19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
NIN je ozbiljan nedeljnik a pamtiću ga celog života jer je pre mnogo godina izašao sa naslovnom stranom na kojoj sam bila ja. To je jedna od najlepših fotografija koju čuvam u ličnoj arhivi. Tako je počeo naš razgovor sa Esmom Redžepovom, ženom sa najviše zvaničnih epiteta, natkriljenih titulom kraljica romske muzike. Ovoga puta je nisam čekao da se pojavi u sjaju zvezde . Čekala me je na terasi u društvu menadžerke Vesne i sina Simeona, danas šefa orkestra Teodosijevski, Bez turbana na glavi, njenog zaštitnog znaka, diskretno našminkana i nasmejana kao pred važnu svetkovinu.
Terasa je u domu-palati, budućem muzeju Esma i Stevo Teodosijevski, primerena njenom renomeu, u neposrednoj blizini Muzeja Makedonije, pristojno udaljena od vreve arhitektonski i duhovno redizajniranog Skoplja. Posle uvodnog ćaskanja o minulom odmoru (koji je provela u Grčkoj), ostali smo sami, ja napregnut da izbegnem pitanja na koja odgovor znam napamet a ona usredsređena da joj odgovori budu za ozbiljne novine.
Po onome što javno govorite davno ste obeleženi kao jugonostalgičar. S obzirom na proskribovanost te sintagme, šta mislite o suštini tog priveska?
Taj pojam me asocira na granice, na ograde kojih se klonim otkad znam za sebe. Inače, lepo je biti u društvu jugonostalgičara jer su oni čuvari sećanja na nešto jako lepo, nešto što sam proživela i što je deo moga bića. Kao što znate, ja sam obišla celu planetu, bila na dvorovima istinskih kraljeva i prinčeva, večerala sa najvećim državnicima sveta, no uvek sam se vraćala ovde u moju prelepu zemlju. Više sam se radovala nastupu u nekom bosanskom selu i bila srećna svuda od Đevđelije do Triglava, nego recimo nastupu u pariskoj Olimpiji. Na moju radost, i posle rasturanja te lepe zemlje, svuda, na istoj relaciji srećem ljudi koji čuvaju ista osećanja. Zanimljivo je što se odmah prepoznamo i što sve emocije za onim što je bilo, umesto rečima, iskazujemo suzama. Na mojim koncertima u svim malim Jugoslavijama, lepo se isplačemo, srećni što ne zaboravljamo kako nam je bilo lepo.
Koliki udeo u ovim emocijama ima istina da ste drugovali sa Titom i njegovom Jovankom i da li je istina da su se s takvom privilegijom mogli da pohvale još samo Bata Živojinović i Nikola Karović?
Za Batu ne znam ali mi je poznato da je Karović tu privilegiju stekao kao pevač u vojnom orkestru, dakle službeno. Moja drugovanja sa Titom su bila na njegovu inicijativu i uvek su imala državničku pozadinu. Pričali su mi da je drug Tito, pred važne posete inostranstvu ili posete gostiju iz inostranstva, znao da kaže zovite mi onu malu Esmu, i zvali su me, ma gde bila. I drugi oko Tita, iz MSP-a i vojnog vrha, kopirali su njega i namenski me zvali i vodili sa sobom. A Tito je bio veoma jednostavan čovek, takav da sam imala tremu kad sam se prvi put srela sa njim i pevala mu. Bilo je to na Prvom samitu nesvrstanih u Beogradu, a posle je sve išlo kao da on nije Tito a ja Esma, mala Cigančica iz Skoplja. Putovala sam s njim na njegovim brodovima kad je obilazio arapski svet i pevala i za njega i za njegove domaćine. Indiru Gandi, Nehrua, Rezu Pahlavija, Sadama Huseina, Gadafija... Mala, znaš li za koga večeras pevaš, znao je da me pita dajući mi tako na znanje da ne pevam samo radi pevanja.
Sa Titom sam inače imala neverovatne doživljaje ali ću onaj sa Briona pamtiti dok sam živa. NJegov gost je bio Muamer Gadafi i mi smo bili u krugu domaćina koji su njegovu posetu trebali da učine zaista prijateljskom. Moj suprug Stevo je bio zadužen za zabavni deo i na Brione smo došli ranije tako da sam se tamo bila odomaćila. Jednog jutra, Gadafi je sa svitom bio doputovao, ustanem ranije s namerom da prošetam tim rajskim vrtom. Osim mene i čuvara koji su povremeno izranjali iz vode, svi drugi su spavali. Šetam ja tako, otpozdravljajući ljudima žabama kad iza sebe čujem brundanje nekog motora. Okrenem se i imam šta da vidim; Tito sam na skuteru. Mala, šta radiš tu sama, zar nisi kod frizera, Jovanka te ček da doterate kosu. Ne treba mi frizura, ja imam svoj turban, odgovorila sam kao da razgovaram sa nekim svojim bliskim. Pa hoćeš li da prošetaš sa mnom, pita me Tito i ja, naravno, prihvatim i sednem do njega. Bože, Esma, da li je moguće sve ovo što ti se događa, razmišljam a Tito me pita: Je l` dobro šoferiram? Dovezemo se tako do raznobojnih šatora punih vojnih vozila i naoružanja a Tito mi kaže: Mala, `ajde da malo radimo, da prodamo neku od ovih drangulija. Naravno, ja klimnem glavom i krenemo da gostima iz Libije pokazujemo i prodajemo oružje. Kad smo se posle vraćali ka Titovoj vili, sretne nas Kardelj i pita šta ima novo. Ima novo, odgovara Tito, za razliku od vas ostalih koji ste spavali, ja i Mala smo danas trgovali i zaslužili po dve porcije ručka... Ja sam tada pevala za Jovankine gošće, gospođu Gadafi, i njenu svitu, i za supruge naših vodećih političara a zatim za Tita i Gadafija...
Pominjete državničku pozadinu nekih vaših nastupa. Možete li to da ilustrujete još nekim primerom uspešne trgovine?
Mada zvuči neverovatno, istina je, za to još ima živih svedoka, ja sam revnosno služila svojoj zemlji isključivo pevajući. Na primer, prilikom našeg prvog gostovanja u Australiji traže me iz našeg konzulata i saopšte mi da je iz Beograda stigla važna poruka za mene. A poruka je bila da hitno otputujemo u Bombaj i da se pridružimo našoj delegaciji koja je, to sam saznala posle, učestvovala na tenderu za izgradnju vojne luke. Esma, ti ćeš prvo da pevaš običnim vojnicima, pa oficirima i na kraju admiralu indijske mornarice. Dobro, kažem ja i krenem kako mi je naređeno.
Trgovina je u tom što smo mi pobedili jaku konkurenciju, Francuze, Italijane i Amerikance i dobili taj posao, no za mene je ta misija bila posebna jer sam pevala admiralu koji nas je pozvao na večeru i pitao me odakle sam naučila njegov jezik. Ja mu kažem da sam Romkinja i da mi u Jugoslaviji govorimo tim jezikom. Taj naočiti admiral mi je ispričao da je iz Pendžaba i da ga je naročito dirnula pesma koju sam pevala pokrivena zarom i još na njegovom maternjem jeziku. Iz toga se kasnije izrodila naša turneja u Indiji, gde sam i proglašena za kraljicu romske pesme. U znak zahvalnosti meni je, po povratku, u Beograd, uručen pozamašan koverat uz napomenu da se počastite.
Koji od tih silnih državnika je na tebe ostavio najjači utisak, u svakom pogledu?
Bez dvoumljenja, to je svakako šah Reza Pahlavi. Istinski gospodin i džentlmen, koji mi je između ostalog darovao nešto što će krasiti naš muzej, kad ga, ako bog da, otvorimo sledeće godine. Uzgred, u tom muzeju će biti sve ono što sam , zajedno sa Stevom zaradila, osvojila ili dobila na poklon. Visoko mišljenje nosim o Sadamu Huseinu i Gadafiju, državnicima koje su Amerikanci satanizovali, a Sadama čak pogubili na Kurban bajram. Upečatljiv utisak je na mene ostavio i Nikita Hruščov. O svetski poznatim umetnicima, glumcima, muzičarima, slikarima i da ne govorim. Posebno se sećam susreta sa Ričardom Bartonom i njegovom suprugom Elizabet Tejlor, sa Đinom Lolobriđidom i Marlonom Brandom. O domaćim velikanima i da ne govorim.
Nije li pomalo čudno što kraljica romske pesme politički ignoriše romske političke partije?
Može biti čudno samo onima koji ne znaju za moj kosmopolitski pogled na svet. Ako bih postala član bilo koje romske partije, bila bih obeležena a ja to ne želim. U životu i uopšte mrzim podvajanja i omeđivanja u bilo kakve okvire a u politiku sam ušla samo zbog toga što je Demokratska alternativa okupila pripadnike svih nacionalnosti i niko od nas zbog toga nije bio obeležen. I zbog Cileta, naravno.
Nekad ste bili miljenica Kire Gligorova. Gde je i kakav je on u vašoj memoriji?
Ako želite da budem iskrena onda za trenutak isključite ovu napravu što prisluškuje.
Isključujem, ali ne mora, samo me opomeni kad nešto nije za štampu.
... On je bio čudan čovek. Kažem vam ovo jer mnoge stvari znam. I u Beogradu i u Skoplju bila sam dobra prijateljica sa njegovom suprugom Nadom. Malo je poznato da se g. Tupurkovski s njim razišao oko ustavnog imena Makedonije. Gligorov je kriv što smo u UN primljeni pod tim nakaradnim imenom BJRM...
Iza prethodnog našeg razgovora ne mogu da se otmem utisku da ste voleli svog mentora, zaštitnika i supruga Stevu Teodosijevskog, kojeg prečesto pominjete. Ne mislim pritom na razliku u godinama u vreme kad ste se udali za njega?
Zaključak je delimično na mestu. U početku ga uopšte nisam volela, bila sam zaljubljena u drugog čoveka. Pune tri godine sam odbijala da se udam za njega ali kad sam pristala bilo mi ga je žao. On je od mene bio stariji 22 godine ali je toliko prema meni bio dobar i pažljiv da sam ga kasnije zavolela.
Valjda je došlo vreme da otkrijete ime čoveka u koga ste bili zaljubljeni i koji je i danas u vašim mislima?
Bila sam zaljubljena u sina generala Popovića a i on u mene, ali od te naše ljubavi bile su jače predrasude njegovih roditelja. Jeres je bilo i pomisliti da generalov sin oženi Ciganku. Da bi nas udaljili jedno od drugog, njega su poslali da fakultet dovrši na Malti a ja sam ostala i udala se za Stevu. On danas živi u Beogradu i ostaće samo moja prežaljena ljubav. Ja sam inače jako sujeverna. Verujem u Boga i dočekala sam da ona koja je sprečila pravi epilog naše ljubavi, njegova majka, dođe na jedan moj koncert u Beograd i da od mene zatraži oproštaj za taj greh. Naravno, oprostila sam joj a i meni je laknulo.
Dva puta ste bili predlagani za Nobelovu nagradu za mir. Ko vas je predlagao i hoće li biti novog predloga?
Predložili su me umetnici iz celog sveta a imam informaciju da će predlog biti obnovljen. No, nezavisno od svega, ja sam celog života pesmom širila ljubav na sve četiri strane sveta. Obišla sam sve zemlje na zemaljskoj kugli i svuda sam pevala o ljubavi među ljudima i narodima. Verovatno sam i zbog toga dobijala sva ona priznanja, koja će uskoro biti na uvidu javnosti u našem muzeju.
Kad smo kod muzeja, ko je sve pomagao njegovu izgradnju, preciznije, da li je nešto i država finansirala?
Ne, država nije izdvojila ni dinara osim što nam je dodelila ovaj plac koji ja sada želim da otkupim da bih mogla da ga ogradim. Inače, sve je građeno našim parama i, da ne zaboravim, pomogla nam je i čuvena proročica Kleopatra. Donirala je 50.000 evra...
Koji od 22.000 koncerata koje ste održali, pamtite kao najglamurozniji a koji kao neponovljiv?
Uh, zanimljivo pitanje. Pa da najpre kažem da sam pevala u svim kraljevskim dvoranama u svetu, da sam imala nastupe u pariskoj Olimpiji i Karnegi holu kad mnogi ovde kod nas nisu čuli za njih. Pevala sam i na volovskim kolima, u hangarima, ali nikada neću zaboraviti nastup u jednom selu u Bosni. Ne mogu da se setim imena, samo znam da je bilo u nekoj nedođiji ali sa predivnom publikom. Pošto nije bilo nikakvog doma niti adekvatne sale, pronašli su jednu kuću koja je bila na uzvišici, otvorili smo prozor na malenoj sobi i iz njega je virila samo moja glava. Stevo i orkestar se nisu uopšte videli... Pevala sam na mnogim radnim akcijama, na izgradnji pruge Beograd - Bar ostali smo puna dva meseca, razume se, besplatno. Inače, svi moji koncerti su glamurozni sami po sebi, tako da najglamurozniji ne bih mogla da izdvojim, ali onaj u Bosni, u sobičku sa malim prozorom, nikada neću zaboraviti.
Vi ste prva žena u Makedoniji koja je dobila državnu penziju i sećam se da su mnogi prigovarali?
Jeste, dobila sam je od predsednika Đorđa Ivanova i ponosna sam jer sam je radom zaslužila. Celog života sam u svetu promovisala Jugoslaviju i Makedoniju a to činim i danas. Od predsednika sam dobila i najviše državno odlikovanje. Da ne volim ovu zemlju, ne bih se u nju vratila i sve što imam, sve što će ostati u ovoj kući-muzeju, ostaviću Makedoniji.
Podaci u vašoj službenoj biografiji su impresivni: 47 sinova i kćeri, 121 unuk, preko 20.000 koncerata, 400 održanih koncerata u jednoj godini, više od 500 odlikovanja, nagrada i drugih priznanja, 300 koncertnih kostima-šalvara, nebrojeno turbana... No, šta je ono što biste želeli da izbrišete iz memorije?
Volela bih da mogu da zaboravim raspad one divne zemlje. Preko glave sam preturila mnogo nevolja, tužnih događaja ali mi je najteže palo rasturanje Jugoslavije. Iskreno se nadam da ću doživeti dan kad među nama neće postojati ove proklete granice. Ne žalim se, meni je ovde lepo i neka tako ostane, ali bih volela da se ove naše državice opet okrenu jedna drugoj, da nam drugi ne nameću i ne uređuju ekonomske odnose.
