Dinar ima sistemsku grešku

Problemi sa kojima se Srbija suočava decenijama su se nagomilavali, iskrivljujući potpuno ekonomsku i vrednosno socijalnu strukturu društva. Pokušaji izgradnje egzotičnog društveno-ekonomskog sistema karakterisani su radikalnim promenama u svojinskom sistemu i socijalnoj konfiguraciji. Svojinsko pregrupisavanje obavljeno u komunizmu poništava se različitim modalitetima privatizacije. Sve vreme vođena je nestabilna i kontroverzna novčana politika. Kroz nestabilan novac, inflaciju i depresijaciju dinara, a poslednjih desetak godina kroz enormno zaduživanje, priliv kapitala i jačanje domaće valute, vršeno je svojinsko pregrupisavanje. Kreditno monetarna politika je moćan instrument za preraspodelu imovine i dohodaka, što je obilno korišćeno u komunističkoj i tranzicionoj istoriji. Svakim političkim zaokretom preispitivana je svojinska struktura, a pristrasnim vođenjem kreditno monetarne politike, privatizovani su dobici i socijalizovani gubici.

Društveno ekonomski model SFRJ (a u tom sklopu i Srbije) u osnovi ima dva perioda: administrativno centralistički (1945-1950) i samoupravni (1950-2000), sa više faza, a posle 2000. nastupa period tranzicije, koji traje i danas.
Prvi period (1945-1950) karakteriše izgradnja društva po ugledu na SSSR, uz radikalni udar na zatečenu klasno-socijalnu i privrednu strukturu (nacionalizacija, politička represija). Svi resursi prelaze u ruke države, a strahovitim pritiskom (obavezni otkup, nacionalizacija i kolektivizacija zemlje, makaze cena ...) izvlači se akumulacija iz poljoprivrede, što rezultira nasiljem i suboptimalnim efektima. Novac je imao sekundarni karakter, jer se u suštini insistiralo na naturalnom, a ne robnom karakteru privrede. Takav pristup je izazvao pogubnije efekte nego u SSSR-u.

Drugi period (1950-2000) samoupravljanja obeležen je beskrajnim nizom oktroisanih reformi sa nemogućim ciljem da se na temelju egzotične društvene svojine izgradi efikasan privredni sistem, sposoban da kreira akumulaciju za finansiranje investicija koje omogućavaju punu zaposlenost, tehnički progres i brz privredni rast. Sistem je bio u stalnim reformama, do konačnog kraha. Taj period, sa stanovišta mehanizma kreiranja akumulacije i karaktera investicione politike, može se podeliti na tri faze. Prva (1950-1963) počinje usvajanjem Zakona o predaji preduzeća na upravljanje radnicima i formiranjem radničkih saveta, uz neformalnu dominaciju komunističke partije. U osnovi se, uvođenjem kategorije dohotka, formalno raskida sa sovjetskim modelom, ali sistem cena i monetarno-kreditni sistem ostaju u rukama države i već 1957. dolazi do prvih političkih konflikata u raspodeli sve oskudnijih sredstava iz Opšteg investicionog fonda, u koji republike sve manje žele da daju, a sve više nastoje da povuku. Niko nije želeo da akumulira i štedi, a svi su želeli da investiraju. Taj sindrom imamo i danas!

U drugoj fazi (1963-1980) zrelog samoupravljanja prvom reformom se neefikasnost, koja korene vuče iz temelja društvene svojine, pokušava rešiti ne ukidanjem te svojine već izgradnjom sve egzotičnijih privrednih i političkih rešenja. No, samoupravno preduzeće ima ugrađeni defekt ne može da kreira akumulaciju bez pritiska spolja. Ako radnici odlučuju o raspodeli dohotka na plate i akumulaciju, uvek preferiraju plate, zato što ih prisvajaju odmah i uvećavaju ličnu imovinu, dok akumulacija završava u fondovima preduzeća. Takav impotentan privredni subjekat i društvo zasnovano na njemu je ugaoni kamen sistemskog deficita, koji je rezultirao dužničkim društvom. Rastu unutrašnji dug, inflacija i nezaposlenost, jer se ni radikalnim povećanjem doznaka iz inostranstva ne može sanirati konstrukciona greška u sistemu i sve veći pritisak na potrošnju. Već 1971. počinju ozbiljni problemi u funkcionisanju federalne države i konflikti među republikama. Sistem se pokušava sanirati otvaranjem novog kanala infuzije povećanjem duga prema inostranstvu i 1980. SFRJ je dostigla gornji limit spoljne zaduženosti.

Na unutrašnjem planu se novim reformama (ustavni amandmani 1971, Ustav iz 1974. i Zakon o udruženom radu 1976) vatra koja se rasplamsava gasi benzinom. Deficiti bujaju na sve strane. Visoka inflacija, manipulacije novcem (primarna emisija, banke udruženog rada...) i odsustvo investicionih alternativa (jer se sistem bori protiv privatnog privrednog ulaganja pojedinca) dovodi do velikih distorzija u imovinskom portfoliju pojedinaca i preduzeća. Bežeći od lošeg novca građani i preduzeća investiraju u neproduktivnu imovinu koja i danas opterećuje njihove bilanse. Preduzeća i građani imaju visoku imovinu, a nedovoljne tekuće prihode tako da je stečaj jedno od najrealnijih rešenja. No, takav koncept države ne poznaje stečaj već raznim političkim pritiscima dobrim preduzećima pripaja loša. Time se privreda još više udaljava od početka restrukturiranja, koje je hit-tema i 2014. Akumulacija curi iz državnog u privatni sektor, a na to je država odgovorila uvođenjem mekog budžetskog ograničenja (i na nivou preduzeća i na nivou države), a pritiskom na emisiju počinje monetizacija deficita i njihovo pokrivanje koje traje do danas.
U uslovima rastuće inflacije sve vreme kažnjavaju se štediše (kamatne stope manje od stope inflacije) a nagrađuju dužnici kroz rastuće inflatorne dobitke i povremeni otpis dugova. Retko se u kojoj zemlji kao u SFRJ govorilo o razvoju i investicijama, a praktično se stagniralo, uz eskalaciju sistema preraspodele zasnovanog najpre na revolucionarnoj državi, a potom inflaciji, unutrašnjem i spoljnom dugu, koji je uneo fundamentalnu neravnotežu do današnjeg dana.

U trećoj fazi (1980-2000) samoupravni sistem pokušava da se racionalizuje najpre redefinisanjem bazičnog privrednog subjekta (Zakon o preduzećima 1988), a onda i transformacijom društvene u druge oblike svojine (Zakon o društvenom kapitalu 1989). Rasprave o svojinskom uređenju pokazale su koliko je dubok ideološki jaz koji srpsku privredu deli od racionalne paradigme u kojoj postoji privatna svojina kao osnovni i državna svojina kao vrlo ograničeni osnov za neke delatnosti od javnog interesa. Beskrajne polemike o modelima privatizacije i pokušajima da se nađe neki treći put dovele su nas praktično u treći svet. Sve do 2000. reč privatizacija ne postoji u zvaničnim dokumentima, niti se razmišlja da vlasništvo nad preduzećem mora biti i personalno razlučeno od zaposlenih, bar u većinskom odlučivanju. Dok se traga za rešenjima ekonomske i političke reforme zemlja sve više tone u ekonomski haos koji se završava rasulom i ratovima devedesetih.

U međuvremenu potrošena je devizna štednja, a neefikasna preduzeća se održavaju inflatornom infuzijom. To je dovelo do raspada finansijskog sistema i katastrofalne, u istoriji nezabeležene inflacije. Novim brisanjem nula 24. januara 1994. oprošteni su svi dugovi preduzećima i pojedincima, definitivno je legalizovana puzeća preraspodela kroz inflaciju, koja se dešavala u čitavom prethodnom periodu. Komunizam jugoslovenskih boja je od Sovjeta kopirao fizičku, revolucionarnu svojinsku preraspodelu, a potom je patentirao sopstvenu, kroz meki novac.
Izrada programa monetarne stabilizacije počela je u jesen 1993, sa idejom širokih i sveobuhvatnih reformi i konceptom privatizacije. Program je formalno prihvaćen početkom 1994, ali je primenjen samo deo o monetarnoj stabilizaciji. Ostali delovi nikada nisu realizovani. Profesor Avramović je postao simbol reforme, bez stvarne vlasti i pod kontrolom lobija iz Miloševićevog establišmenta. Radna grupa koja je uradila celovit program je raspuštena. Avramović je formirao nove radne grupe od predstavnika vladajućih partija (JUL i SPS) uključujući i Miru Marković. Epilog - pravih reformi nije ni bilo.

Početkom 1996. Avramović se vratio prvobitnom konceptu i aktivirao deo radne grupe iz 1993, sa idejom da se mora uraditi ključni zakon o transformaciji vlasništva i da bez toga nema reforme i dugoročne stabilizacije. Taj zakon je bio tema i na poslednjem sastanku radne grupe, održanom u Narodnoj banci 14. maja 1996, noć pre njegove smene u Skupštini. Na pitanje autora ovih redova o svrsi sastanka pred sutrašnju smenu, Avramović je odgovorio: Nadam se da će poslanici sutra misliti svojom glavom i glasati po savesti. Rekao sam mu da sistem kome je on u svojoj zabludi bio maskota, ne pravi takve propuste. Sutradan, smenjen je rutinski. Možda je vlast dobila bitku, ali je Srbija definitivno izgubila. Već 1997. celi sistem je u kolapsu i prodajom Telekoma privremeno se kupuje socijalni mir. Period visoke inflacije koristi se za imovinsko pregrupisavanje - na razvalinama sistema niče nova, tranziciona elita, najčešće regrutovana iz bivše komunističke nomenklature. Devedesetih, u uslovima ratova, hiperinflacije i sankcija izvršena je ogromna preraspodela bogatstva, koja se kasnije materijalizovala kroz privatizaciju posle 2001. Nova elita poentirala je kroz mogućnost otkupa stare devizne štednje uz visoki diskont i njeno pretvaranje u realnu imovinu prilikom privatizacije po nominalnoj vrednosti. Time je istorijski krug zatvoren. Bivši izvršni sekretari postaju menadžeri i vlasnici preduzeća. Konstituisanjem nove vlasničke strukture promenjen je i vlasnički odnos, ali nije uspostavljen novi algoritam zasnovan na proizvodnji, stvaranju viška i njegovom produktivnom investiranju. Sistem je ostao redistributivni, struktura aktive nije usklađena sa potrebama biznisa i nova preduzeća tonu u dugove, traže meki kreditni sistem i državnu sanaciju. Uz to, još nije rešeno da li želimo pravnu i demokratsku ili revolucionarnu državu sa neprikosnovenim personalnim autoritetom.

Raniji modeli preraspodele (direktna redistribucija, hiperinflacija i meki krediti) zamenjuju se u poslednje vreme novim modelom kada država, koristeći pozajmice, vrši apresijaciju domaće valute i stvara idealnu priliku uvoznom lobiju da koncentriše ogromno bogatstvo, jer domaće cene rastu u evrima. Višestruko veća stopa inflacije od rasta kursa dovodi do toga da štednja u evrima vredi manje u Srbiji nego u Nemačkoj. Tako se preraspodeljuje dohodak od štediša prema biznismenima koji kontrolišu uvoz i koji su neto dužnici. Ključni problem održivosti tog sistema je što su kanali infuzije (rast spoljnog duga i doznake dijaspore) ograničeni i što će ubrzo presahnuti.

U poslednje vreme redistribucija se čak pojačava. Novac se ubrzano isisava iz privatnih preduzeća u zemlji i prebacuje u ličnu ili poslovnu imovinu u inostranstvu. Tranziciona elita otima i od sopstvenih preduzeća i iznosi novac iz zemlje. Ta elita (za razliku od protestantske koja je stvorila kapitalizam) prezire štednju i smatra je porokom, a ne vrlinom. Zbog toga su perjanice tranzicije u ogromnim korporativnim dugovima, ali sa rastućim saldima na ličnim računima u inostranstvu.
Naša država kažnjava štediše i poverioce, a nagrađuje dužnike. Takva pogrešna paradigma zahteva temeljniju reformu od one koja se trenutno preduzima. Nema zdrave države i privrede bez zdravog novca i konzistentnog sistema akumulacije.