Optimisti

Foto Nenad Pavlović

Ove godine Srbija će, po treći put od 2008. upasti u recesiju. Pitanje je samo za koliko će bruto domaći proizvod biti manji nego lane. Za nepopravljive optimiste, međutim, i to je fantastična vest! Onim drugima, poslovičnim pesimistima, niko ne može da objasni šta uopšte može biti dobro u tome što će životni standard 2014. biti manji nego 2013. A objašnjenje je vrlo jednostavno. Pa, kako ne mogu da shvate da to što smo na pragu treće po redu recesije ujedno znači i da je Srbija već dva puta izlazila iz krize! Ko bi rekao?

Nevernim Tomama su i Mirko Cvetković i Ivica Dačića pokazali da mogu da se izbore sa recesijom. A ako je Cvetković mogao Srbiju da izvuče iz krize 2010, a Dačić 2013, ko uopšte može da sumnja da će Aleksandru Vučiću to poći za rukom već naredne godine? Ili 2016? A u najgorem slučaju 2017?

Ako se neko posle svega plaši šta će biti ako se recesija i po četvrti put vrati u Srbiju, odmah treba reći da tu nema mesta ni za kakve dileme. I četvrti put savladaćemo krizu! Ako treba i peti, šesti, sedmi put. Zar ne? Samo da nas ne opije slavlje nakon tolikih uspeha u borbi protiv krize.

S druge strane, najavljene mere štednje sve više liče na Đeknu - još nisu počele da se primenjuju, a kad će, ne zna se. Samo što nisu. I tako od maja. U međuvremenu neki strahuju da bi smanjenje plata u javnom sektoru i penzija moglo dodatno produbiti recesiju. Na prvi pogled, čini se logično, ali zar Srbija prvi put nije upala u recesiju baš 2009, kada je minus u državnoj kasi bio za čak 80 odsto veći nego godinu dana ranije? Zar se pad BDP-a nije ponovio i 2012, kada je deficit budžeta povećan za trećinu, na do sada rekordne 192 milijarde dinara? I hoće li ove godine nerazdvojni drug recesije biti rekordni deficit od 300 milijardi dinara? Pa, kome to još nije jasno da u Srbiji ne važe nikakvi ekonomski zakoni? Samo Marfijevi. Ovde što država više troši, to je BDP sve manji!

Taman kad sam počeo da odbrojavam dane do rebalansa, premijer je dodatno zagolicao moju znatiželju. Nikako da odgonetnem kako se u teške mere i bolne rezove uklapaju Vučićeve reči da država neće odustati od Železare Smederevo, iako za nju iz budžeta izdvaja 10 miliona dolara mesečno. Teško je poreći da bi za državu bilo teže i bolnije da mora da izdvaja 15-20 miliona mesečno. I po nižoj tarifi, 32 meseca nakon što je Ju-Es stil otišao iz Smedereva, kapiram da nas je onaj jedan dolar, koliko je Cvetković simbolično platio Amerikancima, skupo koštao. Bar 320 miliona dolara, a sigurno i mnogo više. E, to već nije simbolično! Mada, ruku na srce, to je tek trećina sume koju će kompanija Volt Dizni odobriti svojoj evropskoj podružnici ne bi li se u životu održao Diznilend u Parizu. Svetski mediji pišu da bi i dobroćudni Šrek uskoro mogao promeniti vlasnika. Jedino smederevska Železara i dalje čeka svog Baju Patka.

U ovom vakuumu, dok se čeka da nam stegnu kaiš, iskreno se nadam da u Službenom glasniku neću pročitati da je Vlada imenovala novog v. d. direktora Fonda federacije za kreditiranje nedovoljno razvijenih republika i pokrajina. Da, baš takvu odluku donela je Vlada premijera Cvetkovića. I niko nije ni pomislio da pita a šta se u međuvremenu desilo sa tom federacijom i njenim nedovoljno razvijenim republikama, a bogami i pokrajinama? Ili je, možda, bilo važno samo udomiti nekog partijskog činovnika, jer bolne reforme i ne podrazumevaju ukidanje i ovakvih zaboravljenih institucija propale države. Koga to briga?