Manja očekivanja i veća nesigurnost

Svet je na početku 2014. usred nekoliko ogromnih tranzicija. Trendovi privrednog rasta, geopolitičke situacije, socijalne veze koje drže ljude zajedno i ekosistem naše planete prolaze kroz radikalne, simultane transformacije koje izazivaju strah, a u mnogim mestima i previranja.
Sa ekonomskog stanovišta, ulazimo u eru smanjenih očekivanja i povećane nesigurnosti. U pogledu rasta, svi će morati da žive sa manje stvari. Da bismo razumeli moguće posledice toga treba uzeti u obzir sledeće: ako globalna privreda u doglednoj budućnosti bude rasla istom brzinom kao i pre krize (više od pet odsto godišnje), ona će biti dvostruko veća za manje od 15 godina; stopom od tri odsto svetski BDP bi se duplirao za oko 25 godina. To je značajna razlika u odnosu na brzinu stvaranja bogatstva sa ogromnim posledicama po očekivanja. Ako ignorišemo moć rasta, to činimo na našu štetu.

Što se tiče nesigurnosti, četiri najveće svetske privrede su trenutno u procesu velike tranzicije. SAD pokušavaju da podstaknu rast u podeljenom političkom okruženju. Kina se kreće od modela rasta zasnovanog na investicijama i izvozu ka modelu koji pokreće unutrašnja tražnja. Evropa se muči da sačuva integritet zajedničke valute i istovremeno rešava više komplikovanih institucionalnih pitanja. A Japan pokušava da se izbori sa posledicama dvodecenijske deflacije kroz agresivnu i nekonvencionalnu monetarnu politiku.
Formulacija i ishod komplikovanih i osetljivih političkih odluka donose mnogo nepoznanica za svaku od njih, uz povećani rizik od nenamernih posledica zbog globalne međuzavisnosti. Na primer, politika kvantitativnog popuštanja (štampanje novca) američkih Federalnih rezervi je imala veliki uticaj na valute drugih zemalja i na tokove kapitala u tržištima u razvoju.

Kada je politika kvantitativnog popuštanja pokrenuta, ona je bila najmanje loša moguća politika i zbog nje je sprečena katastrofalna globalna depresija. Međutim, mane te politike su sada očigledne i njeno ukidanje 2014. moglo bi da poveća nesigurnost. Ta politika FED-a i njene varijante na drugim mestima dovele su do toga da su se bilansi velikih centralnih banaka drastično proširili (sa 5.000-6.000 milijardi dolara pre krize na 20.000 milijardi sada) i finansijska tržišta su postala zavisna od lakog novca. To je dovelo do globalne potrage za profitom, veštačkom inflacijom cena robe i pogrešnim kanalisanjem kapitala.

Rezultat toga je činjenica da će kolateralna šteta naneta realnoj privredi biti sve veća što duže na snazi bude politika kvantitativnog popuštanja. Sada je glavna briga da li će se ponovo pojaviti strukturni problemi i nedostatak uravnoteženosti kada FED odustane od te politike, a dolarska likvidnost počne da se povlači sa globalnih tržišta. Reforme usmerene ka jačanju konkurentnosti u mnogim razvijenim privredama nisu ni blizu kraja, a odnos ukupnog javnog i privatnog duga tih zemalja prema njihovim BDP je sad 30 odsto viši nego pre krize.
Taj izvor nesigurnosti se podudara sa slabijim performansama u mnogim zemljama u razvoju. Još 2007. se očekivalo da će rast privreda u razvoju biti snažniji od rasta razvijenih privreda, pre nego što se te stope izjednače. Razvijene privrede sada daju mnogo veći doprinos rastu globalnog BDP-a od zemalja u razvoju, u kojima se predviđa prosečni rast od četiri odsto u sledećih nekoliko godina.

Ekonomski uslovi se polako popravljaju u zemljama sa visokim prihodima, ali će razni pritisci biti prisutni još nekoliko godina. Privreda SAD se zaglavila: inflacija je suviše niska, a nezaposlenost suviše visoka. Zvanični podaci su često bili bolji od očekivanih, što pokazuje koliko je otporna, inovativna i adaptibilna privreda SAD, ali nije izvesno da će se rast i potrošnja vratiti na nivo pre krize.

Poboljšanja u evrozoni su stvarna, ali nejaka. Dobra vest je da je izbegnuta katastrofa koju su mnogi predviđali, a i recesija se bliži kraju. Ali, poboljšanje ne znači povratak na staro: i danje je daleko dostizanje snažnog rasta koji je potreban da bi se smanjila nezaposlenost i udeo duga u BDP-u i poboljšala fiskalna perspektiva. Najveći rizik za evrozonu u bliskoj budućnosti je ako predugo bude trajao spor rast uz visoku nezaposlenost.

U međuvremenu će tržišta u razvoju verovatno i dalje imati usporeni rast, pogotovo najveća među njima. U proteklih 15 godina zemlje BRIK-a (Brazil, Rusija, Indija i Kina) postigle su izvanredan napredak, ali su njihove reforme uključujući nove bankarske propise i valutne režime bile ono što je bilo najmanje teško primeniti. Mnogo teže biće realizovati generacijske, strukturne reforme, koje su važne za dugoročni rast. Ukidanje subvencija, reforma tržišta rada i pravosuđa i efikasne mere protiv korupcije imaju politički naboj i često ih blokiraju moćni interesi.
Usporavanje globalnog rasta se dešava u okruženju rastuće privredne nejednakosti zbog sve manjeg udela rada u nacionalnom dohotku to je globalni fenomen čiji uzrok je globalizacija i tehnološki napredak i to je ozbiljan izazov za kreatore politike. Sistemi koji pospešuju nejednakost ili koji nisu u stanju da je suzbiju su sami po sebi uzročnik sopstvenog uništenja. U međuzavisnom svetu ne postoji očigledno rešenje jer velika pokretljivost kapitala pokreće globalno poresko takmičenje.

Čak i u zemljama sa boljim performansama kao što su SAD i Velika Britanija, brži rast BDP-a još ne podstiče rast realnih prihoda. U SAD, na primer, prosečni prihodi domaćinstava su opali za više od pet odsto. Štaviše, niski nivo rasta prihoda dovodi do protesta i društvenih nemira, pogotovo u zemljama koje brzo rastu (na primer Brazil, Turska i Južna Afrika) zbog očekivanja da će im standard brže rasti.

U takvom društvenom i političkom okruženju, obnavljanje visokokvalitetnog privrednog rasta je od vitalnog značaja. Ali odakle će doći? Tehnološki napredak je jasna, ali zasada neizvesna mogućnost. Mnoge tehnologije (kao što su napredna robotika, genetika sledeće generacije, skladištenje energije, obnovljiva energija i tri-de štampa) mogu da pokrenu dalji rast, ali njihov puni potencijal može da se realizuje tek u dalekoj budućnosti.

Mnoge vlade su suočene sa fiskalnim ograničenjima a zvaničnici nisu voljni da razmatraju projekte koji povećavaju javni dug, ali postoje neke pristupačne stvari produktivne investicije koje bi pokrenule dugoročni rast i tako same sebe isplatile. Treba se usmeriti na četiri polja infrastruktura, obrazovanje, zelena energija i održiva poljoprivreda i to bi moglo da obezbedi visoke privredne i društvene profite.

Put ka održivom razvoje ne zahteva samo nove politike već i nov način razmišljanja. Naša društva moraju da postanu više preduzetnička, više usmerena ka uspostavljanju jednakosti polova i sa većim stepenom socijalne inkluzije. Ne postoji drugi način da vratimo globalnu ekonomiju na stazu jakog i održivog rasta.

Copyright: Project Syndicate, 2014.
www.project-syndicate.org