Država više neće biti pijani milioner

Postoji mnogo problema ali i mnogo rešenja i umesto da nalazimo problem za svako rešenje, pitanje je da nađemo rešenje za neke od tih problema. Za sada su se političari uvek ponašali u stilu - koje god rešenje imate, mi ćemo naći problem za svako vaše rešenje. Sada ćemo svi da pokušamo da nađemo rešenja za postojeće probleme. Ovako za NIN svoju filozofiju i razloge zašto je prihvatio poziv Aleksandra Vučića objašnjava Dušan Vujović, u svom prvom intervjuu posle izbora za ministra privrede. On poručuje i da se država ubuduće neće ponašati kao pijani milioner, kao što je to često bio slučaj u prethodnom periodu. On za NIN kaže da još nije kompletirao spisak budućih saradnika. Počeću od ljudi koje poznajem i koje sam zatekao u Ministarstvu, ali apsolutno nemam nameru da ograničavam broj ljudi koji će biti uključeni na ovaj ili onaj način. Svako ko bude pokazao interes, znanje i sposobnost dobiće priliku da se pokaže. Nikome nije namera da pravi svoj zabran, već da se iskoriste svi potencijali, iz zemlje i inostranstva, poručuje Vujović.
Prošle godine napravljen je politički iskorak ka evrointegracijama, a ove je vreme da se rešavaju ekonomski problemi. Nema ovde više prostora za muvanje, za nameštanje, za lakiranje, kategoričan je Vujović.

Zašto ste prihvatili mesto ministra privrede?

Već duže vreme bavim se pitanjima privrede. Jutros kada sam bio na prvoj sednici novokonstituisane vlade, bio sam u sali u kojoj smo 1989. predstavljali program rehabilitacije tadašnjeg MKS-a, današnje Železare Smederevo. Sve vreme sam pokušavao da pomognem, a sada se prvi put pojavila prilika da pomognem iz druge pozicije, sa mesta ministra. Ovo je jedinstvena mogućnost, kakva nije postojala poslednjih godina, pa ni decenija. Sada su se stekle političke okolnosti, jer je Vučić dobio jasan mandat od birača da se uhvatimo ukoštac sa problemima i da ih rešavamo. Pre je uvek nešto nedostajalo. Ili su bile mešane, blage koalicije sa mnogo kompromisa, bez jasne želje da se nešto uradi, ili problemi nisu bili dovoljno jaki da bi u glavama ljudi proizveli osećaj da mora nešto da se uradi.

Rekli ste da su se prvi put stekli uslovi, da li je ovo ujedno i poslednja šansa?

Ne znam da li je poslednja šansa, ali je situacija dosta opasnija od prethodnih, jer je javni dug prešao 60 odsto BDP-a, a socijalni pritisak i socijalna očekivanja su toliko porasli da tu nema više vremena za oklevanje i odlaganje. Još važnije, više nema izgovora da moraju da se prave kompromisi. Rubikon na putu evropskih integracija je pređen prošle godine. Sada smo se suočili sa svim problemima koji su se gomilali decenijama.

Verujete li da ćete imati odrešene ruke? Da li ste razgovarali sa Vučićem o tome pre nego što ste položili zakletvu?

Jesmo razgovarali. Ako termin odrešene ruke podrazumeva neograničenu slobodu, čovek nikad ne funkcioniše u uslovima neograničene slobode. Novi premijer ima realna očekivanja šta može da se uradi, imao je nameru da napravi ekonomski tim koji će sarađivati, kombinaciju akademskih znanja, iskustva u primeni sličnih mera u drugim zemljama i kod nas, koji je rešen i ima podršku ostatka Vlade da se nešto uradi. Prema tome, imaću odrešene ruke u okviru dosta širokog mandata. Strateški ciljevi su jasno napisani, a rokovi stešnjeni. Možda nećemo svaki rezultat odraditi u roku, ali namera i ozbiljnost se pokazuju time što je rečeno koliko će biti urađeno do 1. jula, 1. oktobra, do kraja ove i u naredne tri godine.

Šta smatrate najvećim izazovom, pošto ste dobili jedan od najosetljivijih resora, s obzirom na rekordnu nezaposlenost, usporeni oporavak, pretnju recesije, nagomilane strukturne probleme u privredi?

Ministarstvo je nasledilo problem starih preduzeća koja loše ili uopšte i ne funkcionišu, nalaze se u strukturiranju ili će ući u stečaj. Drugi blok je vezan za stvaranja podsticajnog okruženja za privredni rast, otvaranje novih radnih mesta, a treći je regulatorna i pravna reforma. Četvrti blok mera je potpuno nov i vezan je za javna preduzeća. On treba da uvede novi, moderniji, odgovorniji, transparentniji način upravljanja javnim preduzećima, koji će uključiti i parlament i Vladu, profesionalni menadžment i nadzorne organe u tim firmama. Parlament će imati veliku ulogu u nadzoru i kontroli i moći će na osnovu redovnih, profesionalnih izveštaja da signalizira na vreme, da ne čekamo da se pojavi milijardu evra gubitka u Srbijagasu, nego da se odmah reaguje, čim se pojave lošiji rezultati. Neće, dakle, više moći da isplaćuju plate od pola miliona dinara a da se gomilaju gubici i pravi minus u budžetu Srbije.

Premijer je najavio da će se javnim preduzećima rukovoditi iz jednog centra, Ministarstva privrede. Šta to konkretno znači, može li iz jednog centra da se upravlja tolikim brojem javnih preduzeća?

Rukovoditi znači postavljati pravila igre. To je model u kome država jasno definiše šta su strategija i ciljevi rada javnih preduzeća, definiše način na koji se biraju i razrešavaju dužnosti organi u tim preduzećima. Neće se upravljati direktivno, neće se donositi odluke na nivou preduzeća, nego se odavde kontrolišu kvalitet i rezultati upravljanja. Takvi modeli u svetu postoje i samo ih treba primeniti u javnom transportu, snabdevanju energijom i pružanju usluga za koje smatramo da javna preduzeća imaju prednost nad privatnim sektorom.

Da li to podrazumeva i konkurse na kojima će se birati menadžeri?

Svakako. To je jedna od elementarnih stvari. Prema tome, neće više moći da se gomilaju partijski, rođački, lokalni ili bilo koji drugi kadrovi koji neće raditi svoj posao. Obaveze su ogromne, ali i odgovornost. Sve će zavisiti od rezultata. To je ključna reč. Oni će moći da imaju veće plate od onih koji se finansiraju direktno iz budžeta, ali to moraju da opravdaju. Ako šofer dobija 120.000 platu, više nego ministar, to može da bude samo u kontekstu u kome javno preduzeće prema unapred dostavljenom planu rada, finansija, ostvaruje taj rezultat.

Da li računate da će možda na čelo ovih najvećih preduzeće doći i stranci?

Kompentencija je najvažnija. Ako stranac bude najkompetentniji, može i on da se angažuje. U svetu vodeći menadžeri iz Koka-Kole prelaze u automobilsku industriju, iz automobilske u avio-industriju

To znači da je problem tu, ukoliko se smanje plate u javnom sektoru za 10 odsto, da li to predstavlja ograničenje za te ljude, ili ćemo utvrditi nova pravila za njihovo nagrađivanje.

Plate će biti vezane za rezultate poslovanja. NJima će biti garantovan samo deo zarade, a sve preko toga zavisiće od performansi. Ako je neki menadžer siguran u sebe, on će pristati na manju fiksnu platu.

A da iz profita dobije bonus?

Upravo to. Nekad će za bonus biti dovoljno i da se smanji gubitak.

Lazar Krstić i Kori Udovički bili su za smanjenje penzija. Kakav je vaš stav?

Neizdrživo je na dugi rok da penzijski fond ima deficit između uplaćenih doprinosa i isplaćenih penzija od 6-7 odsto BDP-a. To je skoro kao deficit budžeta. Ali, poslednji koji bi trebalo da plate cenu stabilizacije strukturnih reformi su ljudi sa malim penzijama, jer su uštede moguće na drugim mestima. Na duži rok taj deficit se mora svesti na podnošljiv nivo, tako što će svi plaćati doprinose. Trenutno niko nema motiva da uplaćuje u penzioni fond, svi bi samo odatle da uzimaju. Zato penziona reforma nije samo podizanje starosne granice za penziju, već promena sistema. U svetu je ljudima jasno da ako ne budu uplaćivali doprinose, onda neće biti ni penzija.



Prvi put osim Telekoma pominje se moguća privatizacija još nekih javnih preduzeća ili njihovih delova, EPS-a, Železnica, Srbijagasa. Je li to definitivna odluka?

Država mora racionalno da se odnosi prema svom vlasništvu u privredi i da iz tog izvuče korist za društvo u celini. Ako država nema ni kadrovske, ni sistemske ni druge pretpostavke da tim vlasništvom efikasno upravlja, onda su različite forme uvođenja privrednog sektora u te sfere bolje nego monopolsko upravljanje od strane države. Nekad to mogu da budu menadžerski ugovori, nekada samo promena pravila ponašanja, načina upravljanja i kontrole, a nekada se mora ići na privatizaciju, delimičnu ili punu.

Postoji li rešenje za firme kao što su Železara Smederevo, Simpo i druge, koje samo gomilaju gubitke?

Mi smo za Sartid još 1989. ustanovili da je najvrednija stvar u toj železari bila hladna valjaonica, koja je nažalost izgorela i da je najvažnije da se ona vrati u pogon, da se prave hladno valjani limovi, koji su najskuplji i jedini opravdavaju postojanje Železare. Stručnjaci iz Holandije uspeli su da naprave takav lim. Pokazalo se da to može, ali se nije išlo na to, već je napravljena druga visoka peć i odustalo se od proizvodnje lima. Nikoga, dakle, nije zanimalo šta kaže struka. Sada Železara može da radi samo kada je tražnja toliko visoka da čak i nešto niži kvalitet čelika može da prođe.

Da li ste za subvencije iz budžeta ili protiv njih, za uslovnu kupovinu novih radnih mesta, kao što je to dosad bilo politika?

Prvi stub ovog ministarstva je podsticanje razvoja i to sigurno treba da nastavi da se radi. Subvencije su jedan od instrumenata, koji koriste i drugi u svetu, naročito da se podstaknu pametna specijalizacija i inovacije u privredi, jer su one danas u svetu glavni izvor rasta. Subvencije imaju smisla ako podstiču rast produktivnosti. One ne mogu da se koriste da se spase neko ko je beznadežni slučaj, da mu brada ostane iznad nivoa vode. To možda jeste socijalno opravdano, ali nije pravo podsticanje rasta. Subvencije se koriste i da država koriguje greške tržišta, da podstiče znanje, pametnu specijalizaciju rastaMi moramo da skinemo netransparentni veo sa subvencija, koje se kod nas zloupotrebljavaju. Nije zadatak subvencija da se njima kompenzuje to što nadležni neće da izgrade pristupni put, ili naprave 30 kilometara auto-puta.

Visoke kamate su jedan od ključnih ograničenja za većinu privrednika?

Visoke kamatne stope su jedno od ključnih ograničenja rasta. Sa ovakvim kamatama, čak i da je sve drugo savršeno, ne bi ništa moglo da se uradi. Po toj ceni novca isplate se samo špekulativna ulaganja, preprodaja, uvoz Ništa dugoročnije, zasnovano na znanju i komparativnim prednostima Srbije. Postoji 1001 dokaz da su kamate previsoke i zato bi sa NBS trebalo da vidimo šta tu može da se uradi. Jer, sve dok banke mogu NBS da plasiraju novac po ceni od 9 odsto, zašto bi se mučile da traže uspešne privatne projekte? Osim što je to visok trošak za državu, na taj način investiciona sredstava nestaju sa tržišta. Za banke je to lepo i ugodno, ali je za privredu katastrofalno. Kamate su previsoke i zato što raste udeo rizičnih kredita, zbog netransparentnosti u preduzećima i bankama. Sudbina državnih banaka je pokazala da država nije sposobna da upravlja svojim vlasništvom, i da su tu partijski, lični ili neki drugi interesi bili važniji od opštih. Do toga je došlo sistematski, a ne zato što je jedan čovek izgubio kontrolu i nešto pogrešno uradio.