Jeli su kolače, slikali se i čekali da uđu u istoriju

Svi zaverenici bili su na svojim mestima ujutru 28. juna. Danilo Ilić je napustio kuću pre osam sati pošao u Vlajnićevu poslastičarnicu da tamo nađe Trifka Grabeža i Nedeljka Čabrinovića. Gavrilo Princip je izašao nešto kasnije. Čabrinović je napustio rodni dom teška srca: bio se posvađao sa ocem zato što je stari Čabrinović hteo da istakne austrijsku zastavu u slavu dolaska Franje Ferdinanda.

Mladi Čabrinović je sav svoj mali imetak razdelio na sam dan atentata i uoči tog dana. Iako se s majkom bio sporečkao oko isticanja zastave poklonio joj je svoj nožić i sat. Od nadnica koje je bio zaradio prethodne sedmice, babi je dao dvadeset a sestri Jovanki pet kruna. Svoju babu Čabrinović je mnogo voleo, i na saslušanju je rekao da joj je iz tog razloga ostavio novac, kao i da joj je obećao da će je uvek pomagati. Sestri Jovanki Nedeljko je rekao da odlazi i da se nikada više neće videti. Onda sam se sakrio i deset, petnaest minuta gorko plakao, jer mi bješe žao sestara, izjavio je on na saslušanju.

Cveće za devojku
Od poslednjih nekoliko kruna Nedeljko je kupio buket cveća i poslao ga devojci Jeli Uljarević. Kada je polazio od kuće za njim je pošao pas, mlada i odana životinja. Videvši da ga pas uporno prati, Nedeljko se vratio kući i zatvorio ga. Tek što je otišao u njegovu kuću je došao Princip. Nedeljkova sestra Kristina kazala je Principu da je Nedeljko otišao iz kuće s namerom da otputuje daleko.

U 8.15 Čabrinović je bio u Vlajnićevoj poslastičarnici gde je zatekao Grabeža i Ilića koji se šalio sa prodavačicom Ernom. Pošto sam pojeo tri kolača došao je Princip nama u zadnju sobu i brzo mi dao bombu koju sam sakrio u pojas.
Čabrinović je dobio i otrov koji je bio zamotan u hartiju.

Iz poslastičarnice je Čabrinović krenuo u šetnju Apelovim kejom i tu sreo svoga prijatelja Tomu Vučinovića. Dan ranije je poručio nekolicini svojih drugova, tipografa, da dođu da se zajedno slikaju, ali samo se Tomo pojavio. Poručio je šest fotografija i zamolio da se jedna pošalje njegovoj babi, druga sestri, treća Nikoli Novakoviću, starom tipografu u Beogradu koga je Čabrinović voleo, četvrta nekom prijatelju u Trst, a peta na izmišljenu adresu - Mitar Mitrović, Ilica 16, Zagreb.

Fotografija za potomstvo
Čabrinović se na sudu branio kako je smatrao da je dužan da ostavi potomstvu svoju fotografiju baš iz tog dana. Bio je u pravu. Na fotografiji se vidi da je Čabrinović toga dana imao u džepu jutarnje izdanje srpskog lista Narod. NJegov urednik Risto Radulović Rinda objavio je na čitavoj stranici uvodnik o godišnjici bitke na Kosovu s nekoliko patriotskih pesama; u listu nije bilo ni reči o poseti Franje Ferdinanda. Dan kasnije zajednički ministar finansija Leon Bilinski obavestio je poglavara Potjoreka: Odlučno i čvrsto zahtevam da se Narod zbriše s očiju Bosne i Hercegovine zbog njegovog otvorenog neprijateljskog pisanja u vezi s posetom pokojnog Franje Ferdinanda, koga toliko žalimo. Risto Radulović je završio svoj život nekoliko godina kasnije u koncentracionom logoru za bosanske Srbe u Nežideru, u Mađarskoj.

Sa tužiočevim sinom
Ilić je odveo Grabeža svojoj kući da mu da bombu i revolver, a Princip je već od devet sati stajao na Apelovom keju s revolverom i bombom u pojasu. Neko vreme bio je u društvu sa svojim bivšim školskim drugovima Maksimom Svarom, sinom državnog tužioca za Sarajevo, kao i još jednim đakom Špirićem. Šetajući se sa Svarinim sinom Princip je mislio da će izbeći pasku detektiva i žandarma. Svara nije dugo ostao sa Principom, jer se žurio na misu, pa je Princip ostao sam. Samo nekoliko nedelja kasnije stariji Svara pisao je optužnicu protiv Principa i drugova.
Vaso Čubrilović i Cvetko Popović takođe su bili na svojim mestima. Dan ranije Čubrilović se sporečkao s nekim svojim školskim drugovima zbog atentata.

Iako je carska povorka od šest kola prošla kroz pravu zasedu ubica kako je to nadbiskup Štadler kasnije izjavio, nijedan od njih nije pucao sem Nedeljka Čabrinovića, koji je bio najmanje cenjen među zaverenicima i za koga su ostali smatrali da je nesiguran, te su mu zbog toga jednom prilikom oduzeli bombu, da bi mu je vratili na sam dan atentata. On je čak napustio svoje prethodno određeno mesto i približio se zasedi u kojoj su bili Muhamed Mehmedbašić i Čubrilović, samo da bi imao priliku da prvi baci bombu. Uoči samog atentata on je pokazivao veliku hladnokrvnost, čak ga nije napuštala ni njegova navika da zbija šale. Nekoliko minuta pre nego što su nadvojvodina kola naišla on se šalio u društvu sa mutavim mladićem Moricom Alkalajem s kojim su terali šegu sve sarajevske šaljivdžije.

Detektiv pomaže Čabrinoviću
A da bi potpuno bio siguran u kojim se kolima nalazi Ferdinand Čabrinović je oslovio jednog detektiva koji se šetao ulicom gore-dole pored same ivice pločnika, okrenuvši lice prema carskoj povorci kada je naišla, umesto da baš u tom trenutku gleda u publiku, jer je takve instrukcije bio dobio. Tu priliku iskoristio je Čabrinović i zapitao ga: U kojim kolima je NJegovo Visočanstvo? na šta je uzbuđeni detektiv odgovorio: U trećim. Tog trenutka Čabrinović je izvukao bombu iza pojasa i udario upaljačem o električni stub. Nije mogao da čeka trinaest sekundi kako su ga komite u Beogradu podučavale, jer bi kola već prošla, nego je bombu hitnuo u pravcu zelenog perja nadvojvodinog generalskog šešira. Tih nekoliko sekundi spaslo je tom prilikom nadvojvodin život.
Čabrinović se nakon toga bacio na zemlju, stavio otrov u usta (koji nije delovao) i skočio preko ograde u Miljacku. Činjenica što se on prvi od atentatora usudio da baci bombu na nadvojvodu silno je podigla Čabrinovićev moral. Nekoliko sekundi posle atentata, kada je bio uhvaćen u Miljacki, i kada su ga zapitali kako se zove, on je ponosito odgovorio: Ja sam srpski junak.

Čabrinovića je progonila misao da Principu i drugovima mora pokazati da je sposoban za velika dela. Uoči 28. juna napisao je jednom prijatelju: Sutra je Vidovdan. Sjećaš li se Miloševa zavjeta? Sjećaj se i Ti mene i ne zaboravi me.
I prilikom istrage i prilikom suđenja on je stalno nastojao da pokaže kako sebe smatra ravnim Principu.

Pomoć Pušare
Kada je malo kasnije Gavrilo Princip potegao pištolj imao je i malu pomoć Mihajla Pušare. Istraživač dr Leopold Glik tvrdi da je u trenutku kada je Princip potegao revolver, jedan detektiv pokušao da ga zaustavi, na što je Pušara nogom udario detektiva u koleno, tako da je ovaj izgubio ravnotežu, te nije mogao da zaustavi atentatora.

Mihajlo Pušara, lep, visok mladić, bio je mladobosanac, opštinski činovnik, darovit pevač i glumac. Narodno pozorište u Beogradu mu je nudilo angažman, ali je on voleo da ostane u Sarajevu. Pušara nije samo onemogućio detektiva da spreči Principa u pucanju, nego je trenutak docnije jurnuo na poručnika dr Andreasa viteza fon Moseja, člana carske pratnje, kada je ovaj iskočio iz automobila i nasrnuo sabljom na Principa.

Sam Princip je u istrazi izrazio žaljenje što je pogodio vojvotkinju Sofiju, a ovako je opisao čin atentata: U prvi mah sam htio da bacim bombu, koju sam imao na lijevoj strani u pojasu. Ali kako je bomba bila zavrnuta, ne bih je mogao lako odvrnuti. A sred tako velike gomile ljudi bilo bi teško i da je izvučem i bacim. Stoga sam dohvatio revolver i podigao ga prema automobilu ne nišaneći. Pucajući ja sam čak i glavu okrenuo. Opalio sam dvaput uzastopce, ali nisam siguran da li sam dvaput ili više puta pucao, jer sam bio veoma uzbuđen. Zato nisam ni bombu hteo da bacim, jer mi je za to nedostajalo snage.

Zatim su ljudi stali da me linčuju. Neko mi je oduzeo revolver i bomba mi je ispala.