Javni život ili javni brlog?

Već dugo, gotovo pola veka, odista sam uveren da se sa NIN-om zna više. Toliko dugo i drugujem sa njim, pa mi i to daje neko pravo na lični sud. Ali, i da vam skrenem pažnju na jedan ružan običaj koji u uređivačkoj praksi negujete u poslednje vreme.

To je nipodaštavanje ljudi i podsticanje na nekulturan dijalog. I to, naravno, nije izum NIN-a i onog nesretnog Tijanića. Kao što, primera radi, ni čuveni “Odjeci i reagovanja” nisu, svojevremeno, mogli biti objavljivani u NIN-u, već zna se gde. O tim, i sličnim, nesrećama koje su zadesile srpsko novinarstvo će, uostalom, biti više reči, uvek kad god se bude govorilo o beščašću među njegovim poslenicima.

Ja ne znam ko je g. LJubomir Kljakić, ali znam da se u pretprošlom broju NIN-a čitaocima obratio na sasvim pristojan način. Koliko je u svom tekstu bio u pravu, a koliko nije, ne želim da sudim, a to za ovu priliku i nije najvažnije. Uostalom, čovek je izneo svoje mišljenje, na koje je, valjda, imao pravo.

I, kako mu je NIN, prošlog petka, odgovorio? Najkraće, rekao je, otprilike, da je to, zapravo, blebetanje “zaludne babe LJubane”. Da bi drskost i neučtivost bili pojačani, LJubomir Kljakić je u naslovu oslovljen tako: Baba LJubana.

Sažeto, neukusno i, nadasve, bahato!

Građanin Kljakić nije, dakle, zavredeo uljudniji odgovor. U javnom životu svoje zemlje, koji, zbilja, poprima sve karakteristike javnog brloga. Ali, zar se i NIN morao spustiti na takav, u suštini prostački, nivo? To mu se nije događalo ni u najtežim periodima po njegov opstanak. Uostalom, urednik koji je, u ime redakcije, ponudio, nama čitaocima, tako bedan prilog u javnom komuniciranju je, ako se ne varam, ona ista osoba koja je, dugo već, zaposela jednu stranicu NIN-a kao svoj privatni posed. Šta se od nje moglo drugo i očekivati, posle svega, posle takve, i tolike, uređivačke nesmotrenosti u NIN-u?

Poređenja radi, i pouke radi, reći ću još i ovo.

Jedan od najlepših trenutaka u profesiji doživeo sam baš u vašoj kući. Kao mlad novinar, pre nepunih četrdeset godina, obreo sam se u redakciji NIN-a, i koleginici Roksandi Popović nije bilo ispod časti da ugosti nepoznatog provincijskog junošu. Mladića željnog, pored ostalog, i da se sretne sa onima na čijim tekstovima je učio zanat. I bilo je tako, toliku kolegijalnu pažnju nigde kasnije nisam doživeo, a cela redakcija je tada, naprosto, odisala - kulturom. Pa, i to je bio razlog više da se ljudi okreću NIN-u.

Sad, zamislite da poželim da, posle toliko godina, ponovo dođem u NIN. I da me sretne ta nadobudna osoba sa pitanjem, recimo: “Šta traži ovde ova baba”? Ili, tako nešto.

Dobre novine, možda, ne mogu da počivaju na tekstovima onih koje vi nazivate babama, ali, zasigurno, ni na prostačkim izlivima mržnje. Pogotovo ako ta duhovna svirepost dolazi iz same redakcije. O tome se, nekada, u NIN-u i te kako vodilo računa.

Dimitrije Jovanović, Novi Sad