Sporazum poslednje šanse

Foto AP

Kada se papa Franja u novembru obratio Evropskom parlamentu, Evropsku uniju je uporedio s nekom bakom - prijatnom i bogatom iskustvima, ali bez nekadašnje vitalnosti i energije. Krajnje je vreme, rekao je, da lideri EU odbace imidž usporenih, uspavanih političara i prepoznaju strateške izazove s kojima se Evropa suočava, te osmisle jasnu politiku kojom će se tim izazovima suprotstaviti.

Mora se priznati da je papin opis u nekim aspektima uznemiravajuće tačan. Ali uprkos onome što izgleda kao njen zamor, Evropa i dalje raspolaže značajnom snagom. Ona je i dalje predvodnik na planu visokokreativnog mišljenja i inovacija; dom nekih od najkonkurentnijih svetskih regiona i industrija; i, možda najimpresivnije, izgradila je zajednicu i tržište od pola milijarde ljudi.

Ali svet se menja: azijsko-pacifički region sve više utiče na globalni razvoj, ekonomski i svaki drugi. Transpacifičko partnerstvo (TPP) - kojim bi Sjedinjene Države i 11 drugih zemalja stvorile megaregionalnu zonu slobodne trgovine - najverovatnije će ubrzati ovu promenu (pogotovu ako se TPP priključi i Kina). Iako su pred TPP još brojne prepreke pre nego što sporazum bude finalizovan, njegov potencijal da značajno uveća ekonomsku moć Azije ne može se potceniti. Evropa mora da radi na tome da osigura svoj položaj u tom novom svetskom poretku - za početak time što će ojačati svoje trgovinske i investicione veze sa SAD. Ali problem je što su, dok pregovori o TPP napreduju, razgovori EU i SAD o Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu (TTIP) do te mere duboko utonuli u unutrašnjopolitičke kontroverze da bi čitav projekt mogao da bude potopljen.

Poslovni lideri s obe strane Atlantika uvereni su da bi uspešni pregovori o TTIP doneli suštinske ekonomske koristi - što je percepcija koju podržavaju i brojne studije. Pa ipak, trivijalna pitanja poput hlorisane piletine (u SAD se piletina tokom industrijske obrade umače u hlor; u EU ta praksa nije dozvoljena - prim.) ili nadležnosti u rešavanju investicionih sporova nastavljaju da dominiraju debatom.

Cilj TTIP je da oslobodi snagu transatlantske ekonomije, i dalje daleko najvećeg i najbogatijeg svetskog tržišta, na koje otpada tri četvrtine globalnih finansijskih aktivnosti i više od polovine svetske trgovine. (Kad bi TTIP bio otvoren i za druge privrede - poput Turske, Meksika i Kanade - koristi bi bile još i veće.)

Ali još ubedljivije od koristi koje bi bile ostvarene postizanjem sporazuma jesu potencijalno katastrofalne posledice neuspeha koji bi bio doživljen ako sporazum izostane. Za početak, slom pregovora o TTIP bi dao vetar u leđa onima u Velikoj Britaniji koji zagovaraju izlazak te zemlje iz EU; obrnuto, ako bi TTIP bio primenjen, Britaniji ne bi bilo pametno da izlazi iz Unije - pa se onda na to verovatno ne bi ni odlučila.

Dalje, percepcija da su unutrašnja neslaganja u EU dovela do toga da se propusti ovakva strateška prilika verovatno bi dovela do ubrzanja procesa američkog udaljavanja od Evrope. A ruski predsednik Vladimir Putin bi nesumnjivo takav neuspeh Unije smatrao idealnom prilikom da uveća uticaj u pojedinim delovima Evrope.

Sve ovo doprinosi stvaranju jednog fundamentalnog strateškog rizika: ako pregovori o TTIP zapnu ili propadnu, dok u isto vreme stvari s TPP idu napred, globalna ravnoteža će se snažno pomeriti u korist Azije - a Evropa će imati malo drugih opcija, ako ih uopšte bude imala, da zadrži sadašnji ekonomski i geopolitički uticaj.

Kada je sklapanje TTIP prvi put predloženo, izgledalo je da je Evropa svesna njegove važnosti. Štaviše, EU je bila ta koja je u junu 2013. pogurala SAD, u prvo vreme sumnjičave prema tome koliko je Evropa posvećena ovom projektu, da uđu u pregovarački proces. Ambicija je tada bila da se pregovori okončaju iz jednog cuga. Niko nije želeo razvlačenje pregovaračkog procesa - niti političke nevolje koje uz to idu.

Ali lideri EU su ti koji su u suštini odbacili projekt, time reklo bi se potvrđujući američku sumnjičavost. Pregovarači su imali muke da ostvare proboj u razgovorima, dok su antiglobalistički nastrojene grupe uspele u tome da kontrolišu javni diskurs, predstavljajući TTIP kao pretnju svemu redom, od demokratije u Evropi do njenog zdravlja.

Ovo je opasno netačno viđenje, i lideri EU moraju da spreče da ovakvi stavovi dodatno dobiju na značaju tako što će javnosti predočiti strateške razloge za postizanje sporazuma. Kao što moraju i da se iznova posvete tome da pregovori tokom 2015. budu okončani.

Ovim ne želi da se kaže kako će rešavanje preostalih spornih pitanja u pregovorima oko TTIP biti jednostavno. Ali postizanje trgovinskog sporazuma, posebno takvog koji obuhvata toliko regulatornih pitanja, uvek je teško, jer je u obzir potrebno uzeti kompleksnost i promenljivost modernih ekonomija. Činjenica je da izazovi koji stoje na putu kompletiranja pregovora o TTIP nisu veći od onih s kojima su se EU lideri suočavali u poslednjih nekoliko kriznih godina.

Kada pregovori o TTIP uskoro budu nastavljeni, evropski lideri moraće da zalegnu za postizanje istinskog napretka, s ciljem da sve bude gotovo do kraja ove godine. Dobra vest je da su nedavni međuizbori u SAD uvećali izglede za to. Predsednik Barak Obama sada bi od Kongresa mogao da dobije ovlašćenje za vođenje pregovora po ubrzanom postupku. Ako ga zaista i dobije, Kongres bi jednostavno odlučivao o tome da prihvati ili odbaci sporazum u celini, umesto da ga rastavlja na komade.

Sezona američkih predsedničkih izbora je otpočela, a druge teme bi u novoj godini mogle da preuzmu primat u odnosu na pregovore s EU. To je razlog zbog kojeg evropski lideri nemaju vremena za gubljenje. Oni moraju da iskoriste ekonomsku priliku koja se ukazuje, i izbegnu stratešku katastrofu.
Copyright: Project Syndicate, 2014.