Sporo zrenje

Ta prividna salonska lakoća iza sebe krije jedan retko kompleksan i višeslojan tekst u kome se značenja i opservacije sklapaju poput slagalice, iz iscepkanih delova nepostojanih uspomena, zamagljenih naslućivanja ili naivnih laži. Priča o bračnoj prevari podiže se na metafizički nivo, motiv izdaje se usložnjava i produbljuje, a trag koji ona ostavlja prepoznaje se u svim aspektima naših života. Ovde je zapravo reč o svim izdajama koje svakodnevno činimo, od onih sitnih do onih najsuštastvenijih, prema sebi samima. Gledalac je pozvan da sam razotkrije istinu, ako je ona uopšte i važna, da uoči dvosmislenosti i samoobmane, skrivene motive i želje, kako likova koje posmatra, tako i svoje sopstvene.

Tako složen i potentan tekst, gde likovi gotovo sve vreme jedno govore, drugo osećaju a treće čine, zahtevao je pronalaženje prave forme koja će omogućiti da se ta višeslojnost percipira istovremeno i lako, gde se pravo značenje izvodi iz saglasja ta tri aspekta, gde i najmanji mizanscen ima svoju težinu i važnost vezivnog elementa. U centru svega toga naravno je glumac i njegova igra, i ovde imamo tri vanserijska glumca, koji sa različitim uspehom uspevaju da odgovore tom zadatku. Lakoća i savršen komičarski tajming pomažu Gordanu Kičiću da najpotpunije ostvari tu istovremenost različitih, po pravilu suprotstavljenih emocija i težnji koje lik DŽerija sa sobom nosi. Ema Nataše Tapušković je pre svega žena pod tenzijom dok je Robert Nebojše Dugalića (možda i previše) osenčen melanholijom. Režija donekle odaje utisak da je uslovljena i ritmovana scenografskim i kostimografskim zahtevima, mizanscen je povremeno proizvoljan, a glumci na momente deluju stegnuto i uzdržano, što je delom verovatno i efekat premijere. Kao izrazito glumačka, ovo je jedna od onih predstava koja sporije zri, koja tek nakon izvesnog vremena može da pokaže svoj puni potencijal. Ako ga pokaže.