Mane dobrog i vrline lošeg

On je pozorišno, preciznije, opersko dete. Otac mu je bio u Kazalištu narodnog oslobođenja, potom operski pevač. Majka je rano prekinula karijeru operske pevačice. I brat Igor je jedno vreme svirao u orkestru sarajevske Opere. Daleko pre Egonovog rođenja, njegovi roditelji su 1948. godine otišli u Izrael gde je otac bio član Izraelske opere. Zbog dizenterije koju je majka dobila, morali su da se vrate u Jugoslaviju. Egon kaže da otac po povratku dugo nije imao jugoslovensko državljanstvo. Tada je tako bilo: ako hoćeš da odeš, gubiš državljanstvo.

Egon Savin (49) rođeni je Sarajlija koji je tamo bio poslednji put dve godine pred rat, po ocu Jevrejin, kako kaže, sa osećanjem jevrejskog, ali više duhovnog nego kakvog drugog identiteta. Za njega je Beograd oduvek bio prestonica i kad već nije bilo mogućnosti da ga roditelji pošalju u Prag da studira filmsku režiju, odlučio se da pobegne iz Sarajeva. Kaže da je taj grad samo imao masku otvorenog i kulturnog, olimpijskog Sarajeva, što on u suštini nikada nije bio. I nikada mu više nije padalo na pamet da se vraća u njega, jer ga ni ranije nije osećao kao svoj grad.

Ove godine je još jednom (prvi put 1991. za predstavu “Laža i paralaža” u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu) dobio Nagradu Saveza dramskih umetnika Srbije “Bojan Stupica” za režiju predstave “Mletački trgovac” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Desetine predstava koje je postavio u pozorištima Srbije i Crne Gore, a pre toga i u teatrima bivše Jugoslavije, donele su mu i druga priznanja, ali je “Mletački trgovac” osoben hit ne samo zbog izvanrednih glumaca (Predrag Ejdus koga je zamenio Voja Brajović, Dragan Mićanović, Goran Šušljik...) i izuzetne scenografije (Mića Tabački), već i zbog činjenice da je Šekspirov komad situirao u rane tridesete godine prošlog veka u Veneciju, gde se nadvija senka nadolazećeg fašizma, pokazavši tako svu svevremenost ovog pisca.

Ne krije zadovoljstvo zbog nagrade, ali tome uprkos smatra da je to, generalno gledano, malo, jer je malo svega što je stimulans i pomoć pozorištu.

U svom javnom obraćanju, dosledni ste u osudi ovog društva koje poslednjih godina ne brine dovoljno o kulturi svoje zemlje, o pozorištu posebno. Da li se nešto u poslednje vreme, ipak, pomerilo napred?

- Nažalost, nije. Takozvane promene nisu zakačile kulturu. To je pitanje evolucije, a živimo u svetu koji nema vitalni interes za kulturu koja je ostavljena potrebama svakog od nas pojedinačno. Nemamo nikakav kolektivni stav, nemamo nikakav program, niti postavljamo pitanje kakvo pozorište želimo, koliko pozorišta nam je potrebno, šta je ono što je nužno, koliko je pozorište odraz nacionalnog identiteta, gde je naše pozorište u evropskoj zajednici teatara...

Pa, gde je, recimo, srpsko pozorište u odnosu na pozorišta bivših jugoslovenskih država ili u odnosu na zemlje bivšeg istočnog bloka, na primer?

- Mi imamo sjajne pojedince i odlične predstave koje su zapravo izuzetak koji potvrđuje pravilo. Suština je u tome da je naš prosek slab, da je naš standard nizak. Slovenija vam je u tom smislu najbolji primer. Sa ogromnim izdvajanjem za kulturu, sa osmišljavanjem repertoara i mreže pozorišta i njihovom povezanošću, sa kretanjem glumaca iz pozorišta u pozorište, sa sistemom ugovora koji postoji između pozorišta i umetnika, sa rediteljima koji se vezuju za određene ansamble na određen broj godina... sve to govori o jednom uređenom stanju u kulturi. To kako rade Slovenci poslednjih godina, odavno je praksa u Nemačkoj i drugim zemljama razvijene Evrope.

S druge strane, u Beogradu imamo izvanredno razvijen pozorišni život i pustinju u Srbiji, ako se izuzme nekoliko većih gradova. Tolika pozorišta su pogašena. To takođe govori o nebrizi društva, o odsustvu planiranja i strateškog razmišljanja kad je o kulturi reč.

I pozorišni velikan LJubomir-Muci Draškić se zalagao za ideju koja podrazumeva stalni angažman reditelja u jednom pozorištu na duži rok, kako bi se upoznao sa ansamblom. Bio je protiv reditelja kuferaša, kako ih je zvao, koji dođu, odrade predstavu i idu dalje. Reklo bi se da ste i vi pobornik te ideje?

- Jesam, jer je ona rezultat osmišljene politike. Dobar reditelj je istovremeno i jaka autorska ličnost i takav umetnik mora da ostavi pečat u kolektivu i na ljude sa kojima radi. A to je moguće samo ako on dobro poznaje glumce i ostale saradnike, a ne ako dođe, odradi predstavu i ide dalje. Može se i tako raditi, ali ne stalno kako je to kod nas praksa poslednjih godina.

Kada biste sada mogli da izaberete, za koje pozorište biste se opredelili u periodu od nekoliko narednih godina?

- Sada sam vezan za Jugoslovensko dramsko pozorište i razmišljam šta ću raditi sledeće sezone. Na sličan način sam nekoliko sezona bio vezan za Crnogorsko narodno pozorište, pre toga za Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, s vremena na vreme za Narodno pozorište u Beogradu... Trudio sam se da se vezujem za određene ansamble, ali suština je bila uvek u istom: kada u nekom pozorištu napravite, uslovno rečeno, uspešnu predstavu, oni vas ponovo zovu i to obično ispadnu ciklusi. To ima smisla i reditelju je nužno da zna šta će raditi u narednih pola godine, a bilo bi normalno i dve godine unapred.

Koliko su vas se doticale političke (ne)prilike, koliko su one određivale (ne)uspeh vaših predstava?

- Onoliko koliko su uticale na sve nas. Naravno da sam i ja, poput mnogih drugih, očekivao od sebe mnogo više kada sam pre dvadesetak godina počinjao da radim ovaj posao. Pozorište je tada, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, bilo u velikom zamahu u celom svetu i kod nas, i pitao sam se gde će mi biti kraj. To je bilo vreme kada su se osnivale nove, neformalne pozorišne grupe, moja generacija je sjajno startovala. A onda su došle sve ove nedaće i delili smo sudbinu svih koji smo ovde živeli.

A to je u vašem slučaju značilo?

- Nisam ja pojedinačno važan. Važna je posledica toga u čemu smo svi živeli. Došlo je do užasnog duhovnog osiromašenja, poplave kiča i agresivnog primitivizma koji su pokuljali iz svih medija. U pozorištima su se radile neke čudne predstave gde su glumci bili mahom u uniformama, sa šajkačama na glavi. Ali, pozorište je tada prisno živelo sa svojim narodom i bilo je malo predstava koje su se opirale tekućem političkom trendu koji je uveliko zahvatio i kulturu. Jedna od tih predstava koje su u tom smislu bile iznimka, bila je “Tamna je noć” koju sam radio po tekstu Aleksandra Popovića.

Pre sedam godina ste izjavili da Dubrovnik više nije grad vašeg detinjstva, niti grad Dubrovačkih letnjih igara, već samo jedno obično turističko mesto. Tada niste imali želje ni da idete u rodno Sarajevo. Da li i danas isto mislite?

- Tada sam govorio da Dubrovačke letnje igre više ne postoje na način kako su funkcionisale nekoliko decenija kada je ova smotra bila jedna od tri najznačajnije na svetu. Taj dramski program se sveo na jednu-dve premijere, na gostovanja muzičkih ansambala koji su takođe svedeni na minimum. To se, naravno, više ne može porediti sa onim što je bilo do kraja sedamdesetih godina. Verovatno ni ta publika koja danas dolazi u Dubrovnik nije zainteresovana za onakvu kulturnu ponudu kakvu je ovaj grad imao.

Kad je o Sarajevu reč, tamo nisam bio od rata. Svojevremeno sam u Kamernom teatru uradio tri predstave i izgubio sam kontakt sa tim gradom. To je i normalno, jer sam ja za njih beogradski reditelj i to je bila logična posledica političke situacije i tragedije i stradanja toga grada. Oni su stradali na najužasniji način, a ljudi su tamo, u toj situaciji, očekivali mnogo više solidarnosti od umetnika odavde, posebno od ljudi koji su rodom Sarajlije. A mi smo činili koliko smo mogli i smatrali da treba u tom trenutku.

Čujem da će moja predstava “Mletački trgovac” u septembru gostovati u Sarajevu. Čekao sam neki takav povod da opet odem u svoj rodni grad. Jer, od svoje rodbine više nikoga tamo nemam. A i prijatelja je malo ostalo, tako da u Sarajevu nemam više nikoga sa kim održavam kontakt. Ići ću i u Dubrovnik, ako ne ovog leta, idućeg sigurno. Poželeo sam se Straduna i sedenja pred Gradskom kafanom.

Kažete da su vas oni držali za beogradskog reditelja. Da li vi za sebe mislite isto?

- Ja živim u Beogradu i volim ovaj grad. Ali, nisam beogradski reditelj. Uradim jednu, ili nijednu predstavu u Beogradu u sezoni. U vremenima kada se Jugoslavija raspala nisam radio u Bosni niti u Hrvatskoj, ali sam radio u Makedoniji. Radio sam dosta u Novom Sadu, radim u Kruševcu, imam neke dogovore sa Slovencima i bio bih veoma srećan da dođe do realizacije tog posla. NJihovi dometi su poslednjih godina sjajni. Za mene je normalno da radim svuda gde me razumeju. Voleo bih da radim u Zagrebu. Pre godinu dana uradio sam predstavu “Kaj sad” Bore Radakovića koja se igra u Beogradu, ali je istovremeno postavljena i u Zagrebu. To je sjajan tekst jednako aktuelan u oba grada. Nadao sam se da ćemo sa našom predstavom gostovati u Zagrebu, ali, do toga nije došlo. No, siguran sam da je pitanje dana i meseci kada će opet biti normalno da naši reditelji rade u Hrvatskoj, a hrvatski u Beogradu. To će mnogo značiti i našoj i njihovoj pozorišnoj sredini, jer nas je malo i nemoguće je da se ne ponavljamo. Biće zanimljivo i našoj i njihovoj publici da vide nešto drugačije, nešto novo.

Da li ste i vi hteli nešto drugačije kada ste uradili nekoliko predstava koje je pre vas režirao Dejan Mijač, ili je to bio izazov da se odmerite sa profesorom kod koga ste diplomirali?

- Bila je to slučajnost koja proističe iz činjenice da je domaći komad najvažniji. Nisam ponavljao ono što su Mijačeve preokupacije u svetskoj literaturi, ali kada je reč o piscima kao što su LJuba Simović ili Dušan Kovačević nemoguće je ne duplirati se. Radili smo svoje predstave krajnje različito i od toga smo imali koristi i on i ja. Radio sam i neke komade koje je radio Muci Draškić, i to je bilo neminovno kao što je nemoguće izbeći Steriju, na primer. Normalno je što su se ove godine na Sterijinom pozorju takmičile dve “Gospođe ministarke” jer mi nismo velika kultura, mi nemamo mnogo velikih dramskih pisaca, ali imamo nekoliko izvanrednih. Mnogi evropski narodi nemaju ni toliko.

Jedan od najzaposlenijih beogradskih glumaca je bez sumnje Predrag Ejdus kome vi često poveravate glavnu ulogu? Može se reći da je on vaš glumac i da svaki reditelj ima svoje glumce?

- To je sasvim normalno. Za mene je nemoguće ne vezati se za određene glumce kao što je nemoguće ne vezati se za određene autore. Kao što je normalno da se reditelj vezuje za određenog scenografa, kostimografa...Mi imamo dobre glumce, ali za velike, zahtevne uloge, nema mnogo glumaca koji bi mogli to da odigraju.

Kako danas doživljavate reč kritike u odnosu na to kako ste reagovali na početku karijere?

- Danas mi to mnogo manje znači. Sada čitam kritike iz radoznalosti, a nekada je to uticalo na formiranje rediteljske ličnosti. Mlad reditelj je večno zapitan nad onim šta može i koliko može, šta je zapravo uspeh u pozorištu, šta on znači. Da li je to trenutni uspeh ili je reč o nečemu što će ostati značajno i važno u istoriji teatra. Kritika je tako za mladog reditelja veoma važna, ali samo suvisla kritika koja se bavi analizom, a ne impresijama.

Naša kritika generalno ima osobinu da u dobrim predstavama traži mane, a u lošim vrline. Ima, naravno, i sjajnih pojedinaca među teatrolozima i pozorišnim analitičarima od čije procene i stava zavise mnoge mlade pozorišne ličnosti i njihovo dalje formiranje. Za mene, međutim, reč kritičara više nema taj značaj.