Nacionalizam se čuva za ne daj bože

Da li je srpska vlast, kojoj su danas prioritet EU i konačno rešavanje kosovskog problema, zauvek rekla zbogom nacionalizmu na čijem su talasu pre mnogo godina formirali svoje političke biografije, gde se kriju rezerve nacionalizma i čemu mogu da posluže ako reforme pođu po zlu, neka su od pitanja za antropologa Ivana Čolovića koji je nedavno o tim temama objavio knjigu Rastanak s identitetom u izdanju Biblioteke HH vek.

Govoreći o teroru identiteta, uočili ste da je nacionalizam so identiteta. Koliko je taj, kako kažete, lepak nacionalizma još uvek jak?

Reklo bi se da naši političari ne sumnjaju u njegovu snagu, jer ga i dalje rado koriste. Ali sastav tog lepka može da bude različit. Standardna formula sadrži najviše kosovskog mita, što se meša sa drugim sastojcima, s drugim mitovima i kultovima, svetinjama i svecima srpskog nacionalizma. Takav, standardni lepak nacionalizma, napravljen na bazi kosovskog mita, naši političari i danas rado koriste. Nedavno je ministar Vulin demonstrirao kako se to radi.

Na šta konkretno mislite?

Mislim na njegovo pojavljivanje u Novom Pazaru, na utakmici Novi Pazar Crvena zvezda (17. april), gde je došao sa majicom na kojoj je pisalo Gračanica čeka titulu i posle utakmice tako kostimiran istrčao na teren da se pozdravi s igračima Crvene zvezde. Ovim kosovoljubivim gestom uspeo je da provocira navijače Novog Pazara što mu je nesumnjivo i bio cilj jer je tako s Gračanicom na grudima stigao u sve medije u Srbiji, da bi nekoliko dana kasnije po drugi put ušao u srpsku vladu. Jer Gračanica čeka titulu u stvari je značilo Vulin čeka ministarsku fotelju.

Kažete da osim ovog klasičnog kosovskog postoje i neka druga nacionalistička lepila. Koja?

Političari upotrebljavaju i druga, nestandardna nacionalistička lepila, napravljena s manje doze Kosova ili čak bez njega. Takva u poslednje vreme često koristi Ivica Dačić. A pre samo godinu dana on je izjavio da mu je dosta priča da je Kosovo Srbija, kad to nije u realnosti tako, i da neće da radi za nebesku nego samo za zemaljsku Srbiju. Zbog toga se - kao što se sigurno sećate - Jevtić (Atanasije), jedan od gurua ekstremne desnice u SPC, uplašio da će Dačić postati neki novi Đinđić i podsetio ga na to kako takvi završavaju.

Hoćete da kažete da je Dačić napustio kosovski mit ali nije iskoračio iz nacionalizma?

Tako je. Neće biti da je Dačić, napuštajući kosovski mit, sledio u tome Đinđića. Nije to bio njegov iskorak iz nacionalizma. Na to se on odvažio zato što je zaključio da se dobar nacionalistički lepak od Kosova više ne može napraviti i da bi se trebalo okrenuti drugim supstancama. Na primer, on zaobilazi Kosovo kad priča o žrtvovanju Srbije za Evropu i o nepravednim Evropljanima koji tu žrtvu ne priznaju. Taj topos nacionalističke naracije tradicionalno se vezuje za Kosovsku bitku (pa to nije propustio ni Milošević u svom čuvenom govoru na Gazimestanu). Ali Dačić je pokazao da on može da se izmesti s Kosova i premesti u noviju srpsku istoriju. Na komemoraciji žrtvama ustaškog terora u selu Draginac (15. oktobra 2012), on je rekao parafraziram ga - da su te žrtve, kao i drugi Srbi pali u Drugom svetskom ratu, ugradili svoje živote u EU, a da danas ulazak Srbije u Evropu uslovljavaju baš one nacije koje su u Prvom i Drugom svetskom ratu poražene, i opet traže isto što su tražile u toku tih ratova, to jest da se Srbija smanji. Da li vam ovo deluje kao napuštanje nacionalističke retorike? Ovaj primer pokazuje da se ona može bez problema lišiti kosovskog mita, pa čak i to da zalaganje za evropski put Srbije i nacionalizam mogu da idu zajedno, na radost ovog drugog.

Kako se kroz reakciju na ukrajinsku krizu može čitati taj dualizam, EU i - ili Rusija?

I pre ove krize današnja vlast nas je podsećala na ovu bliskost, svaki put kad bi se činilo da će neko pomisliti da se ona emotivno a ne samo iz računa okrenula Zapadu. Pre godinu dana, sadašnji premijer Vučić je u jednom članku objasnio da u Evropu moramo da uđemo, ali da Evropljane ne moramo da volimo i mangupski dodao: Što nam neće biti teško. Jer zna se da u srpskom srcu ima mesta samo za Rusiju. Ali Vučiću Veber ne dozvoljava da ta ljubav bude sasvim nerazumna, pa dodaje: Rusiju ćemo poštovati i voleti, ali ne i idealizovati. Ali ova takoreći razumna ljubav prema Rusiji daleko je od one koja ispunjava srca istinskih rusofila. Jedan od njih, mitropolit Amfilohije, podsetio nas je na to šta je prava ljubav prema Rusiji. U predgovoru za knjigu Vratiti se Rusiji, čiji je autor direktor ruskog Instituta za strateške studije, penzionisani general Leonid Rešetnjikov, Amfilohije navodi ove reči ruskog pesnika iz sredine XIX veka Fjodora Tjutčeva: Umom se Rusija ne može shvatiti, ni aršinom opštim izmjeriti, osobena je i neuhvatljiva, u Rusiju se može samo vjerovati.

Srpska politika je, više počivala na verovanju nego na umovanju? Posledice još osećamo. Mislite li da će i sada biti tako?

Vreme će pokazati - sad izgleda da će to uskoro biti - da li će Vučić i ostali u vrhu države zbog krize u Ukrajini morati da se sasvim odreknu uma u odnosima prema Rusiji. Lično sam spreman da verujem da u Rusiji još ima dovoljno snage da se oslobode ljudi koji od nje prave novo svetsko strašilo. Jer mislim da izbor pred koji nas stavlja ukrajinska kriza nije izbor između Evrope i Rusije, nego je to izbor između slobode, demokratije i ljudskih prava, na jednoj strani, i nacionalizma, klerikalizma i autokratije na drugoj. A i jednog i drugog ima i u Rusiji i u drugim evropskim zemljama.

Ako se današnji srpski premijer čuva nacionalne retorike, to očigledno ne važi za predsednika države. On alibi za svoj nacionalni patos najčešće traži u Ustavu Srbije?

Tačno, Nikolić može da kaže da on, kao čuvar Ustava s preambulom o Kosovu, ne sme da napusti predele nebeske Srbije. Ali, nema sumnje da se on na tim visinama sasvim dobro oseća, jer vidimo da ne propušta priliku da oda počast svetinjama srpskog nacionalizma i izvan Kosova. Pre neki dan bio je u manastiru Lelić, u okolini Valjeva. Tu je, kao što znate, pre nekoliko godina iz Amerike preneto telo kontroverznog (zbog njegovog antisemitizma) pravoslavnog teologa Nikolaja Velimirovića, koji je bio apostol i svetac srpskog nacionalizma još pre nego što ga je SPC proglasila za svog sveca. Nikolić je otišao u Lelić da primi orden SPC-a s Nikolajevim imenom i poljubi njegovu ikonu. Da li to znači da njegova politika simbola odudara od one koju vodi Vlada s Vučićem na čelu. Ja bih pre rekao da se one zgodno dopunjavaju. Nikolićev Nikolaj vrši posao za koji Vučićev Veber nije sposoban.

Kažete da je superlepak nacionalizma skriven od politike preko kulture, do drugih duhovnih prebivališta. Možete li dati konkretne primere?

Evo jednog sasvim svežeg primera koji pokazuje koliko je i danas živa ideja da duh nacije prebiva u kulturi i da je zadatak kulture da ga neguje i da bude njegov medijum. Obično je država, kad su joj nacionalisti na čelu, ta koja od kulture traži da servisira nacionalni duh, s uverenjem da se tako najbolje brani i nacionalna teritorija. Ali se dešava da se sama kultura obraća državi sa zahtevom da joj se da neki posao te vrste i naravno za to plati. Tako se nedavno jedna grupa filmskih radnika (među njima i Emir Kusturica, Dragan Bjelogrlić i Dimitrije Vojnov) obratila Ministarstvu kulture Srbije sa zahtevom da organizuje prikupljanje para kojima će se finansirati proizvodnja filmova o Kosovu, jer, objasnili su, silom se tamo interesi Srbije više ne mogu braniti i zato taj posao sada mora da preuzme kultura. Tako će se, na miran način, pomoću kulture, to jest pomoću filmova, postići ono što oružje nije moglo, to jest da Kosovo ostane u sastavu Srbije. To moram da citiram, da neko ne bi pomislio da sam ovu domoljubivu inicijativu filmskih radnika zlonamerno karikirao: U duhu takvog stava, zahtevamo od Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije da oformi tela koja će se na bijenalnom principu baviti sufinansiranjem proizvodnje dela koja će reafirmisati status Kosova i Metohije u srpskom državnom sastavu u skladu sa Ustavom Republike Srbije, tematizovati naše kulturno bogatstvo, ukazivati na teškoće nealbanskog stanovništva i Srpske pravoslavne crkve i drugih verskih zajednica, podržavati kulturu pomirenja koja će za rezultat imati novi model zajedničkog života multietničke zajednice u našoj pokrajini. Naravno da je mene ovde najviše impresionirala dobra volja da se na ovaj način doprinese pomirenju i zajedničkom životu na Kosovu.

Jedna od vaših teza je da se stalno podgreva paranoja od gubitka identiteta. Da li je reč o identitetskoj panici, i šta je njen smisao?

Tako sam nazvao jednu verziju moralne panike. Sociolozi, od kojih je kod nas najpoznatiji Kent Tompson, tim terminom označavaju postupak kojim se neki stvarni ili izmišljeni moralni prekršaj izdvaja, preuveličava i od njega u medijima pravi opasnost po opstanak moralnih vrednosti u temelju društva, a onda se pozovu nadležni autoriteti da tako nešto, kako se obično kaže, u korenu saseku. Po istom obrascu stvara se identitetska panika. U medijima se podigne uzbuna zbog nekog slučaja navodnog ugrožavanja svetinja u temelju našeg nacionalnog identiteta. To su najčešće srpski jezik, pismo, NJegoš, Andrić, Tesla, srpski manastiri, epski junaci. Pronese se glas da je neki naš sused opet ukrao i prisvojio neku od ovih svetinja, i krene povika na lopova i na našu nebrigu koja lopovima olakšava posao, sa zahtevom da država tome stane na put.

Koji ste poslednji glas iz te simfonije čuli?

Primera identitetske panike ima skoro svakodnevno. Dobar deo našeg javnog govora o kulturi odvija se u atmosferi paranoje. Neprekidno se podgreva trauma od gubitka kulturnog, te tako i nacionalnog identiteta. Evo, pre neki dan čitam članak jednog mog kolege, etnologa koji optužuje Hrvate da su najpre izveli pogrom nad Srbima u Krajini, a onda najvažniji simbol njihovog identiteta, pesmu zvanu ojkača, prijavili Unesku kao deo svoje nacionalne baštine. Ukradoše Hrvati ojkaču, a Srbija ćuti. I pun gorčine, moj kolega zaključuje da naše kulturno nasleđe treba najpre zaštititi od nas samih. On nije išao tako daleko da sastavi listu odgovornih. Ali ona je i bez njega već napravljena.

Šta je u osnovi tog paničnog govora?

U osnovi ovog paničnog govora je ideja o kulturi kao granici koja nas najjasnije deli od sveta. Ta odvojenost se smatra vitalno važnom, pa se zato kulturi daje zadatak da obeležava i čuva tu granicu. Srpska kultura i evropska civilizacija su dve stvari. Mogu se obe negovati, ali ne smeju se brkati. To je smisao onoga što je ministar kulture Tasovac rekao na otvaranju izložbe Svetlost u mraku Prvog svetskog rata u Narodnom muzeju Srbije (10. aprila 2014). Mislim na mesto gde je pomenuo saglasnost ovog društva da bude podjednako deo evropske civilizacije i poklonik sopstvene kulture i istorije. To možda nekome zvuči kao platforma jedne dobro odmerene i uravnotežene kulturne politike, koja će biti i evropska i nacionalna. Šta tome fali? Pa fali samo to što se ni kultura ni kulturna politika ne daju podeliti na ta dva pola.

Očigledno se rezerve nacionalizma čuvaju za ne daj bože. Pomenuli ste navijačke grupe, one su uvek imale jake političke linkove, te rezerve nacionalnog adrenalina političke garniture se ne odriču tako lako?

Da, dobro kažete. Danas je i navijački adrenalin postao nacionalni resurs, snaga koja izaziva respekt. Neke navijačke grupe uspele su da svoje nasilje predstave kao legitimnu i odavno čekanu odbranu nacionalnih vrednosti. Ima i jedna grupa koja se zove Čuvari časti, koja na svom sajtu ističe da je osnovana na Vidovdan 2004, dakle kad se inače - tako mnogi misle - događaju za Srbe važne stvari. Predstavljajući se tako, neke od najvažnijih među ovim grupama uspele su da se nametnu kao partneri partijama, posebno onima na krajnjoj desnici, a nailaze i na respekt desničara u crkvi i policiji. Zbog toga navijači za državu nisu samo policijski i socijalni problem, nego pre svega politički problem. Adekvatan odgovor na to bio bi obračun sa ekstremnom desnicom, a tu bi država, kad bi u takav obračun zaista krenula, imala da se sukobi sa mnogo jačim grupama od samih navijača.

Kletve i prestupna godina

Kao etnolog, šta biste rekli o kletvi koju je mitropolit Amfilohije izrekao citirajući svetog Petra Cetinjskog, a zatim poručio Milu Đukanoviću da to dobro prouči?

Treba podsetiti da je tom prilikom na Đukanovića kletvu bacio i pomenuti general Rešetnjikov, koji mu je poručio da ga na strašnom sudu čeka kotao. A etnologija kaže da je bacanje kletve zasnovano na verovanju u magiju, u ovom slučaju u magijsku snagu reči, koje mogu - ako se upotrebe na pravi način, odnosno u propisanim formulama proklinjanja da nanesu zlo (povredu, smrt) osobi na koju je kletva bačena. Đukanović je imao sreću utoliko što ova godina nije prestupna, jer se veruje da je dejstvo najjače kad je godina prestupna. Takođe, on ima šanse da se izvuče ako Amfilohije i Rešetnjikov, kad su ga proklinjali, nisu imali u rukama njegovu fotografiju, jer bacači kletvi misle da je fotografija moćno magijsko sredstvo, zato što je u nju utisnuta čovekova duša. Ali, ako je kletva bačena u vreme mladog meseca, onda Đukanović ima razloga da se zabrine, jer se u to vreme dejstvo bačene kletve udvostručuje.