Sporazum sa Esmarkom ili nesporazum sa EU

Foto Nenad Pavlović

I te davne 1965, u jeku izgradnje Železare u Smederevu i privrednih reformi, u javnosti socijalističke Jugoslavije polemisalo se o tome da li je tadašnjoj državi potrebna još jedna, trinaesta fabrika čelika. Ili je to ipak preskupa i na duge staze neodrživa proizvodnja, koju je u jednom od avgustovskih brojeva NIN-a iz iste godine zdušno branio tadašnji direktor Železare Milan Čeperković.

Tačno pola veka kasnije, dilema je gotovo ista. Da li je smederevski gigant trebalo odavno ugasiti, kao što misli i predlaže većina neoliberalnih teoretičara, a NIN nezvanično saznaje da je na jednom sastanku sa premijerom Vučićem prošlog leta, pre nego što je podneo ostavku, baš to predlagao i bivši ministar finansija Lazar Krstić, ili se Železara, što zbog 5.000 radnika što zbog budućnosti industrije, mora održati. Koliko košta da košta.

I moglo je tako do sada. I moći će do prvog februarskog dana, kada država gubi pravo da finansijski ili na bilo koji drugi način pomaže čeličanu i njenu proizvodnju, narušavajući tako konkurenciju na tržištu Evropske unije. Drugim rečima, ili će Železara za manje od petnaestak dana dobiti novog većinskog vlasnika ili odlazi u istoriju, a u najmanju ruku u stečaj. Jer, njenog rada bez upumpavanja oko 10 miliona evra mesečno iz državnog budžeta praktično nema.

Zbog te žurbe da Železaru proda do roka propisanog u Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, odnosno u Protokolu 5 o državnoj pomoći industriji čelika, tenderskoj komisiji Vlade nije trebalo mnogo da pregleda i analizira obimnu tendersku dokumentaciju, sa istim upozna Vladu kako bi ona saopštila da prihvata ponudu Esmarka za kupovinu 80,01 odsto Železare. I kako će pregovori sa holandskom podružnicom pomenute američke kompanije početi već narednih dana, da bi se ugovor potpisao najkasnije poslednjeg dana januara.Ruku na srce, drugog izbora Vlada nije ni imala. Ponuda Esmarka, kako je saopštila krajem prošle nedelje Tenderska komisija, jedina je validna pošto se od deset zainteresovanih kompanija, preko šest pisama o zainteresovanosti, došlo do samo dva potencijalna kupca koji su bili spremni da uplate 10.000 evra za otkup privatizacione dokumentacije. Pored Esmarka, taj novac je uplatio i izvesni Irman Irmani iz Berlina, iako prethodno nije podneo zahtev za otkup zbog čega je i izbačen iz trke. Gotovo ironično, na adresu Agencije za privatizaciju stigle su tri ponude za kupovinu Železare, od koje je jedna adresirana na advokata Aleksu Aleksića koji zastupa neimenovani konzorcijum, dok druga i nema pošiljaoca. I tako je na kraju ove trke ostao samo onaj zbog koga je trka uostalom i organizovana.

Šta on to tačno nudi, Bojan Bojković, izvršni direktor Železare Smederevo nije želeo da otkrije, jer kako kaže za NIN, pregovori sa Esmarkom tek počinju i o tome tek treba da se razgovara. DŽejms P. Bušar, prvi čovek Esmarka kaže da će u Železaru samo u ovoj godini uložiti 28 miliona dolara za pokretanje druge peći, koja trenutno ne radi, a mediji spekulišu i da u naredne četiri godine planira da uloži još oko 400 miliona dolara.

Da li i šta, izuzev Železare, oslobođene dugova prema državnim poveriocima, bankama i dobavljačima, daje država takođe nije poznato.
Ono što je Bojković, međutim, želeo da kaže jeste da neće biti otpuštanja radnika u narednih nekoliko godina, kao i da se Esmark obavezao da će u Železari ostati barem 10 godina, što je bilo definisano i uslovima tendera.

Takođe, iako će u ugovoru biti navedeni nešto duži rokovi za dostizanje 100 odsto kapaciteta jedne peći i najmanje 50 odsto kapaciteta druge visoke peći, u Esmarku tvrde da je realan rok da se to dogodi već polovinom ove godine, kaže Bojković, ne precizirajući kada bi isticao taj ugovorom predviđeni rok.

Osim euforije izazvane skorom prodajom fabrike koja u poslednje tri godine vlasti izaziva glavobolju, krajem prošle nedelje od predstavnika Tenderske komisije moglo se čuti kako Srbija ima problem sa Evropskom komisijom i kako se taj problem intenzivno rešava. I premijer Vučić je nakon sastanka sa Majklom Davenportom obelodanio da je tražio podršku EU za davanje njihove saglasnosti na plan restrukturiranja Železare i biznis plan Esmarka kako bi Srbija i nakon 1. februara mogla da pomaže Železaru.

Nebojša Lazarević iz Centra za evropske politike kaže za NIN da bi Srbija mogla doći u problem sa Evropskom komisijom, jer je sigurno da države članice EU, poput Belgije, Nemačke, Francuske ili Poljske, neće dopustiti da se srpskoj fabrici čelika odobri preferencijalni status.

U pitanju su čisti tehnički uslovi. Rok za usaglašavanje u oblasti čelika je bio pet godina i on ističe sledećeg meseca, čime ističe i mogućnost države da na bilo kakav način pomaže Železaru. Zato se i žuri sa prodajom, jer se i prodaja Esmarku, uz preuzimanje dugova od strane države tumači kao državna pomoć, a verovatno će se tako tumačiti i svaki eventualni ugovoreni vid povoljnosti za Železaru, kaže Lazarević ne isključujući ni mogućnost da bi uslovi da se poštuje SSP mogli pokvariti pregovore sa budućim kupcem.

Drugi sagovornici NIN-a upozoravaju da bi, ako država ipak nastavi da pomaže Železaru, Evropska komisija mogla čak i suspendovati SSP sa Srbijom, ali se nadaju da se to neće desiti. Komentarišući takve tvrdnje, Lazarević podseća da je Evropska unija i nastala iz Zajednice za ugalj i čelik, te da je Unija već vodila trgovinske ratove sa američkim, brazilskim ili kineskim proizvođačima čelika.

Teško je reći na šta se tačno misli kada predstavnici vlasti kažu da razgovaraju sa Evropskom komisijom o ovom problemu, ali još teže je očekivati da Evropa dopusti bilo kakvu nelojalnu konkurenciju, pogotovo što se čelik izvozi u EU, kaže Lazarević i dodaje da su vlada Mirka Cvetkovića, ali i one posle nje, imale dovoljno vremena da se pripreme za primenu ovih odredbi SSP-a, što one očigledno nisu uradile.

Odabran je najgori model. Da smo se na vreme i adekvatno pripremili, mi bismo imali tri modela, od kojih je plan restrukturiranja samo jedan. Ako mene pitate, to je i najgori model. Trebalo je ići na prodaju iz stečaja, jer je to najčistija situacija. Dobar primer za to je Željezara Split. Osim ova dva postoji i takozvani test privatnog investitora, odnosno da se država kao vlasnik Železare ponaša kao svaki privatni investitor koji investira u svoje vlasništvo. Za svaku od ovih opcija je mogao da se napravi plan i da se on razmatra, objašnjava Lazarević, navodeći da je mana plana restrukturiranja u tome što on ima mnoga ograničenja, a podložan je kontroli Evropske komisije koja će pratiti i analizirati svaku vrstu državne pomoći Železari, od poreskih olakšica do preferencija u transportu.

Da u Vladi zbog ovoga ne brinu ili samo ne žele da priznaju, možda najbolje ilustruje ushićenost aktuelnog ministra privrede Dušana Vujovića koji tvrdi da je ovo treći život za Železaru, te da će Esmark omogućiti da se proizvodnja podigne do maksimalnih tehničkih kapaciteta, a moguće je i više od toga!
A problem sa Evropskom unijom će se rešiti, veruju u Vladi. Samo da Železara dobije novog vlasnika, jer ovo joj je očigledno poslednja šansa.
Rešiće se i dugovi Železare, za koje Bojan Bojković tvrdi da su samo 370 miliona dolara. Obavezu da ih izmire preuzeće, a ko drugi nego poreski obveznici Srbije. Navikli su.