Nadjačavanje krčanja creva

Foto Dušan Milenković

Marko Tomaš je samoubica, samo mu to ne ide od ruke. U petak je, recimo, gurnuo glavu u čeljust Krokodila i dobio ovacije. A samoubica nije samo u pesmi u kojoj to izravno pominje, već i u drugim stihovima.
Može zvučati banalno, ali povraća mi se od zastava/ riga mi se od anarhista, od komunista dobijem svrab oko jaja,/ od patriotizma i nacionalista dobijem osip po licu, odeblja mi jezik,/ Čim vidim gomilu ponosnih morona pod bilo kakvom zastavom,/aktiviste, umjetnike infrastrukturaliste,/ tikvane zaluđene frenologijom,/ koji su spremni da ubiju i umru/ padam u anafilaktički šok./ No, od toga me izlječe adrenalinskom injekcijom,/ mater im spomenem u nepristojnom kontekstu.
Tako mostarski pesnik Tomaš, pišući Venediktu Jerofejevu, zapravo pominje mater svima. Baš svima, dakle samoubilački.

Iziritirala me je dnevna politika i osetio sam potrebu da se ogradim od takvog sveta i takvih ljudi, od smeća kojim me zatrpavaju. Selina su svi živi nervirali, a mene nervira i Selin. Crknut ćemo svi, koji k.... upirete u nacije? Ako znaš početak i kraj, zašto bi ono između moralo biti protiv?, objašnjava Marko.

Budući da je Krokodil skraćenica za Književno regionalno okupljanje koje otklanja dosadu i letargiju, a ratovi i tuče u ovom regionu dođu kao uobičajenost, dakle izraz dosade i letargije, ohrabruje to što se moglo naći barem nekoliko stotina ljudi koji Tomašu zbog ovakvih stihova i stavova ne samo da nisu odgrizli glavu, već su ga nagradili stadionskom bukom, a njegovu zbirku Varanje smrti na štandu Beopolisa učinili prodavanijom od svega drugoga skupa. Naravno, povratak u surovu stvarnost bio je ekspresan, u vidu nastupa mlade prištinske pesnikinje Ervine Haljilji. Naravno da je Ervina srdačno dočekana, što njena poezija i zaslužuje, ali ostaje činjenica da je pesnikinja čitala na albanskom, da je prevod iza njenih leđa bio na srpskom, a da je sa voditeljima razgovarala na engleskom. Bio je, dakle, potreban rad poveće škole stranih jezika da bi se komšije razumele, a poslednje tragove optimizma surovom duhovitošću je obrisao Nenad Veličković.

Priča koju je naslovio Književno veče na Parizer placu broj sedam zapravo je govor koji je sarajevski pisac održao u kontekstu pomenutom u nazivu. Nas iz Berlina mahom zanimaju rezultati političkih večera, a ne književnih večeri, zbog čega uglavnom nemamo ni za parizer, a Veličkoviću su dosta i četiri crte da objasni zašto će biti i gore.

Bosna je podeljena, a svi decu lažu na isti način... Više čitalaca ima u berlinskim vagonima nego u sarajevskim čitaonicama... Uznemiruje me birokratska briga za čistoću šengenske rase... Publici je danas ionako svejedno o čemu pisac govori sve dok njegov glas nadjačava krčanje njenih creva.
Sve je ovo bilo samo fragment jedne večeri Krokodila, tradicionalno održanog pred Muzejom istorije Jugoslavije. Valjda bi Krokodil mogao biti i njena budućnost, jer je kao i uvek vredelo ući u njegove čeljusti, bez obzira na jezivu književnu činjenicu da je pivo na štandu pored Beopolisovog koštalo skoro koliko i zbirka pesama Marka Tomaša.