Antioksidanti mit ili istina

Već puno godina unazad se mnogo govori i polemiše oko pojma “antioksidans” i njegovog značaja u medicini. Kao po običaju, ocene u javnosti (i stručnoj i laičkoj) su se kretale u ekstremnom opsegu: od oduševljenja novom panaceom do potpunog skepticizma i odbacivanja. To nerešeno pitanje me je zagolicalo, i podstaklo da se nađem na tragu što istinitijeg odgovora. Bacio sam se na pretraživanje knjiga i baza podataka, pokušavši da načinim sintezu dosadašnjih naučnih dokaza o antioksidansima; moj odgovor je sada pred vama.

Da bi ono “anti” u antioksidansima imalo smisla, treba prvo razumeti šta to u ljudskom organizmu “oksidiše”, tj. nanosi štetu dotad zdravom tkivu. Problem stvaraju zapravo nestabilni molekuli, koji u svojem spoljašnjem omotaču imaju nesparen elektron, i koje nazivamo “slobodni radikali”. Takvi molekuli su sposobni da se vezuju za bilo koji molekul zdravih ćelija, i time poremete njegov rad. Kada ih ima mnogo, i kada deluju u dužem vremenskom periodu, oni dovode do upale tkiva ili njegove izmene u tumorsko tkivo. Dakle, pojava slobodnih radikala u ljudskom organizmu je višestruko štetna. Za sada je poznato osam vrsta slobodnih radikala, od kojih su najznačajniji vodonik-peroksid i superoksidni anjon.

Otkuda slobodni radikali? Oni delom nastaju u samom organizmu čoveka, a delimično bivaju uneti spolja. Unutar organizma slobodni radikali nastaju kao uzgredni proizvod metabolizma, u velikom broju reakcija koje su deo fizioloških ili patoloških procesa. Na primer, slobodni radikali nastaju u procesu sinteze mokraćne kiseline, normalnog sastojka organizma, ali i u ćelijama koje su izložene ishemiji, na primer u toku napada angine pektoris. Takođe, velika količina slobodnih radikala svakodnevno nastaje zbog delovanja spoljašnjih faktora, pre svega lekova, jonizujućeg zračenja, duvanskog dima, ozona, pesticida, izduvnih gasova i dr. Uporno nagomilavanje slobodnih radikala iz unutrašnjih i spoljašnjih izvora postepeno savladava naše odbrambene mehanizme, i nastaju obolenja.

Naš organizam se od slobodnih radikala brani pomoću antioksidanasa, tj. supstanci koje u niskoj koncentraciji u odnosu na oksidabilni supstrat značajno usporavaju ili smanjuju oksidaciju supstrata (oksidacija = odavanje elektrona, tj. uvođenje kiseonika u molekul nekog jedinjenja). Postoje dve velike grupe antioksidanasa: enzimi, koji transformišu slobodne radikale u inertne, neaktivne i bezazlene supstance, i supstance koje mogu slobodne radikale da vežu za sebe, i time otklone nepoželjno delovanje na zdrave ćelije. U prvu grupu spadaju enzimi superoksid-dizmutaza, katalaza i glutation-peroksidaza. U drugu grupu spadaju neki vitamini (C, E, A), vitaminima slične supstance (beta-karoten, glutation, l-cistein) i neki minerali (cink, selen, mangan i bakar). Sve ove supstance se u organizam unose hranom, tako da je odavno primećeno da osobe koje dugotrajno unose antioksidansima bogate namirnice (voće i povrće), ređe obolevaju od zapaljenjskih i malignih bolesti. Takve osobe, pošto raspolažu velikim količinama antioksidanasa, sa lakoćom neutrališu slobodne radikale.

Kada je uočen efekat pravilne ishrane na obolevanje, naučnici su se zapitali kako da pomognu i onima koji iz raznih razloga nisu unosili dovoljno antioksidanasa. Pokušalo se sa primenom prečišćenih preparata pojedinih antioksidanasa, npr. sa vitaminom C. Tada je uočen povoljan efekat, ali i jedno važno upozorenje: doza antioksidanasa se mora pažljivo odmeriti, tj. ona ne sme biti ni premala, ni prevelika. Naime, u kontrolisanim kliničkim studijama se pokazalo da vitamin C ima povoljan efekat kada se daje u kontrolisanim dozama. I sa ostalim antioksidansima rezultati su bili slični: povoljan efekat postoji, ali u umerenim dozama, tačno odmerenim. Danas se u apotekama mogu naći i veoma kvalitetni preparati antioksidanasa, često više njih u kombinaciji, sa precizno odmerenim dozama koje imaju optimalno delovanje.

Zbog velikih napora i finansijskih sredstava koje je potrebno uložiti u organizovanje kontrolisanih kliničkih studija, na žalost danas raspolaženo sa nedovoljnim brojem čvrstih dokaza o delotvornosti antioksidanasa. Do danas je sa sigurnošću dokazan povoljan efekat antioksidanasa kod sledećih obolenja: (1) vitamin E i cink sprečavaju degeneraciju žute mrlje na mrežnjači oka, a vitamin E i usporava demenciju; (2) vitamin C (u umerenim dozama) pobolšava stanje kod bolesnika sa bronhijalnom astmom; (3) beta-karoten poboljšava stanje bolesnika kod eritropoetične protoporfirije; (4) selen sprečava oštećenje mišića i produžava vek crvenih krvnih zrnaca. Međutim, veliki broj mogućih upotreba antioksidanasa u sprečavanju ili lečenju oboljenja se aktivno istražuje, i vrlo je moguće da uskoro saznamo i za nove sigurne dokaze o njihovom povoljnom delovanju kod čitave lepeze malignih i zapaljenjskih oboljenja.

prof. dr Slobodan Janković