Čuburska veza

Prate me senke kad se vratim. Sve ih je više. Možda ću se i vratiti konačno kada i sama postanem senka, a možda ću da ostanem kada se vratim na leto. Uvek tako mislim. Baš sam nigde; negde između - i tu i tamo.

Ovako se u nekoliko rečenica sažima nostalgija Jelene Pavlović (47) grafičara, koja poslednjih dvadesetak godina živi i radi u Americi. Leti dolazi u rodni grad. Ovog jula je u svoj najuži zavičaj, na Čuburu, stigla sa prvom knjigom - “Čubura, s morske strane”. Za neupućene, knjigu je objavio Vračarski breg -Manufaktura kulture, kao treću u ediciji Čuburski svici. I da bi ova čuburska veza bila potpuna, neophodno je dodati: Jelena Pavlović je kći pesnika Slobodana Markovića, alijas Libera Markonija, najsjajnijeg među čuburskim svicima. Plavooka Jelena kaže da svog oca najviše pamti po velikim očima čiju je boju nasledila. Zaplače kad izgovara njegove stihove: “Jednom u gradu ko zna kom, svetleće u noći tvoj topli dom...”

- Glavni povod da napišem ovu knjigu bila je moja borba sa nostalgijom. Najpre sam crtala tu svoju nostalgiju, a potom je iz crteža nastala ova knjiga - kaže naša sagovornica koja je diplomirala grafiku na Fakultetu umetnosti u Indijani (Tera Hout), a danas sa sinom i suprugom živi u Savani (DŽordžija). Svoje grafike Jelena je izlagala u Parizu, Čikagu, Klivlendu, Atlanti, Tampi:

- Moj muž i ja smo imali zajedničku izložbu, kao naš protest zbog američke intervencije u Iraku, koja je održana u Savani kroz koju je trebalo da prođu velikani iz G8 idući na samit.

U svojoj knjizi Jelena opisuje rođendane kad je bila devojčica na koje je dolazio njen otac: “Mama, permanentno zaljubljena u tatu, teško je podnosila njegovu zaljubljivu prirodu, i ako već godinama razvedena od njega, zajedljivo ga je provocirala. Ja sam se uvek pitala zašto baš na moj rođendan, ali sam kasnije odustala...”

Danas, na pitanje kakvo je njeno sećanje na oca Slobodana Markovića, Jelena odgovara:

- Kad sam već odrasla, mi smo se lepo družili. Tada je on u meni video mlađu drugaricu. Sretnemo se ovde na Čuburi kad ja šetam kuče, i odemo na kafu i razgovaramo. Bila sam sa njim onoliko koliko je on dozvoljavao da se njegovo dete druži sa njim. Bez obzira na to kakva su bila iskustva moje majke i njegova, ja sam imala lepo detinjstvo, i mogu da kažem da sam zdravo rasla. NJihova ljubav je bila jedno beskrajno prijateljstvo koje je i mene činilo srećnom. Moj otac je umeo da dođe u ovaj stan gde sam živela sa majkom i gde sada razgovaramo, seli bismo za ovaj kuhinjski sto i on mi je crtao priče. I kad sam počela da pišem ovu knjigu, to je bilo kao da smo on i ja ponovo seli za naš kuhinjski sto i ja njemu počela da crtam. U tom prisećanju pamtim samo lepe trenutke, sve ružno sam zaboravila.

I kad je pitam koju očevu osobinu prepoznaje u sebi, Jelena spremno odgovara:

- Nemir. To je ono što me pokreće. Taj nemir ponekad može da bude iritirajući, može da se kanališe kroz loše poteze kao što je to bivalo kod mog oca. Ali, kod mene je to zasad stvaralački nemir iz kojeg je i nastala ova knjiga.

R.S.