisano i da broj angažovanih po ugovoru na određeno vreme, ugovoru o delu, preko omladinske i studentske zadruge i po svim drugim osnovama, ne može biti veći od 10 odsto od ukupnog broja stalno zaposlenih.

ANGAŽMAN
Primera radi, Direkcija Festa, koja organizuje tri velika filmska festivala, ima samo pet zaposlenih. Za svaki od tih festivala (Fest, Sofest, Kratki metar) potrebno je angažovati više desetina ljudi, od vozača, preko službe za goste do pres-službe. To znači da Direkcija Festa po tom zakonu može da angažuje svega pola saradnika po Festivalu.

Postoje i druge ustanove koje imaju veoma mali broj zaposlenih, navodi Gorica Mojović. Na primer pozorišta `Puž` i `Zvezdara teatar` nemaju stalne glumačke ansamble, imaju samo ljude zaposlene u tehničko-administrativnom sektoru i to `Puž` 11, a `Zvezdara teatar` 12 stalno zaposlenih, što znači da Branko Kockica može da angažuje jednog, a Duško Kovačević 1,2 umetnika, i da igraju monodrame tokom čitave godine. U Srbiji od svih ustanova kulture najviše ima takozvanih polivalentnih ustanova - domova kulture, centara za kulturu, domova omladine koji nemaju umetnički deo zaposlenih u stalnom radnom odnosu, već imaju zaposlene koji se bave organizacijom. Te ustanove prave najveći broj programa godišnje. Na primer, Kulturni centar Beograda ima 40 stalno zaposlenih od kojih polovina radi u Beo izlogu, a ta institucija ima nekoliko stotina programa godišnje izložbe, koncerte, bioskopske projekcije, tribine, promocije što ih apsolutno onemogućava da angažuju toliki broj saradnika i autora da bi te programe realizovali. Znači, ovim Zakonom praktično su sve te ustanove prisiljene da godišnje imaju samo jedan program. Primer se može naći i u slučaju Beogradske filharmonije, koja ima 96 članova ansambla, što znači da bi oni po ovom zakonu mogli da angažuju 9,6 saradnika po ugovorima, i taj bonus sa četiri gostujuća dirigenta i petoro solista ispune samo u jednom mesecu. I gotovo!, ističe Mojovićeva.

Novi ministar kulture se ne oglašava, ali je očigledno da i on, kao i ministar finansija, žele veću kontrolu nad institucijama. Moguće selektivno biranje broja saradnika i procedure koje se predviđaju onemogućiće ustanove da ostvare planirane programe. Kakva je onda korist od povećanog budžeta kad neće imati ko i da ga potroši?

Ukoliko bi ustanova tražila veći broj saradnika, njihov zahtev bi bio prosleđen nekom telu Vlade, koje će tek biti formirano.Onda će to telo ili organ, odobravati angažovanje ljudi po ugovoru na predlog Ministarstva kulture, ali uz prethodno pribavljeno mišljenje Ministarstva finansija.

Ja zaista mislim da u ovoj zemlji preovladava diktatura birokratije. Kako će bilo koja ustanova da radi? Na primer Filharmonija. Moraće prvo da traži od Uprave za javne nabavke da im odobri javnu nabavku za pregovarački postupak sa dirigentima i solistima, pa da sprovede postupak javnih nabavki. Onda će morati da pišu Ministarstvu kulture molbu da im se odobri više od 10 odsto angažovanih po ugovoru. Ministarstvo kulture treba da proceni da li je taj zahtev opravdan i u slučaju da jeste, prosledi ga nadležnom organu Vlade, koji potom traži mišljenje Ministarstva finansija, pa ako se ono složi, postupak ide unazad: nadležni organ odgovara Ministarstvu kulture, onda ono ustanovi. Još se nije rodio taj Franc Kafka koji bi opisao ovaj srpski proces, kaže Gorica Mojović.
Postavlja se pitanje šta će sada biti sa samostalnim umetnicima, gde će oni moći da dobiju honorarni posao, ugovor za izložbu, koncert, tribinu? Ko će njih moći da angažuje?

RASIPNIŠTVO
S druge strane, sve ove mere i kontrole ukazuje na nepoverenje vlasti prema kulturnoj sceni. Kao da se namerno stvara slika o kulturi u kojoj su uglavnom ljudi koji samo nešto izvoljevaju, tezgare, hoće pare, troše. Treba ogaditi narodu kulturu.
Da li je moguće da relativno mali broj ljudi koji rade u kulturi cele Srbije ugrožava ovu zemlju, a ne ugrožava je 740.000 zaposlenih u javnim preduzećima? Zašto se ne zaustavi taj trend, takoreći megatrend zapošljavanja savetnika i savetnica po ministarstvima i javnim preduzećima, a ne da se kultura ponižava, pita se Mojovićeva.

Jer, ako je bilo nepoštovanja postojećih zakona o maksimalnom broju zaposlenih, onda je tamo trebalo dovesti stvari u red, a ne kažnjavati sve odreda.
Ministar finansija je prvo tvrdio da u kulturi ima 6.800 zaposlenih, posle dva dana 17.600, da bi trećeg dana državni sekretar Dejan Ristić saopštio da ih ima 18.500. Odakle im ti podaci? Budžeti za kulturu poslednjih godina svuda su bili smanjivani, odakle onda pare za tolika zapošljavanja? Tvrde da ih je najviše po lokalnim samoupravama. Ja znam da je na primer u Beogradu broj zaposlenih sa preko 1.600 spao na nešto više od 1.200, bez obzira na to što je broj ustanova povećan. Kako je moguće da se rasipalo baš u kulturi?, pita se Mojovićeva.

Zakon o kulturi donet 2009. predvideo je pretežno zapošljavanje po ugovoru na određeno vreme. Govori se o tome da će to biti i intencija novog zakona o radu koji je u pripremi. Koji će se onda zakoni primenjivati?
Mi donosimo zakone koji jedan drugog potiru. Ili donosimo već postojeće zakone. Najveći problem je što Ministarstvo kulture ne reaguje blagovremeno dok su zakoni u nacrtu, kad se o njima raspravlja na Vladi. U poslednjih nekoliko godina prolaze Vladu zakoni iz oblasti finansija u kojima se često kulturi sprema nešto poput omče. Onda kada poslanici podnose amandmane kao što to ja uvek činim, ministar kulture ne uradi ništa da ubedi vladajuće stranke da podrže nešto što je u korist kulture. I ovog puta sam dala amandman da se kultura izuzme iz ove mere, ali je sam Ristić potvrdio da je Ministarstvo kulture dalo saglasnost da ovo ograničenje od 10 odsto ostane.

Nakon problema koji su stvoreni sa Nacionalnim savetom za kulturu, pa sa nezavisnom scenom, sa konkursima za izbor direktora u republičkim ustanovama kulture, problem budžetskih zakona dodatno je iskomplikovao položaj kulture u Srbiji. I dalje nema jasne vizije i koncepta razvoja kulture i ona uglavnom služi za razna potkusurivanja. Odgovor na pitanje kako će upravnici institucija kulture angažovati polovinu od jednog saradnika, potražićemo u narednom broju.