Hodorkovski, Putin i NVO

U Rusiji je počeo sudski proces Mihailu Hodorkovskom, najmoćnijem oligarhu, zbog pronevere i utaje poreza. Običan svet smatra da je na sud izveden, bez obzira na to šta piše na punih 800 stranica optužnice, neko ko se preko noći obogatio pljačkom državne imovine, to jest neko ko je odavno zaslužio da se nađe iza rešetaka.

Međutim, na Zapadu, posebno u SAD, a i u delu ruske liberalne javnosti, čiji su najglasniji zastupnici neke nevladine organizacije (NVO), suđenje Hodorkovskom je “suđenje Rusiji i vladavini prava” (“NJujork tajms”). Putinov obračun sa oligarsima ocenjuje se kao povratak na autokratsku vladavinu. Na to vlada nije neosetljiva.

Još od prošle jeseni, kad je Hodorkovski bio sprečen da deo imovine “Jukosa”, naftne kompanije čiji je on većinski vlasnik, proda američkoj kompaniji “Ekson mobil”, u Kongresu SAD deluje antiruski naftni lobi. Hapšenje Hodorkovskog, u oktobru prošle godine, američki mediji su ocenili uglavnom kao nezakonito i opasno po demokratiju i vladavinu prava. Slične ocene imala je i većina nevladinih organizacija u Rusiji. NJih mahom finansiraju zapadne, najčešće američke, fondacije, a neke izdržavaju i sami ruski oligarsi.

Putin je od strane ovih organizacija bio optuživan da guši slobodu medija, demokratiju, ljudska prava i liberalnu tržišnu privredu. U decembru prošle godine desilo se da dve građanske stranke, koje je finansirao “Jukos”, nisu bile izabrane u Dumu, jer nisu prešle cenzus od pet odsto. Ubrzo posle toga “Jukos” je upao u krizu: treba da plati državi neočekivane 3,4 milijarde dolara poreza. Dok se Hodorkovskom sudi, njegova kompanija našla se pred bankrotstvom.

Zapadni mediji i NVO u Rusiji, ali i neki nezavisni analitičari, iz ovog redosleda zbivanja izvukli su slične zaključke. Prvo, Putin se, preko pravosuđa na koje utiče vlada, sveti Hodorkovskom zato što se drznuo da se meša u politiku (što je i upozorenje svim drugim tajkunima sa sličnim namerama), i, drugo, država nastoji da podvrgne kontroli prirodna bogatstva, posebno energetska. Ni Hodorkovski, ni bilo koji drugi oligarh, ne bi smeo samovoljno strancima da prodaje resurse od strateškog značaja za državu. Dakle, nema trgovine te vrste bez saglasnosti Kremlja.

Optužen posle toga za autoritarnost, Putin je, u nedavnom govoru o stanju nacije, rekao: “Na konkurentnoj globalnoj sceni koriste se sve vrste političkog, ekonomskog i informativnog pritiska. Jačanje naše državnosti namerno se tumači kao autoritarnost.” A radi se, dodao je on, samo o “očuvanju demokratskih vrednosti, koje nam diktira volja naroda, i o očuvanju strateških interesa Ruske Federacije”.

Nevladinim organizacijama Putin se dosta zamerio kada je za neke od njih rekao da ih finansiraju “uticajne strane i domaće fondacije”, a za druge da su “u službi sumnjivih grupa i komercijalnih interesa”. Otuda, po njegovom mišljenju, mnoge od njih ne služe “stvarnim interesima naroda”. A pošto rade za druge, paze da “ne ujedu ruku koja ih hrani”.

Pitanje sa kojim se Putin potom suočio u javnosti je: ne pribegava li bivši obaveštajac tajne službe teoriji zavere i oprobanom načinu borbe protiv unutrašnjeg neprijatelja?

On je ovome parirao ključnim strateškim potezom: usredsredio se na “Jukos”. Obećao je da će “država učiniti sve što je u njenoj moći da se ne dopusti propadanje Jukosa”. To implicira spasavanje firme od bankrotstva, verovatno kroz otkupljivanje znatnog dela (po nekima, možda jedne četvrtine) akcija od strane države.

Ispostavilo se i da on, sa suđenjem Hodorkovskom, nije krenuo na sve oligarhe. Prema podacima Svetske banke, u aprilu su 23 koncerna, kojima su na čelu oligarsi, donosila zemlji 36 odsto dohotka iz privatnog sektora. Slučaj Hodorkovskog jeste svima opomena, ali je Putin stavio do znanja da će poštovati zatečena pravila igre, što bi morali da rade i svi oligarsi, vodeći računa o interesima države.

Nevladine organizacije su takođe promenile taktiku. Soros, koji je morao u Rusiji da zatvori ispostave Fondacije za otvoreno društvo, kritikovao je Putina u američkoj štampi da nije za demokratiju i građansko društvo, nego da sledi praksu Singapura i Pinočeovog Čilea. Ali, ostale NVO izbegle su otvoren sukob: nije im, kažu, jasno na koga je predsednik mislio, kad je govorio o službi tuđim interesima.

Ostalo je, međutim, nešto u šta tek suđenje Hodorkovskom treba da uveri javnost: da proces nije odraz kapriciozne, selektivne i proizvoljne primene zakona, nego dokaz da niko nije iznad zakona - ako ima vladavine prava.