Potkresivanje ruže

Na opasku premijera Aleksandra Vučića kako će PPV Ivica Dačić sada ranije da se budi a voleo je da spava do 10 sati, Dačić se sigurno kiselo nasmejao. Nije on spavao ni dugo ni mirno poslednje dve godine dok je bio premijer. I tada mu je Aleksandar Vučić, kao PPV, određivao ranojutarnju satnicu početka sednice Vlade, rekonstruisao kabinet, najavljivao reforme, usmeravao briselske pregovore i ruske aranžmane. Nije mu dao mira ni dok je bio na čelu MUP-a, Vučić je i unapređivao i smenjivao i hapsio i amnestirao. Dačiću ni to nije smetalo, jedini je uporno ponavljao da nije vreme za izbore i da Srbija ima druge prioritete. Od 6. maja 2012. kada je ozareno prorekao da će biti premijer, trpeo je afere, optužbe za vezu sa kriminalcima, hapšenja saradnika zbog korupcije, smenu svojih ministara. Iz izbora je, zajedno sa PUPS-om i Jedinstvenom Srbijom izašao sa oko 100.000 glasova manje nego na prethodnim, ali sa istim brojem mandata u republičkom parlamentu - 44. Sasvim dovoljno da Aleksandar Vučić, bez obzira na apsolutnu većinu koju je dobio, izabere upravo poslušnog i trpeljivog Dačića za partnera dok bude vodio Srbiju kroz bolne reforme ka jedinstvenom cilju: Evropskoj uniji.

Vlada sa SNS je bila dogovorena i pre izbora, kažu u SPS-u, a izborni rezultati socijalista su to samo potvrdili. Ipak, naši sagovornici bliski Dačiću se ne slažu oko toga koliko je ruski pritisak presudio da SPS i dalje ostane u vlasti. Nasuprot onima koji kažu da je Putin i 2012. godine podržao Dačića kao premijera i garanta Južnog toka i ruskih energetskih interesa i da zbog toga i dalje čuvaju njega i SPS kao svoje partnere u Srbiji, ima onih koji sada tvrde da će i Rusi kao i Zapad sada sve svoje zahteve isporučivati Vučiću koji je za ove dve godine uspeo da se nametne na obe strane. Zato i nije neobično što je upravo Ivica Dačić šef diplomatije. Samo njih dvojica znaju pravu cenu pregovora sa Hašimom Tačijem i Vladimirom Putinom.

Cena koju je Dačić morao da ukalkuliše je i opstanak sopstvene stranke. Pokazao se kao pravi survajver, ocenjuje profesor Fakulteta političkih nauka Slaviša Orlović. Međutim, kada se analizira šta se sve vezuje za njega i šta mu se sve pripisuje, postoji i druga predstava o svemu tome. Ulazak SPS-a u Vladu nije zavisio od Dačića već od Vučića. SPS je od stranke sa najvećim koalicionim potencijalom - stepenom prihvatljivosti za druge stranke 2008, spao na milost i nemilost Aleksandra Vučića. Dačić je potreban da završi pregovore o Kosovu i da se unapred prebaci deo odgovornosti na njega, veruje profesor Orlović.

Zahvaljujući milosti premijera Vučića, SPS je dobio još dva resora. Široj javnosti nepoznata Snežana Bogosavljević Bošković zamenila je prethodni SNS kadar Dragana Glamočića. Mnogo je intrigantnija rotacija na mestu ministra energetike Zorane Mihajlović i Aleksandra Antića. To što formalno ima Ministarstvo energetike ništa neće značiti ako direktor Srbijagasa ne bude iz SPS, kaže Cvijetin Milivojević, direktor agencije Pragma. To je u simboličkom smislu njihov zabran. SPS je stvarao tu sliku kako Rusi hoće samo sa njima da posluju. Od toga hoće li ostati Bajatović ili će doći drugi kadar SPS ili neko drugi, znaćemo da li su socijalisti samo ikebana do prve rekonstrukcije vlade ili imaju šansu da prežive. Antićev izbor najlakše je protumačiti upravo kroz vezu Dačića sa Rusijom ali kada se ima u vidu da mu je za vratom Nikola Petrović, jedan od najbližih saradnika Aleksandra Vučića, direktor JP Elektromreža Srbije i, kako tvrde upućeni, poverenik za Južni tok, malo je verovatno da će Antić moći da očuva navodni ekskluzivitet veze SPS-a sa Moskvom. Ukoliko, međutim, predsednik beogradskih socijalista sačuva poverenje Aleksandra Vučića, možda će upravo on poslužiti premijeru da podriva lidersku poziciju Ivice Dačića unutar SPS-a.



Među socijalistima kruže upravo takve glasine. Stranka zavisi od toga gde je predsednik, ako je u vlasti niko neće da ga ruši, siguran je jedan od sagovornika. Oni sada mogu samo da gunđaju, ali će Dačić da neutrališe svaki otpor. Najava Ivice Dačića da slede kadrovske promene na Kongresu koji treba da se održi do kraja godine, glavna je tema u stranačkim kuloarima. Mnogi veruju da Vučić kadrira unutar stranke i da mu je cilj da spusti rejting SPS-a na 10 odsto. Ima ih koji sumnjaju da se vesti u tiražnim tabloidima o podelama plasiraju iz same stranke, nema ni potrebe da to radi Vučić. Postoje ljudi koji su u stranci nezadovoljni sopstvenom pozicijom, ostali su bez svog uhleblja, kaže Cvijetin Milivojević. Oni ni ideološki nisu jedinstveni. Tu je miloševićevac Mrkonjić, pragmatičarka Slavica Đukić Dejanović i jedan politički japijevac kao što je Ružić. NJih ujedinjuje jedino to što misle da je Dačić tražio poziciju samo za sebe, a da su stranka i koalicija bili u drugom planu, što su delimično u pravu.

Ono što su izgubili u državnoj vlasti mnogi očekuju da dobiju u stranci. Potpredsednik Milutin Mrkonjić, nekadašnji ministar saobraćaja, koji je nestao u prošlogodišnjoj rekonstrukciji vlade, pre nedelju dana je izabran na mesto predsednika skupštinskog Odbora za prostorno planiranje, saobraćaj, infrastrukturu i telekomunikacije. Slavica Đukić Dejanović, takođe potpredsednica, nedavno je postavljena za direktora Instituta za psihijatriju Kliničkog centra Srbije. Žarko Obradović je, pošto je u rekonstrukciji izgubio mesto ministra prosvete, ostao zamenik predsednika stranke, ali će se za to mesto, čini se, boriti Aleksandar Antić i Branko Ružić. Visoke stranačke funkcije očekuju i Dijana Vukomanović, potpredsednica i šefica poslaničkog kluba socijalista u republičkom parlamentu i malo poznati Vanja Vukić, državni sekretar u MUP-u. Kadrovski, Dačić šalje poruku bundžijama da mogu biti marginalizovani, a biračima da je spreman da se menja i da ih zameni, ocenjuje profesor Slaviša Orlović.

Da priča o reformama unutar stranke služi plašenju i eliminisanju protivnika, veruje jedan od sagovornika NIN-a i podseća da su upravo stariji članovi pomogli Dačiću u obračunu sa Miloševićem, koji je počeo 2003. a završio 2006, kada je postao predsednik socijalista. Te 2004, kada se kandidovao na mesto predsednika Srbije, imao je oko 126.000 glasova. Tri godine kasnije, socijalisti su samostalno na izborima osvojili 16 mandata u republičkom parlamentu, a 2008. udruženi sa PUPS-om i Jedinstvenom Srbijom 20. Oko pola miliona glasača, koliko su socijalisti dobili na poslednjim izborima, zasluga je i koalicionih partnera koji se najmanje bune što više nisu u vrhu vlasti. Tišina i neizvesnost vladaju i među nižim članstvom. Profesor Slaviša Orlović veruje da je razlog to što nije potpisan koalicioni sporazum i što se po dubini stranke ne zna šta je suština dogovora Vučića i Dačića oko ulaska socijalista u Vladu, odnosno, koliko će to imati pozitivnih ili negativnih posledica po hiljadu i više ljudi iz SPS-a koji su na nekim pozicijama u nekim radnim odnosima, od ministarstava do javnih preduzeća. Ne zna se da li će se nastaviti prekomponovanje na lokalu izbacivanjem socijalista iz vlasti. Kada se pogledaju naslovne strane tabloida, napadi na kadrove socijalista ne prestaju, ukazuje Orlović.



Mnogo veću enigmu a mnogo manje rasprava od toga ko će biti Dačićevi favoriti izaziva njegova najava da će reformisati program stranke. Ima onih koji kažu da je to samo još jedan od načina da uznemiri članstvo i da je sada moderno pričati o reformama, a niko od stranačkih prvaka nije uspeo da objasni šta te reforme podrazumevaju. Kada predsednik Dačić zvanično iznese predloge o promenama u stranci na sednici partijskog organa, biće mi drago da prokomentarišem sve te reformske predloge. Do tada zaista ne bih da se bavim bilo kakvim vidovnjaštvom, izjavio je lakonski Branko Ružić. Još manje su jasne spekulacije da bi stranka mogla da promeni ime. Namera rukovodstva SPS-a da menja naziv, a možda i logo i program, u progresivce može se shvatiti kao potreba i želja za odricanjem od dosadašnjeg identiteta i brenda na koji su bili ponosni. Taj put je pun rizika i neizvesnosti. Imamo primere kako je G17 plus prošao sa URS-om ili Nova demokratija sa Liberalima, podseća Slaviša Orlović.

Nameru SPS-a da bude deo Progresivne alijanse, organizacije od koje se očekuje da okupi stranke levice, Nataša Gaćeša, internacionalni sekretar SPS-a, u izjavi za NIN, vidi kao težnju da srpski socijalistu budu prepoznati i prihvaćeni kao potpuno reformisana socijaldemokratska partija koja programski želi da prati sve aktivnosti koje preduzimaju moderne socijaldemokratske partije Evrope i sveta. To podrazumeva da se de fakto borimo za ekonomsku alternativu onome što nude predstavnici narodnjačkih partija u Evropi, odnosno krajnje desnice koja zastupa prevashodno interese krupnog kapitala. U fokusu naše politike je čovek, odnosno zastupanje boljeg životnog standarda građana u Srbiji, objašnjava Gaćeša. Cvijetin Milivojević smatra da je odustajanje od Socijalističke internacionale, u kojoj je SPS imao podršku Tadićevog DS-a, i zaokret ka socijaldemokratiji Dačićeva najveća šansa. Socijalistička internacionala je postala neka vrsta sprdnje, tamo je i šuto i rogato, pokušali su u jednom trenutku da pomire sve što je levica i to nije dovoljno jasno profilisan skup stranaka. Mi od rehabilitacije višestranačja nikada nismo imali ozbiljnu socijaldemokratsku partiju u Srbiji. Mlađem naraštaju glasača, koji ne pamte početke SPS, ideja socijalizma, komunizma je kurentna politička ideja. On mora da razmišlja šta novi glasači žele. Milivojević podseća da su još devedesetih unutar socijalista vođene frakcijske debate i da je tada predvodnik socijaldemokratske opcije bio Mihajlo Marković, a uz njega tadašnji Miloševićev portparol Ivica Dačić. Izborni uspeh SPS je posledica socijalne demagogije na kojoj ova stranka jaše. Vučić pokušava da sada deo priče uzme sebi. Izmiče tepih ispod nogu SPS obraćajući se penzionerima, sindikatima, radnicima i svima ugroženima, objašnjava Milivojević. Deo Dačićevih glasača je otišao ka SNS-u, koji mnogo iskrenije komunicira sa biračima govoreći o tome da nas čekaju krv, znoj i suze, za razliku od SPS-a i njegove koalicije koji poručuju da nema smanjenja plata i penzija u javnom sektoru, niti otpuštanja.

U SPS-u očekuju da će prvi test o ozbiljnosti programske reforme stranke biti kada se bude glasalo o Zakonu o radu. Sledeće što ih čeka jeste reagovanje na najavljeno smanjivanje penzija. Naši sagovornici bliski Dačiću ne veruju da će se on tome suprotstaviti. Citiraju ga da je svojevremeno rekao da ideologija više ne postoji. Ubeđeni su da neće prkositi Vučiću, naročito ne u resorima za koje nije odgovoran. Cvijetin Milivojević ukazuje da bi zbog toga mogao da izgubi značajne koalicione pertnere. Ako podrži smanjenje penzija, gubi PUPS koji onda ima dva izbora. Ako već kapituliraju na smanjenju penzija, izabraće jačeg koalicionog partnera, a to je SNS.

Cilj Ivice Dačića je jasan i izrekao ga je još u decembru 2006, kada je došao na čelo stranke: Naš cilj je da nijedna buduća vlast ne može da bude konstituisana bez SPS-a. Nije lojalan partnerima niti ideologiji. Lako je od Vojislava Koštunice, čiju je manjinsku vladu podržavao, prešao na stranu Tadićevih demokrata i sa njima potpisao Deklaraciju o pomirenju. Zauzvrat, dobio je mesto zamenika premijera i ministra policije, predsednika Skupštine, još nekoliko ministarskih resora i učešće u beogradskoj vlasti. I baš kao što je, te 2008, njegova podrška demokratama prevagnula da Vučić ne bude gradonačelnik, tako je i 2012. odlučio da okrene leđa Tadiću i bude premijer u vladi naprednjaka. Sada je PPV i šef diplomatije. Kao premijer bio je u rukama Aleksandra Vučića. Kao šef diplomatije neće napraviti neki veliki gaf, ali to ne znači da će to mesto da sačuva. Zato je to besmislena pozicija. Dobrovoljno je izručio stranku Aleksandru Vučiću, kaže Cvijetin Milivojević. I zaista paradoksalno, kako je jačao stranku i svoje državne funkcije, Dačić je gubio politički autoritet. Možda je greška u cilju ili je cilj sasvim dovoljan - vlast pa makar i po cenu stvarne moći.