Pljuvanje po podu

Prođe i to Svetsko prvenstvo, period u kojem većina nas nalazi izgovore zašto nas nema dugo kod kuće (ekipni sportovi zahtevaju ekipno praćenje), zašto kasnimo na posao (neće se sinoćna utakmica sama analizirati), zašto smo odsutni na poslu (psihičke pripreme za utakmicu počinju mnogo pre nje), zašto ženi odlažemo intimno druženje (nikad čuli za predtakmičarsku anksioznost?) i na kraju zašto smo depresivni (kladionica nas je opet razočarala).

Prođe prvenstvo, ali ostade duboki žal za njim jer je naredno tek za 3 godine i 11 meseci. Gajiš decu, gledaš kako rastu, spremiš ih za školu, sve to prođe brzo, ali Svetsko prvenstvo u fudbalu se dešava samo jednom u četiri godine! Srećom, za mesec i po dana kreće Svetsko prvenstvo u košarci, pa eto prilike da se trenerski mozgovi većine nacije resetuju i ponovo podignu na nivo kada opet mogu maksimalno da funkcionišu.

I sve bi to bilo lepo da Svetsko prvenstvo nije odnelo i jedan veliki danak. Prestali smo na celih mesec dana da bistrimo političke teme. A zapostavljanje političkih tema u ova smutna vremena nije samo neodgovorno već i opasno. Javna debata uz pivce uvek je neophodna, naročito u politički svesnom i aktivnom društvu poput našeg, ali je nažalost ovog puta izostala.

Zakon o radu, budžetski deficit, reforme penzionog sistema, Beograd na vodi, ostavka Lazara Krstića samo su neke od tema koje smo tokom prethodnih mesec dana propustili da promislimo uz piće u kafani. I nije da se ne osećamo odgovornim zbog toga. Poput buđenja iz ružnog sna, tek sada shvatamo kakvim smo se trivijalnostima bavili, propustivši ono što je zaista važno.

Tek kada je Lazar Krstić podneo ostavku na mesto ministra finansija, shvatili smo koliko su beznačajni Mesijeva bleda igra, Nejmarova frizura, Robenova sebičnost ili čačkanje nosa Joakima Leva. Shvatili smo da je naš tim u međuvremenu napustio jedan mlad i perspektivan čovek, genije takoreći, momak sa revolucionarnim idejama koji je imao želju i da ih ostvari. Ipak, kako se ispostavilo, nije nas baš skroz napustio. I to je utešno. Samo je malo nazadovao u karijeri postavši premijerov savetnik. Tako će sada umesto ministra kojeg niko ne sluša biti savetnik kojeg niko ne sluša. Verovatno za sličnu platu, ali bitno je da ćemo i dalje moći da računamo na njegove ideje.

Pravo pitanje je da li bar sada shvatamo šta smo uradili besomučnim jednomesečnim gledanjem televizije, pljuvanjem semenki po podu i psovanjem sudija? I da li ćemo izvući pouke iz toga, pa semenke ubuduće bacati u pikslu?
No, iako su nam političke teme nekako promakle, jedina koja je uspela da se nametne, a da nema mnogo veze ni sa fudbalom ni sa politikom, jeste svadba veka. Imali smo ih, doduše, dve krajem prošlog veka - Arkan i Ceca, Boba i Brena, a na sledeću je bilo potrebno čekati godinama i decenijama, ali se na kraju ipak isplatilo. Fudbalska dominacija prekinuta je čistom ljubavlju, medijskim feljtonima i paparaco fotografijama lošeg kvaliteta, a zapostavljene majke, sestre, devojke i supruge najzad su dobile spektakl za sebe.
Nekome fudbal, a nekome svadba. Kad nam već politika ne ide.