Slučaj žutog “jugića”

Veruje se da se u siromašnim, da ne kažemo bednim državama, poput ove naše, zajedničke, krade sve - od igle do lokomotive. Za iglom se, ni kod nas, uglavnom ne traga; znate ono o igli i plastu sena, a ukradenu lokomotivu bi valjda i naša policija s uspehom pronašla. Negde u vrhu liste kradene a tražene robe jesu - automobili. I “jugići” su na ceni, uglavnom - jer se lako kradu. I teško ih je naći, makar bili i žuti. I radioaktivni, kao onaj s parkinga Instituta “Kirilo Savić”, u čijem je prtljažniku ostao izvor radioaktivnog zračenja - korišćen u industrijske svrhe. Za kontrolu varova ili tako nešto.

Prošlo je već mnogo dana od tada a traga nema. Ni “jugiću”, niti kontejneru sa izvorom radioaktivnog zračenja. Nije pomogao ni apel policije - da se “pošteni lopov” oglasi gde je radioaktivitet ostavio. Moguće je da štampu ne čita, niti gleda televiziju a nadamo se da neće ni ovaj članak pročitati. Evo i zašto. Samo nekoliko kilograma klasičnog eksploziva i recimo, nekoliko kirija radioaktivnog materijala (koliko ga je bilo, prema zvaničnicima) u slučaju našeg iridijuma iz žutog “jugića”, dovoljno je za napad na neku važniju i veliku zgradu državne administracije, poštu, poslovni centar pa čak i stambenu četvrt. Ne treba biti mnogo mudar da se zaključi da “ozbiljnija” sprava ove vrste može kontaminirati i znatno veća područja.

Termin “prljava bomba” datira odskora, kada je 2002. godine prvi put uhapšen čovek optužen da je nameravao da detonira napravu koja je pored klasičnog eksplozivnog punjenja sadržala i veoma radioaktivan materijal. Takva bomba, osim što u trenutku ubija snagom eksplozije, širi radioaktivan materijal koji je veoma otrovan za ljude i može uzrokovati masovnu smrt i ozbiljne, dugotrajne povrede. Nepodeljeno je mišljenje da “prljava bomba” osim ljudskih žrtava može naneti priličnu ekonomsku štetu, pride. Smatra se da je radijacija (zračenje) uzročnik određene nesreće ako se pojedinačno može identifikovati osoba koja je primila poznatu dozu zračenja i obolela. Oboljenja ili ozlede obuhvataju klasične slabosti izazvane zračenjem (hematološke promene, gubitak apetita, povraćanje i druge stomačne tegobe, gubitak kose), oštećenja po koži iritiranoj dodirom sa radioaktivnošću a u težim slučajevima - smrt. Sem toga, potvrđeno je da i sasvim male doze primljenog zračenja mogu, kod određenih osoba, prouzrokovati obolevanje od raka.

Ekonomski i psihološki efekti uzrokovani upotrebom “prljave bombe” mogu biti veoma ozbiljni i uznemiravajući pa ih treba pažljivo proučiti. Posebno stoga što je strah od radijacije dosta uvrežen u građanstvu, još od vremena nuklearnih pretnji za vreme “hladnog rata”, čestih proba nuklearnog oružja a kasnije, zbog havarija nuklearki u SAD a ponajviše, posle katastrofe u Černobilu.

“Prljava bomba” je za teroriste prava stvar, naročito kada se ima u vidu da im je na raspolaganju čitav spektar radioizotopa. Ova bomba ne proizvodi masovni gubitak ljudskih života ali stvara paniku, masovnu histeriju, stres i poveliku ekonomsku štetu. S dugačke liste poznatih radioizotopa, ipak je, srećom, malo onih koji se mogu neposredno koristiti za radiološki terorizam. To su kobalt-60, stroncijum-90 i njegov kratkoživeći potomak, itrijum-90, cezijum-137, iridijum-192, radijum-226, plutonijum-238, americijum-241 i kalifornijum-252. Takav radioaktivni materijal koji se može upotrebiti za “prljavu bombu” može se pribaviti potpuno legalno ili se može ukrasti. Ovi materijali koji mogu biti korišćeni za “prljavu bombu” su komercijalno veoma unosni jer imaju široku upotrebu. Nalaze se u brojnim medicinskim, energetskim, naučnotehnološkim, poljoprivrednim i drugim industrijskim centrima širom sveta a koriste se u medicinskoj terapiji, prehrambenoj industriji, u komunikacionim uređajima, navigacionoj opremi, na naftnim bušotinama, što otežava njihovo lociranje, čuvanje i bezbednost.

Dve najteže nesreće, usled radijacije izazvane nenuklearnim akcidentom, jesu baš usled krađe radioaktivnog materijala korišćenog u uređajima za radio-terapiju, ukradenih iz napuštenih zdravstvenih centara u Brazilu i Meksiku. Ipak, najlakši način da se potencijalni teroristi domognu dovoljne količine radioaktivnog materijala (100-10 000 kirija), jeste legalnim putem - narudžbinom od ovlašćenog snabdevača ili proizvođača. Baš zbog toga, u poslednje vreme se preduzimaju opsežnije mere kontrole, naročito kod institucija koje koriste a samim tim i naručuju znatnije izvore zračenja - u industrijskoj radiografiji ili medicinskoj terapiji - ali praksa pokazuje da su one još retke i nedovoljne, često zakasnele.

Ono što je još alarmantnije je činjenica da se, samo u SAD, svakodnevno “izgubi” po jedan izvor zračenja. Prigodne mere se zato rigoroznije preduzimaju, revidira se spisak firmi koje manipulišu izvorima radioaktivnog zračenja i proveravaju krajnji korisnici opasnog materijala.

Da zaključimo: igre i karnevali sa radioaktivnim supstancama su opasnost prvog stepena. Nestanak ovog našeg iridijuma (sa na sreću - niskom radioaktivnošću) trebalo je da bude signal za opštu uzbunu. Ona se nije desila; sve dok neko, poput onog koji je demontirao i odneo celu NJC šolju iz doma zdravlja u centru Beograda - odnekud ne provali i iznese neki naš cezijum-137 a možda čak i kobalt-60. Imamo mi još toga - ne držimo sve baš po “jugićima”.

Zoran Perišić