Zablude jedne epohe

Foto Dalibor Danilović

Ko su nam bili istinski saveznici u Prvom svetskom ratu, kakve su bile njihove stvarne namere, šta su želeli da postignu na Balkanu i po koju cenu?

Gde smo to bili u Prvom svetskom ratu i kako su velike sile učestvovale u kreiranju rata i Solunskog fronta, odnosno šta se tih sudbonosnih godina zbivalo iza zatvorenih vrata ratnih saveta, vrhovnih komandi, ministarskih kabineta, za NIN govori akademik dr Dragoljub Živojinović.

Kakvi su bili odnosi između velikih sila uoči Prvog svetskog rata i, da li je on bio neminovan?

Velike sile su se već sukobljavale još od kraja 19. veka. Sa pojavom Nemačke i njenim ujedinjenjem i naglim privrednim razvojem, velike države Evrope, govorim o Rusiji, Francuskoj, Velikoj Britaniji su se uznemirile jer je bio doveden u pitanje njihov položaj i uticaj, njihovo prisustvo na nekim prostorima, njihova sloboda delovanja. Sporazum između Nemačke i Austrougarske kome je posle pristupila i Italija, zaključen je 1882. godine i to je već bio na začetku jedan blok, koji mi kasnije zovemo centralnim silama i koji će naravno sa Nemačkom na čelu tražiti mesto koje mu pripada.

Zašto je baš Balkan izabran za početak tih sukoba?

Oko Balkana je vazda postojala surevnjivost. Balkan je naravno bio meta Rusije od davnina, i svi su se bojali ruskog učvršćivanja na Balkanu i preko Balkana izlaska na Sredozemno more. Onda, tu je bila Austrougarska koja je na Berlinskom kongresu dobila brigu oko BiH, suprotno željama Srbije i srpskog naroda i uopšte balkanskih zemalja. Bizmark je Austrougarsku namerno gurao na Balkan da bi je izbacio iz nemačkog carstva, da ne bi bila smetnja ujedinjenju Nemačke onako kako je on to zamislio, i u tome je i uspeo. Ne treba nikada zaboraviti da je to bio i vrhunac nacionalističkih stremljenja i velikih i malih. Posebno ovih malih balkanskih država koje su sve htele da imitiraju Nemačku, da budu velika Nemačka, velika Italija, velika Mađarska, velika Rumunija... Za Srbiju su govorili da hoće da pravi veliku Srbiju. Znači sukobili su se i vojni i geostrateški interesi i privredni i nacionalni interesi, a Balkan je bio čvor.

Vašom poslednjom knjigom Nevoljni ratnici doveli ste u pitanje neke šablone po kojima se decenijama učila istorija.

Kada sam počeo da radim u engleskim arhivama, a to je bilo već 1970., video sam da se tu Englezi ne drže baš korektno prema Balkanu. Naravno, to je sasvim razumljivo jer Balkan nikada nije bio interesna sfera Engleske. Ona je više volela da pod kontrolom drži pomorske zemlje. Recimo, nju je više interesovalo da bude prisutna u Grčkoj. Kad je došla kriza Edvard Grej, koji je tada bio ministar spoljnih poslova, predlagao je rešenja koja nikome nisu bila prihvatljiva. Predlagao je da se situacija smiri, da se odustane od rata, tako što je nudio da Austrougarska svojim trupama okupira Beograd i severnu Srbiju. Međutim, Rusija na to nije htela da pristane, niti je Srbija na to htela da pristane, niti je Francuska na to htela da pristane.

Kome je takvo stanje još išlo naruku?

Naravno, tu je bio Vatikan i papa, što mi uvek zaboravljamo. Dogodilo se da je Vatikan, kada je došlo do krize, predlagao da se vodi lokalni rat. Znači da se samo Austrougarska obračuna sa Srbijom, da oni svi stoje po strani i da se niko u to ne meša.

Reklo bi se da je Srbija bila u potpuno bezizlaznoj situaciji. Ko joj je bio lažna, a ko stvarna nada za opstanak?

Jedina nada bila je Rusija. Ruski car rekao je da Rusija neće pustiti Srbiju da bude pokorena. Balkan je za Engleze bio poslednje ratište na koje su oni hteli da šalju svoje trupe. Oni su svoje trupe hteli da pošalju u Palestinu, u Egipat, hteli su da pošalju na ova sredozemna ostrva blizu Carigrada jer su nanjušili da će i Turska preći na nemačku stranu. Pretrpeli su neuspeh 1915. godine u Dardanelima. Dolazila je zima i Francuzi su nastojali da privole Engleze da ih dovedu na Balkan. Englezi su se dugo opirali i na kraju kada su videli da ne mogu da idu ni u Egipat, jer nisu spremni, onda su jednu nesrećnu diviziju tih golaća u kratkim pantalonama i kratkim košuljicama doveli u septembru na Balkan gde duvaju vetrovi, košave, gde se sprema oluja itd. Ali, stvarna odluka je bila da u stvari nikad ne bude rata i ja hoću da vas podsetim da je engleski kralj DŽordž V, kada se opraštao sa austrougarskim ambasadorom u Londonu, 5. avgusta, kada mu se izvinjavao, žalio i obećao da Engleska, Velika Britanija neće ratovati nikad protiv Austrougarske.

Balkanski front je ipak formiran. Čijom zaslugom?

Kriza je nastala već 1916. godine u junu, kada je britanski ratni kabinet doneo odluku da se trupe evakuišu sa Balkana i Solunskog fronta i da se pošalju u zapadnu Evropu. Međutim, Francuska je, u tom slučaju, zapretila pregovorima o zaključenju primirja sa Nemačkom i izlaskom iz rata. To je Engleze toliko prepalo da su protiv svoje volje odustali od odluke da povuku trupe sa Balkana, ali su ih, kako sam maločas rekao, sklanjali na ona ratišta gde nije bilo mnogo borbi.

Kada su u pitanju odnosi prema Srbiji, naglašavate savezničku neiskrenost još tokom povlačenja srpske vojske prema Solunu.

Saveznici vrše pritisak na Pašića i na Rusiju da učine sve što je bilo moguće da se Bugarska privede na stranu Centralnih sila. Međutim, sve je već bilo kasno. Bugari su već u septembru zaključili ugovor sa Nemačkom. U srpskoj vrhovnoj komandi je postojala ideja, kod pojedinih vojvoda, da bi trebalo izvršiti preventivni udar na Bugarsku pre nego što Bugarska počne mobilizaciju. Pašić nije smeo tu odluku da prihvati, i onda su oni čekali, čekali i ništa nije urađeno. Bugari su ušli u rat i na našu veliku tragediju presekli Vardarsku prugu kod Grdelice i time onemogućili povlačenje srpske vojske u Solun. Mi to nećemo da priznamo zvanično, da smo delimično krivi za to, iako je na istočnoj granici bilo nekoliko elitnih srpskih divizija. Umesto da Bugare smirimo za neko vreme, bili smo upućeni da idemo na Kosovo i Albaniju i sve ono što nam se posle toga dogodilo. To je, u stvari, Pašićeva greška.

Da li su Srbi bili nesposobni da prozru namere velikih sila, ili su bili toliko naivni, ili pak nemoćni da deluju?

Pašić svakako nije bio naivan političar, ali je on smatrao da je veoma opasno zameriti se Englezima. Tako je srpska vojska bila jedina vojska, i to treba da naglasite, koja je borbu za oslobođenje svoje zemlje vodila sa tuđe teritorije, iz tuđe države. Onda su bili zavisni od tih ljudi koji vas izdržavaju, od Francuza, nešto i Engleza, od Rusa niste mogli ništa da dovodite jer su oni bili blokirani sa svih strana. Najteže od svega jeste što Srbija nije mogla da regrutuje više nikoga sa svoje teritorije, ma koje godište oni bili, da popuni redove, posle prelaska Albanije i dolaska na Krf. Otišla je u rat sa 450.000 ili 420.000 elitnih ljudi, stigla je na Krf ili na Solunski front sa 145.000 ljudi i to je bio gubitak koji se posle pokazao nenadoknadivim.

Malo se pominje Crna Gora u tim okolnostima. Kako se ona ponela?

Crna Gora je posle balkanskih ratova do te mere bila iscrpljena da nije mogla ni da pomišlja da ide u rat. Međutim, kralja Nikolu su prisilili Rusi i sami Crnogorci koji su demonstrirali protiv njega na Cetinju, što je bilo nezamislivo. I u Parlamentu je ogromna većina bila za rat. Tek posle silnih premišljanja i pritisaka, kralj Nikola je odlučio da uđe u rat ali, kad je ušao, on je nastojao svim silama da sabotira. Govorio je ja hoću u Sarajevo, ali neću da ratujem i da mi ljudi ginu.

A njihova uloga prilikom povlačenja srpske vojske?

Prema izveštajima italijanskog poslanika sa Cetinja, kralj Nikola je likovao kada je gledao te jadne i nesrećne Srbijance i odrpane trupe, gladne, gole, bose kako prelaze i povlače se preko Crne Gore u raznim pravcima i idu ka obali. Kad se sreo sa regentom Aleksandrom u decembru 1915. godine, i sa Pašićem nekoliko dana kasnije, nagovarao ih je da Srbija i Crna Gora zajedno potpišu kapitulaciju, odnosno pregovaraju za primirje i obe izađu iz rata. On je bio prevejani balkanski političar, i znao je ukoliko Srbija ostane u ratu, a Crna Gora kapitulira, da je to kraj Crne Gore, i tako je zaista i bilo.

Mnogi stručnjaci, naročito sa Zapada, promovišu neke nove teze odgovornosti. Krivicu stavljaju na Srbiju i Rusiju. Zašto se teži novoj reviziji istorije?

Taj revizionizam traje od potpisivanja Versajskog mirovnog ugovora, naročito u Nemačkoj. A onda su se pojavile slične tendencije među Englezima koji su bili nemački đaci na nemačkim univerzitetima, onda se pojavio izvestan broj američkih profesora koji su isto tako bili nemački đaci. Izvestan broj ozbiljnih istoričara, koje čovek ne bi mogao da smatra da su naklonjeni Nemačkoj, zalaže se za tu ideju. Među njima je taj čuveni Kristofer Klark, ili profesorka Margaret Makmilan, šef katedre u Oksfordu, koja je uporedila Mladu Bosnu sa Al kaidom, a Gavrila Principa sa nesrećnim Bin Ladenom. Taj revizionizam je sada, za ovu godišnjicu ili godinu dana pre ili dve, ponovo oživeo.

To je jedan apsurd nad apsurdima! Prvo, mlada Bosna nije bila nikakva državna organizacija, nije bila finansirana od države, nije imala organizacioni sistem, ona je bila jedna lokalna organizacija na nivou jedne grupe omladinaca koji su smatrali da treba da se okupacija završi, da se ovi ratovi sklone.

Reklo bi se da ni na kraju rata, iako je izašla kao pobednik, Srbija nije samostalno upravljala svojom sudbinom. Da li je stvaranje Jugoslavije bila samo njena težnja?

Predstavnici srpske inteligencije, poput Slobodana Jovanovića, Jovana Cvijića, Skerlića, Bogdana Popovića, Stojan Novaković donekle... bili su zaslepljeni tom jugoslovenskom idejom. Smatrali su da su Hrvati, Slovenci i Srbi u suštini jedan narod sa tri različita imena. Prenebregnuli su u potpunosti verske, kulturne, političke i druge razlike koje su se stvarale među njima kroz vekove. Prenebregnute su činjenice, naročito ovde u Srbiji, uključujući tu i političare Narodne radikalne stranke, Pašića i njegovih najbližih, da oslobađaju ili ujedinjuju narode koji nisu hteli ni da budu oslobođeni ni da budu ujedinjeni. Srbija je podstaknuta svojom prvom savezničkom pobedom u ratu 1914. godine na Ceru, smatrala da je tad bio trenutak da se uobliči taj program, jer je glavni cilj rata Srbije oslobođenje, ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca i stvaranje zajedničke države. Parlament je u Nišu sa maksimalnim brojem glasova prisutnih poslanika glasao za to.

U tom momentu to je izgledala dobra odluka?

Tu postoje različita mišljenja, a ja sam na drugoj strani. Srbija je pogrešila što je tako rano, bez neke preke potrebe, iznela svoje ratne ciljeve. Protiv rušenja Habzburške monarhije bile su sve evropske države, uključujući i saveznike, a naravno i centralne sile. Srbija se drugim rečima nepotrebno izlagala naporima da ubedi svoje saveznike da je to dobro rešenje. Oni su to odbijali i davali su Srbiji u raznim prilikama mogućnost da ujedini srpski narod, dali su Bosnu, Hercegovinu, dali su veći deo Vojvodine, pre svega Srem, Istočnu Slavoniju, dali su 1916. i Crnu Goru široki izlaz na more, do Splita, ostrva... Međutim, Pašić i radikali nisu hteli veliku Srbiju, oni su hteli Jugoslaviju, a uz njih je bio i regent koji je hteo da pravi veliku državu da bude vladar velike kraljevine. Samim tim, Srbija je izbrisana sa evropske političke karte. Zaboravile su se žrtve koje su bile date od Karađorđa pa na dalje. Time smo došli u tu situaciju da idemo kroz te razne Jugoslavije do naših dana.