Kuća

Sve se vidi tokom cele godine. Međutim, najbolje se primećuje u onom kratkom procepu između zime i proleća. Tada je jasnije. Valjda zato što ništa drugo ne zaokuplja pažnju. Onda kada se belina snega naglo povukla. A rastinje svakovrsnim zelenilom još nije stiglo da ublaži predele. Na sredokraći zime i proleća. Dok je zemlja gola. Kao u nagoti zatečena, razodevena a neodevena, ničim prikrivena. Postiđena.

Tada se bolje vidi. Dok kao da nije nijedno godišnje doba. Pre i posle je uvek lakše. Ili sve bujne, grane, ucveta. Ili sunce učkilji, pa nikome nije do gledanja. Ili stane da se razgreva rujevina. Ili se sve smiri pod utešnim pahuljama. Ali, između zime i proleća nema ničega. Svod je ravnodušnih boja. Obrisi planina nisu odlučni pripadaju li samom dnu neba ili kopnenim vrhovima. A putevi? Putevi su slični nezaceljenim ranama. Nisu otvoreni toliko da se vidi temenjača, ključna kost ili rebro. Opet, nisu ni srasli da bi bili samo puki ožiljak zemljanog šara. Već kao da su samo nešto što više vređa nego što boli, nešto što pušta sluz, ali nikako da jednom jasno zagnoji.

Tada se, ni u zimu ni u proleće, bolje nego ikada primećuju. Kuće. Promiču kroz prozore autobusa, vozova i automobila. Kuće. Stare, oronule, smrtno napuštenih doksata. Nove, do poslednje bore doterane, naseljene gipsanim patuljcima i lavovima, a žive samo stranim praznicima. Ali, pretežno one nikada dovršene. Započete na makar dva, češće tri, nekada i na četiri sprata... Reklo bi se s voljom, s velikim htenjem, sa željom da se deca priviju, da se nadaleko vide kakvo god da je vreme... Pa, svedene na prizemlje, u kojem se privremeno provode decenije. Nikada dovršene kuće. Toliko brojne da im se množina može preimenovati u jedninu, a da razlika promakne.

Nedovršena kuća se najjasnije vidi kada je sneg okopneo, a korenovi još nisu povukli podzemne sokove... Bilo je za nju volje u izobilju, do preterivanja, pokazalo se da se nije imalo čime... Bilo je čime, da se prištedelo, htenje se pokazalo kao nedostatno... Bilo je za koga, Bogu hvala, ali su oni otišli da drugde zauvek privremeno borave... Bilo je vremena, i ovakvog i onakvog, ali se izbliza nije videlo šta se ume i koliko može...

Nedovršena kuća. Naša kuća. Gornja okna, na spratovima, prikovana kako je ko uspeo da stigne. I spolja gledano se zebe od promaje što tamo sigurno vuče. Dimnjak se ne upotrebljava. Nešto tek da vijori kroz limeni lakat prodeven kroz prozorče one jedne ili dve sobe što su od cele kuće skućene. Zidovi neomalterisani. Rupa za kreč je još u dvorištu, ali je navršena svime i svačime...

Razmere i brojnost pokušaja se najbolje vide između zime i proleća. Dok nije nijedno godišnje doba. Pre i posle toga je uvek lakše. Ili se sneg navrati. Ili olistali bagremovi sve zaklone. Valja samo istrpeti ovo sada, kada nas ni tamo ni ovamo zatekne.

Goran Petrović