Kosovo će biti uslov za članstvo u EU

Za razliku od manira počasne garde Angele Merkel i čvrstine stiska Vladimira Putina, o sadržini njihovih razgovora sa srpskim premijerom javnost nije detaljno upoznata. Trenutak u kome Aleksandar Vučić prelazi stotine milja, a svaka biva nagrađena ohrabrujućim rečima domaćina, isuviše je dinamičan u unutrašnjoj, regionalnoj i međunarodnoj politici Srbije da bi ostao nedorečen u Moskvi ili Berlinu.

Florijan Biber, profesor južnoevropskih studija Univerziteta u Gracu i direktor Centra za južnoevropske studije, s kojim je NIN razgovarao o odnosu sila prema toj, za Srbiju važnoj dinamici, kaže da je nakon Vučićeve posete Berlinu i Moskvi jasno da je u razgovorima koji su tamo vođeni bilo manje relevantnog sadržaja od simboličke perspektive. Način na koji je primljen Vučić može da se prikazuje srpskoj publici kao uspeh, objašnjava Biber.

Kakav je odnos Vučić-Merkelova i Vučić-Putin? Kakvu korist od Beograda ima Berlin, a kakvu Moskva?

I Merkelova i Putin prema Vučiću grade profesionalni odnos i ne vidim posebnost na ličnom nivou. NJihova srdačnost je proizvod sopstvenog interesa i činjenice da ga oboje prepoznaju kao nekoga ko može da bude dobar partner. Rusija ima interes da ima još nekog dobrog partnera na Balkanu. Reč je i o ekonomskom interesu, ali i o političkom, jer ako ima partnera ona kroz njega može da pravi probleme EU ukoliko to bude htela. Nemačka traži partnera koji će biti u stanju da reši probleme u regionu. Srbija je ključna u tom smislu za Kosovo. A može da utiče i na situaciju u BiH, najpre zato što, ako se ponaša destruktivno, ima veliku mogućnost da ugrozi stabilnost u toj zemlji.

Nemačka nema ekonomski interes u Srbiji?

Ima, ali države mogu da imaju dobre ekonomske odnose i bez tako snažne političke podrške. Primer za to je Italija, koja sa Srbijom ima veoma razvijene ekonomske veze.

Prilikom obe posete rečeno je da se na Srbiju motri. Kako i koliko očekujete da će srpska vlada balansirati sa zahtevima svoja dva partnera?

To će zavisiti od politike EU prema Rusiji. Ako dođe do pogoršanja odnosa, posebno u Ukrajini, Srbiji će biti teže da sačuva dobre odnose na obe strane. Ali to, zasad, nije opasnost, jer je glavni talas sukoba prošao. Južni tok je jedina osetljiva tačka, ali razvoj događaja u tom smislu je nemoguće predvideti.

Kako će se i gde odlučivati o sudbini Južnog toka?

O toj temi će se odlučivati između EU i Rusije. Ne bih očekivao da će Srbija po tom pitanju biti izložena teškim odlukama.

Da li je predsedavanje Srbije OEBS-u kritičan period za politiku istovremenog partnerstva sa silama?

OEBS počiva na saglasnosti svih, a njegova uloga je da gradi mostove u rešavanju problema. Teška situacija za Srbiju može da nastane ako se neki incidenti nastave ili prodube i ona bude morala i na terenu da se angažuje. Zemlja koja predsedava nema snažnu ulogu, pa to ne vidim kao opasnost nego pre kao mogućnost za Srbiju da pokaže da može da igra međunarodnu ulogu pogotovo nakon nesrećne spoljne politike pod Vukom Jeremićem, koja je unazadila Srbiju.

Zašto? Srbija još uvek nema obavezu da uskladi spoljnu politiku sa spoljnom politikom EU.

Poželjno je približavanje stavova sa spoljnom politikom EU, što znači i glasanje u UN, a to Jeremić nije radio. Nije izgledalo da Srbija želi da se priključi evropskoj politici na međunarodnom planu.

Kakva je Dačićeva politika?

On jeste blizak Rusiji, ali je veoma pragmatičan i očekujem da će voditi korisniju politiku.

Šef delegacije EU u Srbiji opomenuo je da je manje važno kada će biti otvorena prva poglavlja u pregovorima od toga kako se za njih pripremamo. Kako Srbija reaguje u ovoj fazi tog procesa?

Tumačim tu poruku kao da EU očekuje veći stepen spremnosti. Proces proširenja se često analizira kroz otvaranje poglavlja, a nedorečenost je u naporima koje zemlja treba da uradi. Ti razgovori u Briselu nisu obični sastanci od dva sata, nego su to trenuci u kojima Srbija treba da ima duboko znanje o svojim mogućnostima i o tome šta tačno želi od EU. Nesporno je u administrativnom i u smislu kapaciteta Srbija od svih zemalja u regionu najspremnija za pridruživanje, ali uprkos tome proces je komplikovan i sa dugotrajnim posledicama po zemlju kandidata. EU ima stroge kriterijume o oceni vladavine prava, na primer, ali nema uvid u šire stanje demokratije uopšte.
Ona jeste kopenhaški uslov, ali ne postoji aki za demokratiju i ona se ne analizira. To je problem i unutar EU, što se vidi na primeru Orbanove vladavine u Mađarskoj, ali i za zemlje u procesu integracija u kojima postoji tendencija smanjenja demokratičnosti društva. Pri tome ne mislim samo na Srbiju, nego i na Crnu Goru, Makedoniju, BiH, Kosovo. Pred Unijom će sledeće godine biti veliki izazov kako da analizira i kritikuje to stanje i odnos vlada prema demokratskim institucijama, a da ne uspori proces pridruživanja.



Kako se srpska vlada odnosi prema demokratskim institucijama?

Dosta toga ne tumačim kao demokratsko ponašanje, a to tumačenje najbolje ilustrujem u odnosu prema medijima, posebno u kontekstu poplava. Mediji su u prostoru zavisnosti i svojevrsne autocenzure koja smanjuje mogućnost kritičkog odnosa. Od početka, ova vlada ima autoritarne manire, ali ne znači da zemlja ide ka diktaturi.

Bundestag zahteva i bržu primenu Briselskog sporazuma. I do sada, doduše nevoljno, ostvarivani su zahtevi u pogledu administrativnih prelaza, izbora... Šta se to od Beograda očekuje?

Kako se proces integracija bude ubrzavao i za taj sporazum budiće se sve više interesovanja, a zemlje članice već sad očekuju da promene na Kosovu budu vidljive. Neka su pitanja dugoročna, kao što je formiranje institucija na severu, ali sad sledi faza kada će evropske zemlje zahtevati bolji uvid.
Dugo su integracije i KiM bili Srbiji predstavljani kao odvojeni procesi. U poslednje vreme EU intenzivno zanemaruje sva druga pitanja u Srbiji i u procesu integracija je nagrađuje i kažnjava isključivo u zavisnosti od toka pregovora sa Prištinom. Šta to govori o kriterijumima EU?
To da su odvojeni procesi uvek je bila fikcija Tadićeve vlade. Pokazalo se da je najkonstruktivnije da se ta dva pitanja spoje. Postoje formalni zahtevi EU i zahtevi članica koje daju saglasnost na pridruživanje, a koje nisu spremne da pristanu na članstvo države koja nema kontrolu nad polovinom svoje teritorije.

Ta fikcija bila je i zvanična politika Brisela prema Srbiji...

Verovatno zato što su procenili da nije bilo vreme da se Srbija bavi Kosovom i da bi to usporavalo druge procese u zemlji. Iako je proces integracija tehnički, odluka o tome kada je zemlja spremna za članstvo je uglavnom politička. Kao takva, ona ne može biti samo analiza stanja. Do sada je najvažnije političko pitanje bilo Kosovo. Izveštaj o napretku tako gleda kroz prste ako je to u interesu zemalja članica ili velikih članica. Kasnije se mogućnost političkog uticaja smanjuje.

Hoće li priznanje Kosova biti pred Srbijom pre prijema u članstvo?

Rekao bih da hoće, na kraju procesa. Iako će zvanični Brisel u ovom trenutku reći ne, ne mogu da zamislim tu situaciju drugačijom. To neće morati da znači srdačne odnose, ali je zahtev da se znaju granice EU kad Srbija bude član i imaju garancije da Srbija nema pretenzije na tu teritoriju neizbežan. Priznanje nije jedini, ali je najjednostavniji način da se to reši.

Koji su drugi načini?

To, na primer, može biti ugovor o dobrosusedskim odnosima koji definiše sve detalje, ali bez formalnog priznanja.

U međuvremenu, da li će biti zahteva da se Kosovo primi u članstvo u UN?

To najmanje zavisi od Srbije, a najviše od Rusije i Kine. Čak i ako bi Srbija priznala Kosovo, Rusiju ne bi bilo lako ubediti da na to pristane. I to pitanje će se rešavati u trouglu EU-SAD-Rusija.

Kako Srbija uopšte može da utiče na stanje u BiH?

Ne postoji jasno očekivanje od Srbije šta treba da uradi po tom pitanju, kao što ne postoji ni jedinstvena politika EU prema BiH, ali je jasan stav šta ne treba da uradi. Svakako ne treba da daje vetar u leđa secesionističkim stavovima Milorada Dodika, koji svako malo poziva na referendum, nego treba od toga da se ogradi. Pozitivan signal u tom smislu bila je Vučićeva poseta Sarajevu, ali je njegova poseta Andrićgradu, u kome je organizovan izrazito nacionalistički događaj, bila gest potpuno suprotne konotacije. Vučić je mogao da slavi Vidovdan u Beogradu.

Federacija teži ukidanju entiteta, kao što Dodik teži suprotnom. Beograd ga podržava kad zahteva garancije iz Dejtonskog sporazuma. Ako to nije dobra politika Beograda, da li to znači da EU teži reviziji Dejtona?

Mislim da im promena ustavnog poretka nije na agendi, te da je jedini zahtev prema BiH bio da se omogući svima učešće u organima vlasti. Političari u BiH koriste tu temu da bi skrenuli pažnju sa problema koji ljude zapravo muče, a za koje nije odgovoran Dejtonski sporazum. NJih zanima kako da dođu do posla, kako da žive bolje.

Da li je Boris Tadić podršku izgubio zbog politike prema Kosovu, a Vučić je upravo zbog toga dobio?

Da. Ne samo Nemačka, nego i vlade drugih zemalja, bile su razočarane zbog činjenice da u pogledu Kosova i odnosa prema BiH Tadić nije bio u stanju da napravi korak napred. A Vučić jeste. U EU nisu znali kako će se ta spremnost realizovati do kraja, ali su procenili da njegov dolazak na vlast nije veća opasnost od toga da Tadić ostane. S kompromisima koje je potom napravio Vučić, podrška je porasla.

Kako vidite odnos između Vučića i Nikolića? Ima li u njihovim naoko različitim stavovima u spoljnoj politici stvarnog razmimoilaženja?

Čini mi se da je to u velikoj meri stvar dogovora. Ako jedan zastupa jednu, a drugi drugu politiku, zajedno su tako prihvatljivi najširem broju birača. Ne znači da među njima ne postoje razlike, ali ne onakve kakve se čine javnosti. Vučić je izvesno pragmatičniji, energičniji...

Može li ova vlada dugoročno da stabilizuje Srbiju?

Pitanje je šta stabilnost znači. Reforme ili uspeh u tome da se ostane na vlasti. U Mađarskoj je Orban promenio sistem da bi mogao da ostane na vlasti, a spolja i to može da se tumači kao stabilnost. Reforme su u dobroj meri i pitanje kapaciteta. A to je slaba tačka SNS-a. O tome koliko se želi kompenzovati taj nedostatak najbolje govori afera sa plagijatima doktorskih radova. Reforme treba da budu promene koje moraju odgovarati potrebama Srbije. Populizam je sprečavao dosadašnje vlade da to učine.