Između evropskog čekića i ruskog nakovnja

Za poziv Tomislava Nikolića da se usvoji nova rezolucija o Kosovu i Metohiji postoji mnoštvo razloga i isto toliko opravdanih pitanja da li se tom idejom manipuliše. Da su se okolnosti promenile od kada je parlament poslednji put, januara 2013, raspravljao o platformi Srbije u odbrani Kosova, nema dileme, jer je promena dramatično očigledna svakome ko se seća da su tek nakon te rasprave Ivica Dačić i Hašim Tači prvi put seli za sto Ketrin Ešton. Svi razlozi koji su iz predsedničkog kabineta izašli kao argumenti da update dokumenta treba da bude jedan od prvih zadataka nove vlade i skupštinskog saziva, utemeljeni su u realnosti. Pred vladom je najosetljivija faza razgovora, Priština stavlja Beograd u novu situaciju formiranjem vojske Kosova, mandat Euleksa ističe, a još se ne zna u kom će obliku biti nastavljen. Okolnosti u svetu dovele su Srbiju u nenadanu i nepoželjnu situaciju da sprečava posledice globalnog trenda poređenja Kosova sa Krimom.

A opet, rezolucija koja je praktično odobrila Dačićeve pregovore sa Tačijem toliko široko definiše državnu strategiju da njeno važenje nije isteklo, a daleko je od toga da je u najširem mogućem kapacitetu dostigla svoj maksimum, kako to tvrde predsednikovi saradnici. S druge strane, platforma za pregovore je široj javnosti ostala nepoznata, pa je odgovarajuće pitanje da li se želi postići promena pregovaračke taktike ili rezolucije. Da li je reč o odstupanju od ciljeva zacrtanih u važećoj rezoluciji? Ili, obrnuto, predsednik Nikolić želi čvršću garanciju da Vučićevi pregovarači neće otići korak dublje u suverenitet Kosova od Dačićevih? Jer, zašto bi u suprotnom želeo da bolje potcrta teritorijalni integritet Srbije još jednim dokumentom? Uostalom, razlog za takve dileme proizlazi iz aktuelne rezolucije u kojoj piše da su njome utvrđeni pravac, smernice i ciljevi državne politike obavezujući za sve državne organe i organizacije i mogu biti izmenjeni jedino novom rezolucijom Narodne skupštine.

Ako bude realizovana, a završnu reč će imati Vučić, ona ne može biti suštinski drugačija od prethodne rezolucije, kaže za NIN Aleksandar Popov, direktor Centra za regionalizam. Nova bi mogla da uvaži suštinu dosadašnjih pregovora i tako osnaži stav Srbije. Posebno kad je reč o Zajednici srpskih opština, nova rezolucija bi mogla da osnaži poziciju našeg tima, koji bi imao pred sobom argument da je stav najvišeg zakonodavnog tela, recimo, da ZSO nije samo dobrovoljna asocijacija, kakvom je vidi Priština. Tako i sa sudstvom na severu.

Važeća rezolucija, međutim, za srpski pregovarački tim do sada nije bila preterano obavezujuća. Ne samo da još uvek nije došlo do rešavanja pitanja nestalih, povratka i imovine, nego su i rešenja postignuta u Briselu oborena pred Ustavnim sudom. Važeća rezolucija nalaže da sve nadležnosti koje kao rezultat pregovora budu poverene privremenim institucijama u Prištini budu potvrđene ustavnim zakonom i prenete organima Autonomne Pokrajine KiM, u skladu sa Ustavom, zakonima i drugim propisima Srbije. Valjda je izlišno i podsećati da organizovanje lokalnih izbora, preneto s Oebsa na vlasti u Prištini, nije bilo praćeno nikakvim propisima, a kamoli ustavnim zakonom i da je, da zlo bude veće, u međuvremenu, Ustavni sud oborio neke od dogovora iz Brisela.

Iako iz buduće vladajuće, a bivše predsednikove, partije nije stigla potvrda da je ova iznenadna ideja i za njih prihvatljiva, šef odlazećeg skupštinskog kluba SNS razotkrio je da baš u tim okolnostima, proizašlim iz nepoštovanja prethodne rezolucije, vidi logici obrnutu potrebu za novom rezolucijom. Kako je, na primer, Uredba o katastru proglašena neustavnom, nova rezolucija bi omogućila da se ona dovede u sklad sa zakonom, pokušao je da objasni Milovan Drecun. Ne mari što zakon mora biti u skladu sa Ustavom, a još manje što rezolucija nije zakon. Ako ne dogovor, ono minimalno razumevanje potrebe za novim dokumentom, između predsednika i buduće vlade tako je već postignuto baš kada je iste Drecunove argumente izvukla i Stanislava Pak Stanković i obrazlažući predsednikovu ideju kazala da pravo prati okolnosti i reguliše ono što se dešava kako nastaju okolnosti.

Popov smatra da se i dalje odstupanja mogu očekivati, jer je vladajuća većina u prilici da za novu rezoluciju bira podršku koja će joj najmanje vezivati ruke.
Nekada je dolazilo do kratkih spojeva na relaciji Vučić-Nikolić, pa nije isključeno ni da je ovo jedan od njih. Ovo će biti markantna tačka na kojoj ćemo videti odnos predsednika i buduće vlade, jer je i po pitanju Kosova i po pitanju regionalne saradnje Nikolić tvrđeg stava od Vučića. Ipak ne verujem da je reč o promeni koloseka, jer je Vučić, kad je zapelo, u Briselu založio i svoj autoritet pored Dačićevog. Taj kolosek će ostati isti bez obzira na dinamiku spoljnih i unutrašnjih okolnosti. Verujem da će se insistirati na detaljima pravosuđa i ZSO, dok su ostala pitanja tehnička.
Iz drugog pravca, u međuvremenu, Priština sistematski radi na dostizanju potpunog suvereniteta, i pretiče dalekosežnu autonomiju, na koju je srpski predsednik spreman da pristane. U istom intervjuu austrijskom listu Prese, Nikolić je pokazao odlučnost koja se nije čula ni od budućeg ni od dosadašnjeg premijera kazavši da Srbija u EU neće biti bez Kosova, što može da utemelji pomenute pretpostavke o kratkom spoju. Najnovija potvrda da Srbija nije u stanju da reči pretoči u delo, stigla je iz parlamenta u Prištini koji je u načelu usvojio nacrt Zakona o opštim izborima, uprkos upozorenjima na njegovu diskriminatorsku prirodu. Dosadašnja procedura tog zakona dovela je u pitanje mesta rezervisana za Srbe, ali i mogućnost glasanja sa dokumentima Srbije čime bi se broj od oko 130.000 birača, koliko je bilo upisano na prethodnim lokalnim izborima, plus oko 200.000 raseljenih, sveo na oko 40.000 srpskih birača. Uprkos tome, početkom ove nedelje dobar put Kosova nagrađen je u sedištu NATO, kada je Parlamentarna skupština Alijanse odlučila da mu odobri status posmatrača.

Novosti sa Kosova, kao što je formiranje vojske, stvaraju novu situaciju za Beograd. Sve to zahteva novu platformu i pregovarački okvir, a inicijativa da se ona raspravlja jeste u nadležnosti predsednika i u tome nema ničega spornog, kaže za NIN Predrag Simić, profesor na Fakultetu političkih nauka. Nova rezolucija je logična. Čini mi se da se od donošenja prethodne dosta toga desilo kroz Briselski sporazum i njegovu primenu, što ide u prilog ideji da novi saziv parlamenta treba da verifikuje te okolnosti. Parlament treba o tome da raspravlja, jer je to normalan odnos izvršne i zakonodavne vlasti. Rasprava treba da da smernice, okvir za vođenje spoljne politike.



Ne samo unutrašnja situacija na Kosovu, nego i okolnosti u kojima se koristi Kosovo, navode se kao razlozi za novu rezoluciju. Više nisu retke prognoze da će kosovski slučaj sa odloženim okidačem na Krimu, dalje u Ukrajini, ali i diljem Evrope, mobilisati druge odavno željene secesije. Kosovo bi, kao argument, moglo svoju primenu i potvrdu da nađe u još ponekoj preambuli deklaracije o nezavisnosti (kao što je to slučaj sa krimskom), što bi Srbiju dovelo u rizik da izgubi međunarodno-pravnu nit u borbi za teritorijalni integritet.
Simić smatra da se pod spoljnim okolnostima koje zahtevaju reviziju rezolucije podrazumevaju Krim i Ukrajina i događaji koji se i dalje razvijaju u toj zemlji, a u čijem se kontekstu Kosovo često pominje. Od Srbije se očekuje da se odredi prema tome, iako joj formalni zahtev nije upućen. U tim okolnostima i nova platforma bi trebalo da popuni prazninu između evropskog čekića i ruskog nakovnja.

Jer sve što se u međuvremenu dogodilo visi u vazduhu. Pojavljuju se i ozbiljne najave članica EU koje nisu priznale Kosovo da bi to mogle da učine, kao što su Grčka, Rumunija, Slovačka. Ako se to dogodi, preostaju samo dve članice (Španija i Kipar, prim. aut) koje ne priznaju kosovsku nezavisnost, a među članicama UN priznanja su već premašila polovinu (107 od 193, prim. aut). Do promena bi moglo doći upravo zbog situacije u Ukrajini, a za srpsku politiku to je veoma delikatno pitanje na koje će morati da odgovori čim se konstituišu institucije. To će biti poveliki zalogaj, jer mnoge zemlje, među njima i one koje imaju svoja Kosova, očekuju šta će Srbija reći nakon Briselskog sporazuma. Simić podseća da u ovom trenutku i naša diplomatija zahteva jasne instrukcije, koje nisu bile moguće u tehničkom kapacitetu vlade. Kad je Kosovo u pitanju, moraćemo i svojim prijateljima i partnerima da kažemo svoj stav jasno.

Neposredno nakon prve rasprave o pregovaračkoj platformi, koja je, na kraju, usvojena u širokom konsenzusu sa 174 glasa za, 17 protiv i dva uzdržana, rukovanje Ivice Dačića sa Hašimom Tačijem bilo je istorijska senzacija. To nije bilo tako davno, kako se čini, kada se uzme u obzir da je i tekst rezolucije morao biti prilagođen širokoj lepezi partijskih interesa, ali i strahu od reakcije javnosti na dokument kojim se odobrava dogovor sa Prištinom na najvišem nivou. Uprkos tome, važeća Rezolucija Narodne skupštine o osnovnim principima za političke razgovore sa privremenim institucijama samouprave na KiM, nije dostigla svoj maksimum, i osim za Dačićev let do Brisela, ostala je neiskorišćena za sve druge svrhe. U sasvim drugačijim okolnostima raspravljaće se u novom sazivu parlamenta, izglasanom od birača koje ponajviše zanima zaposlenost i u kome više nema partija koje se protive u praksi zacrtanom toku pregovora. Što predsednika, koji je sve češće u neprilici da je jedini koji podvlači da Srbija nikada neće priznati Kosovo, čini i jedinom branom od mogućnosti da se širina važeće rezolucije u Briselu koristi nekontrolisano. U čemu je, možda, i najveći interes Tomislava Nikolića da zahteva novu, rigidniju, rezoluciju.