Devojčice ubijaju nežno

Ona ima konja jednoroga istetoviranog na guzi. Alku na pupku i briljant u nosu. “Sad sam u internatu u Engleskoj. Ćale me je, kao, ucenio. Il’ Engleska il’ ta dečija prdekana u Kruševcu”, gricka zanoktice dok priča plavokosa M.V. (14) iz Beograda. Sa deset je, kao član čukaričke bande “tabala” dečake iz Rakovice: “Trenirala sam karate, pa znam cake.” Sa dvanaest je ukrala 15 000 dolara i “audijem” očevog prijatelja pobegla s dečkom (25) na more - da se “overe” zajedno. Dečko nije preživeo. “Sad sam strejt. Kul je u Engleskoj, nosiš uniformu, nema horsa, nema seksa. Lezbačim okolo. Palim one pegave ribe što se useru kad kažem dop... ”, namiguje i cereka se sve vreme. Sa njom, kaže njen otac, ni klinički psiholog nije siguran kad laže a kad govori istinu.

Nažalost, malo ko ima novca da svoje dete “uceni” školom u Engleskoj. Nema se ni za privatnog psihologa. Jer, ta deca, za razliku od maloletne M.V. obično potiču iz najsiromašnijih porodica, pri tom, potpuno razrušenih od oca alkoholičara, majke prostitutke i ujaka narko-dilera. Često kradu, jer ni da jedu nemaju. Često zlostavljana, i sama zlostavljaju. Bar kod nas. Ko i kako, onda, brine o ovakvoj deci? Šta je sa novim Zakonom o maloletničkoj delinkvenciji? Da li su deca banditi agresivniji i brojniji danas nego pre petnaestak godina? Jesu li devojčice surovije od dečaka? Da li su devojčice kao bosovi “bebi-mafije” tek novinarsko reagovanje na slučajne izuzetke koji baš potvrđuju da je kriminal bio i ostao muški “sport”? Ili danas i u kriminalu, damice “overavaju”?

Ovdašnjim maloletnicima (možda baš onim mladim Pančevcima koje je beogradska policija pre neku nedelju uhapsila zbog ubistva taksiste Zorana Juzbašića) Vaspitno-popravni dom u Kruševcu (čuveni “Sivi dom”) i nije neka pretnja. Em što lako mogu da pobegnu odande, em što do 14. godine kada po našem zakonu postaju krivično odgovorni, mogu da se nadivljaju i nakradu do mile volje. I da ubijaju. A da nikome ne odgovaraju. “A kad sa 14 postanu krivično odgovorni, sudije se teško odlučuju da ih pošalju u Dom”, kaže Stevan Atanasković, upravnik Vaspitno-popravnog doma u Kruševcu, koga sva deca tamo zovu Mića. “Jedan tužilac mi reče da bi ovaj dom bio prebukiran kad bi sudije presudile to što tužilaštvo pokrene protiv tih maloletnika. Zašto ih ne šalju ovde? Jer i sami retko kad dolaze. Sem beogradskih sudija, koji su upoznati sa načinom našeg rada sa decom - prestupnicima”, kaže upravnik Mića i dodaje da je “trećina domske dece iz Beograda”. Jedan dečak iz Niša, roditeljima je “zaradio” za stan, pa otišao u Kruševac, pisale novine. Lažu li novinari? “Ne lažu, istina je”, kaže S.B. pre neki dan na igralištu VPD “Kruševac”, a njegov brat M.B. ga kritikuje: “Ne moraš baš da se hvališ što si ovde.”

Svi sagovornici NIN-a se slažu da je poslednjih godina uočen porast “kriminaliteta sa elementima nasilja”. Da su krađe sve više razbojništvo i čista agresija. Deca nose noževe, pištolje, bejzbol palice, pa čak i sekire. Za male pare, često, ubiju ili povrede svog dedu, babu, ili prvog koga dohvate na ulici. Taksisti Zoranu Juzbašiću, maloletnici su hteli da otmu automobil. Prvo su ga ubili. U Kikindi su, pre neku godinu, deca od 8, 9, 12 i 14 godina prvo mučila pa zadavila šezdesetogodišnju ženu. A godinu dana pre toga dvojica od njih su isto tako ubili staricu od 86 godina i pokušali da je zapale. J.M. (15) iz Beograda je, maja 2003. osumnjičena da je sa drugaricom B.R. zaklala nožem babu Dragoslavu Matović. Htele su da je opljačkaju. A J.K. (17), učenica trećeg razreda gimnazije u Smederevskoj Palanci, prošlog septembra je izbola kuhinjskim nožem svog dedu Savu Kovačevića. I takvih je priča iz “crne hronike” i kod nas i po svetu, previše. To možda znači da imovinski kriminalitet, iako i dalje najčešći oblik delinkvencije u našoj zemlji, prestaje da bude i presudan. Ulazimo li u Evropu, u kojoj važi maloletničko pravilo: nasilje radi nasilja?

Ivana Stevanović, istraživač-saradnik Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja i koordinator projekata istraživanja i obrazovanja u Centru za prava deteta, kaže da su “narkotici uvek deo te priče, jer su maloletnici često počinioci krivičnih dela zbog nabavljanja narkotika”.

- Kad se deca nađu na kraju puta, objašnjava mr Stevanović - u vaspitno-popravnom domu ili maloletničkom zatvoru, koji treba da budu krajnje sredstvo, pred vama je dete s kojim niko ništa nije uradio. Sistem nije uradio ništa ili je uradio veoma malo, porodica je uradila veoma malo, društvo takođe. A to dete i samo trpi nasilje i jedino je naučilo u životu da na nasilje odgovara nasiljem. I to je začarani krug. Represija u oblasti maloletničke delinkvencije ne daje nikakve rezultate - precizna je mr Stevanović.

Nacrt zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela, u čijoj je izradi učestvovala i mr Stevanović, trebalo bi da bude u Skupštini u septembru ove godine. U Nacrtu zakona se insistira na tome da ne dođe do krivičnog postupka i mr Stevanović objašnjava: “Dakle, neophodan je dobrovoljan pristanak deteta i priznanje da je učinilo krivično delo, njegovo pokajanje, tj. spremnost da prihvati odgovornost za ono što je uradilo. Potrebno je da obavi određeni rad u korist zajednice, nadoknadi štetu žrtvi, odnosno uključi se u programe za odvikavanje od alkohola ili droge...” To su vaspitne preporuke koje će omogućiti detetu da nikad ne uđe u krivičnu proceduru jer je ona “pre svega skupa i stigmatizirajuća”. Stevanovićeva zaključuje:

- U određenim slučajevima će Vaspitno-popravni dom i maloletnički zatvor morati da budu rešenje. Da li će biti i kasnije, videćemo.

Vlasta Vulikić, šef odseka za operativnu kontrolu u Odeljenju za suzbijanje maloletničke delinkvencije u SUP-u Beograd, priča za NIN kako je u praksi. Ukupan broj krivičnih dela je u opadanju, ali je povećan broj krivičnih dela razbojništava i teških krađa na drzak način: “To je sad hit i to nas najviše brine”, kaže on. Takođe je uočljivo ubrzano snižavanje godina u kojima deca ulaze u kriminal. “Pre je dete sa 13 godina počinjalo da pravi krivična dela. Da li je to obijanje kioska, fiće, ili juga... Ako škola, policija, centar za socijalni rad nisu odigrali svoju ulogu, ono će za šest meseci otvarati opel, omegu... Tek sa 14 godina dete kod nas postaje krivično odgovorno. A šta danas kada već sa deset godina krade automobile?”, pita Vulikić. On smatra da to “spuštanje granice u kriminalu treba da otprate neka zakonska rešenja pa da krivična odgovornost bude određena u 12. godini. I kaže: “U Jugoslovenskom centru za prava deteta smatraju da sadašnju granicu, 14 godina, treba i podići. A oni prave taj zakon. Svaka čast teoretičarima, ali trebalo bi da pitaju i nas koji smo u svakodnevnom kontaktu sa tom decom.” Tako razmišlja i upravnik VPD Kruševac Stevan Atanasković: “Treba spustiti granicu krivične odgovornosti na 12 godina. Tako je u mnogim evropskim zemljama, a negde i niže.”

Sagovornici NIN-a ocenjuju da je “veoma mali broj devojčica koje se pojavljuju kao izvršioci krivičnih dela u grupi”. To ne znači da ih nema. I da ih neće biti, sve više. Jer, surove su baš kao i dečaci, ako ne i surovije, kažu psiholozi. “One nisu aktivni izvršioci, prisutne su, imaju svoju ulogu, na primer da posle krađe nešto preprodaju, da nabave pištolj od oca policajca, vojnog lica, da donesu, iznesu, da nekog sakriju, odnesu poruku... i to nije zanemarljivo”, kaže Vulikić. I dodaje: “Ako govorimo o devojačkoj delinkvenciji, tu je prvenstveno reč o prostituciji. To se odvija na način koji je veoma tajanstven za nas sa strane. I maloletnice u prostituciji imaju nekog u koga imaju poverenje.” Upravnik Atanasković, međutim, kaže da nije pitanje za njega kako to da u kruševačkom domu nema ovih “devojčica sa drumova”.

- To je pitanje za državu, društvo. Milicija kaže da ništa ne može tim “devojčicama s autoputa”, jer zakonom ništa još nije regulisano i ako ih privedu, moraju odmah da ih puste. Kod nas nema devojčica koje su se bavile prostitucijom. Kod nas su maloletnice koje čine ista krivična dela kao maloletnici, samo ipak u manjem broju, jer činjenica je da ovde ima samo deset devojčica i 160 dečaka, kaže Atanasković.

Zanimljiv je podatak da su krivična dela maloletnica u periodu od 1986. do 1990. godine predstavljala oko 6,32 odsto od ukupnog broja krivičnih dela maloletnika u tom periodu, a da je između 1991. i 1996. taj postotak skoro prepolovljen i iznosi 3,52 odsto (po istraživanju Jugoslovenskog centra za prava deteta). Kao da su godine ekonomske krize i društvene nestabilnosti uticale, paradoksalno, na smanjenje broja krivičnih dela maloletnica, u odnosu na porast dela maloletnika, komentar je ovog istraživanja. Valjda, nasilje devojčicama godi u neka mirnija vremena, pa nije nemoguće da je devojačka delinkvencija ponovo u porastu.

Kako god, devojačka agresivnost je nesumnjiva. Posebno u izvršenju krivičnih dela. I nimalo se ne razlikuje od nasilja koje sprovode dečaci. I to je sasvim u skladu sa načinom vaspitanja novih generacija. Jer, video-igrice već, i mnogi crtani filmovi nagrađuju ubijanja i agresivno ponašanje. Vlajko Panović, klinički psiholog na VMA, kaže da je suština u vaspitavanju pomoć deci da uspostave granice prema agresiji, bolu, seksualnosti, dobru i zlu.

- Ono što je prirodno u procesu vaspitavanja - kaže Panović - jeste da se vrlo rano učvršćuju tabui agresije, autoagresije, seksualnosti i incesta. Na nesreću, sve se ovo ruši savremenim načinom života. Mediji i ulica imaju posebnu ulogu u tome. U vremenu kad treba da se učvrsti tabu incesta kao važan civilizacijski organizator ponašanja, mi ga rastačemo crtanim filmom u kome brat sestri zaviruje u gaćice.

Psiholog Panović kaže da je ljubav danas jednako seks. To je podvala koju deca u svojoj radoznalosti lako primaju: “Deca su odmalena bombardovana neukusom i nevaspitanjem. Sve je više feminiziranih mladića i sve agresivnijih devojčica. Devojčice vrlo rano stupaju u seksualne odnose, prve startuju, atakuju na dečake, ne čekaju, nestrpljive su. Naša kultura je naklonjenija muškarcima, devojčice to osećaju i teže da tu razliku smanje. Psihološki je zanimljivo da roditelji u naklonjenosti muškom svetu često govore kćerkama “sine”, ali sinu nikad ne kažu “ćero”. Ne bih na kraju, pravio razliku između muške i ženske agresivnosti. To je isto. Samo što se u našoj kulturi tolerišu pijanstvo i preljuba kod muškaraca, baš kao što se toleriše i muško nasilje”.

Kada žene tuku muževe, piju i varaju, a devojčice postanu razbojnici - onda je to, dabome, presedan.