Lovci na prćiju

Priča o septembarskim izborima za gradonačelnika Beograda ne počinje ni parkićima u centru, ni vodom u Kaluđerici, što bi rekao Velja Ilić, ali ni prevozom, asfaltiranjem, kioscima... Ni đubretom na ulicama. Počinje politikom. I to unutar Demokratske.

Kad je osvojio Beograd 1997, tadašnji gradonačelnik Zoran Đinđić je NIN-u kazao da “Beograd zaslužuje politiku”, a da su komunalije samo posledica. U tom intervjuu je rekao da će razgovarati sa Nebojšom Čovićem, ali misli da “mesto člana vlade (gradske, prim. n.) ne bi zadovoljilo njegove ambicije”.

Još malo pa da se i ponovi istorija, samo sada u pregovorima Tadić-Čović. Da li bi sedam godina iskusnijeg Čovića danas mogla da zadovolji kandidatura za gradonačelnika Beograda? Pa i ne bi, jer to je, iako treće mesto u državi, posebno po novom Zakonu o lokalnim izborima iz 2002. ipak samo odskočna daska onima koji se još uvek dokazuju. Ili Čoviću baš to treba? Tek, bivšeg prvog čoveka Beograda i drugog čoveka Đinđićeve vlade, sada šefa Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju, mogla bi da kandiduje njegova Demokratska alternativa koja polako kopni. Varijanta da ga predlože Tadićeve demokrate, što je kao mogućnost najavljivano u štampi, ako bi se DA utopila u DS, sad je teško izvodljiva pošto je Gradski odbor DS, u ponedeljak, 19. jula, predložio Nenada Bogdanovića, potpredsednika DS, da bude kandidat za gradonačelnika.

Aranžman Čovića i Demokratske stranke može da se napravi i bez obzira na Beograd. I sam Čović je pre neki dan rekao: “Videćemo, ali među nama nema nekih velikih razlika.”

Pozadina ovih priča je navodni zazor koji Boris Tadić ima u odnosu na Nenada Bogdanovića, koga bi, shodno tome, hteo da zaobiđe na uticajnom mestu beogradskog gradonačelnika. Antagonizam beogradskog odbora DS sa vrhom tradicija je DS još iz Đinđićevog vremena. Ova priča je dopunjena navodnim ranijim Tadićevim “rezervnim planom” za slučaj da ne bude izabran za predsednika Srbije, a taj plan je podrazumevao da se kandiduje za gradonačelnika Beograda. To se, kažu priče, nije dopalo Nenadu Bogdanoviću. Tadić je, znamo, izabran, i ovaj spor u nacrtu je prevaziđen via facti, ali je Tadić nastavio da zazire od svog potpredsednika.

Pošto je Beograd, ako ne prćija, a ono bar sigurno uporište demokrata, jer i ovlašna istraživanja pokazuju da kandidat DS dobija, onda je sasvim razumljivo što su u jednom danu po novinama zaigrala četiri moguća predloga DS za kandidata. I Nenad Bogdanović i Ružica Đinđić (koja je i javno odustala) i Siniša Nikolić, direktor Direkcije za građevinsko zemljište grada, i Nebojša Čović, lider DA.

Učinilo se kao da je tu glavna briga DS, ali prvenstveno Borisa Tadića da kandidat za gradonačelnika bude neko “ko ima šanse da pobedi, ali ko ne bi neposredno ugrozio njegovu dominaciju u stranci”, kako bi rekao Đorđe Vukadinović, glavni i odgovorni urednik časopisa “Nova srpska politička misao”. On za NIN objašnjava: “Zato bi Ružica Đinđić bila idealno rešenje za Borisa Tadića. Međutim, ako suviše naglasite taj metod da to ne bude neko ko vas može ugroziti u partiji, onda možete da odaberete čoveka koji će loše proći na izborima. Kao što se dogodilo Vojislavu Koštunici na predsedničkim izborima.” Vukadinović veruje da bi Nenad Bogdanović, potpredsednik stranke, mogao da bude opasnost po Tadića u DS.

Nenad Bogdanović pak na ove priče voli da odgovari čuvenom demokratskom: “U DS se bira predsednik na dve godine i kod nas se ne pravi problem da neko ko je predsednik stranke više to i ne bude.” Međutim, Vukadinović kaže: “Gradonačelnik Beograda iz redova DS automatski postaje i drugi čovek u partiji sa sjajnim uporištem da se bori za prvo mesto. Preuranjeno je pričati da bi Čović kao funkcioner DS jednog dana mogao da ugrozi Tadića ukoliko bi se zaista dogodilo da se sklopi taj brak između DA i DS.”

Mesto gradonačelnika Beograda ima i političku i simboličku i ekonomsku i medijsku i realnu moć, dodaje Vukadinović, i onaj ko dođe na to mesto ima odlične pozicije za dalji uspon u stranci, ali i na nacionalnoj političkoj sceni.

Ostao je još, od mogućih DS-ovaca Siniša Nikolić, direktor Direkcije za gradsko građevinsko zemljište. On bi, možda, bio upravo pogodan kao neko ko ne bi ugrozio pozicije šefa DS, kažu jedni, ali bi, istovremeno, mogao da bude i “loš izbor”, dodaju drugi. To ne bi bilo dobro za DS “koji se vraća”. Siniša Nikolić je u ponedeljak pre podne (19. jul) za NIN rekao da odluka o kandidatu zavisi pre svega od istraživanja koje će pokazati mogući rejting svakog kandidata. Napomenuo je i da će se to istraživanje završiti u narednih sedam do deset dana. Međutim, u ponedeljak uveče je već na sednici Gradskog odbora odlučeno da Nenad Bogdanović bude predložen Predsedništvu stranke. “Predsedništvo može da prihvati ili odbije predlog. Konačna odluka je na njemu”, još je rekao Nikolić. Po svemu sudeći - bilo je napeto. Pa je Gradski odbor rešio da preseče, dok je Tadić u Americi. Eventualno odbijanje Bogdanovića na Predsedništvu bio bi presedan.

S druge strane, u vladajućoj koaliciji stranke su odlučile da se na lokalnim izborima pojave razdvojeno. G17+ kandiduje Branku Bošnjak, a DSS, izvesno je, neće podržati Slobodana Vuksanovića, lidera NDS, i prvog zvaničnog kandidata za gradonačelnika, koji je već uveliko u kampanji. U Koštuničinoj partiji se premišljaju oko “nekoliko kandidata”, među kojima se kao najverovatniji po medijima spominje Gordana Matijašević, jedan od gradskih funkcionera. Srpski pokret obnove je, navodno, odustao od ideje da njihov kandidat bude Avram Izrael (“Pažnja, gotovo”), a sada se priča o Draganu Kojadinoviću, aktuelnom ministru kulture. Kod radikala bar dileme nema. Aleksandar Vučić, formalno treći, ali u suštini drugi čovek partije bori se za treće mesto u zemlji, posle predsednika i premijera Republike. Glasovi kažu da Vučić, realno procenjujući svoje izglede, nije bio oduševljen kandidaturom koju je objavio Tomislav Nikolić, ali šefovska se ne poriče. Rešenje GSS-a bio bi možda Goran Svilanović, a možda i aktuelna gradonačelnica (tj. predsednica Skupštine grada) Radmila Hrustanović.

U reklamno-transferaškom duhu Bogoljuba Karića, spomenuta je Bojana Lekić, glavni i odgovorni urednik Televizije BK, moguća kandidatkinja Pokreta “Snaga Srbije” za gradonačelnicu Beograda. Niko ne potvrđuje, niko ne demantuje. Bojana Lekić za NIN kaže: “Čitam i ja novine, kao i vi.” Kako god, istraživači javnog mnjenja su i nju uvrstili u anketna pitanja. Iako još nemaju tačne podatke, nesumnjivo je, kažu, da bi kandidovanje Bojane Lekić unelo turbulencije u izbore. Pitanje je i koje bi glasove uzela urednica Lekić. I da li bi Karićev pokret od “usisivača DSS-ovih i radikalskih glasova” u liku Bojane Lekić direktno ugrozio Tadićevog kandidata?

Zasad se izdvajaju četiri kandidata, kaže Vladimir Pejić, direktor agencije “Faktor plus”: “To su Nenad Bogdanović, Nebojša Čović, Aleksandar Vučić i Slobodan Vuksanović. Čović bi kao kandidat DA imao relativno izjednačen rejting sa Nenadom Bogdanovićem. Čović bi bio vrlo ubedljiv, naravno, kao kandidat DS-a. Kandidatura Bojane Lekić bi donela promene u rejtinzima”, kaže Pejić. Prema istraživanjima “Faktora plus”, Aleksandar Vučić ima neznatnu prednost u odnosu na Slobodana Vuksanovića. “Tako da ne treba potceniti nastup Vuksanovićev, jer je njegov rejting relativno visok s obzirom na to da iza sebe nema jaku stranku...”, zaključuje Pejić. Ne treba potceniti Vuksanovićeve glasove koji bi u drugom krugu, možda, bili odlučujući. Dakle, najverovatniji finalisti su Bogdanović i Vučić, preciznije rečeno demokrata i Vučić, u zavisnosti od konačne odluke demokratskog bloka DS.

Aleksandar Vučić, kandidat SRS-a, zna da u Beogradu, kao radikal i ne može da očekuje snažnu podršku, pa se skromno nada da će izbori biti prvenstveno personalni. I da će on, kao urbano krilo radikala, i kao beogradsko dete, imati najveće šanse u Beogradu. A preko NIN-a obećava glasačima da će kao gradonačelnik prvo uvesti redovne taksi-čamce na svim relacijama po Savi i Dunavu. Da se lepo vozimo. Kad je reč o eventualnom kandidatu DSS-a, politički analitičar Vukadinović kaže da DSS ima muku da nađe dobrog kandidata, jer “malo bi se ko, realno snažan, upustio u tu trku za koju se unapred sumnja da je izgubljena”. To tek važi i za ostale stranke iz vladajuće koalicije koje su rešile da isprobaju svoje kandidate. Pa, šta bude.

- Zato bi možda najbezbolnije rešenje za DSS bilo da podrži kandidaturu Slobodana Vuksanovića, ističe Vukadinović.

Mada, to je sada skoro isključena mogućnost. Portparol DSS-a Andreja Mladenović kaže da će, sudeći po raspravama na gradskim odborima, kandidati biti birani samo iz redova DSS-a.

E, sad, koliko je stvarno značajno mesto gradonačelnika Beograda? Na stranu to što se prvi put na neposrednim izborima (po novom Zakonu o lokalnim izborima iz 2002) bira gradonačelnik za čiju je kandidaturu potrebno 44 000 potpisa, što je četiri puta više nego za podnošenje prijave za šefa države. I što samo neposrednim izborima gradonačelnik može da bude opozvan.

Paradoks je u tome što će gradonačelnik imati više moći u gradu nego što to ima predsednik na teritoriji Republike jer će mu pripasti pola izvršne vlasti u gradu: u funkciji gradonačelnika biće spojene sadašnje funkcije predsednika gradske skupštine i predsednika Izvršnog odbora grada. A vlast u Beogradu je više od pola Srbije.

“To je još jedan pokazatelj neusklađenosti našeg političkog sistema i zakonodavstva. Na nivou Republike vlada skupštinski sistem a ne predsednički, dakle sa dominacijom vlade i parlamenta, sa jakim premijerom i sa formalnim sedištem u parlamentu. A Zakon o lokalnim izborima predviđa, da ne kažem faraonska, ali onda gotovo kraljevska ovlašćenja gradonačelnicima u odnosu na gradsku skupštinu i gradsku vladu”, objašnjava Vukadinović i podseća da je opozicija u vreme Miloševića prvo pobedila u Beogradu pa onda i u ostatku Srbije. Uloviš Beograd, ulovio si Srbiju.

Mada, pitanje je i to, sad po ovom novom Zakonu o lokalnim izborima iz 2002. Jer, trebalo je nešto da se menja, pa nije, pa je sad tako ostalo da se u svim gradovima i opštinama Srbije predsednici opštine, odnosno gradonačelnici biraju neposredno. Što je, kao prvo, vrlo skupo za Srbiju. Mnogi se slažu da je trebalo ukinuti neposredne izbore za predsednika opštine i ostaviti samo velikim gradovima da biraju gradonačelnike na neposrednim izborima.

- Jer, po svim tim siromašnim opštinama organizovati skupe kampanje koje će samo lokalnim tajkunima i bogatašima omogućiti da se slikaju, legalizuju i legitimišu, a da neko od njih zauzme i mesto prvog čoveka grada to je neka vrsta ponovne feudalizacije Srbije. Takvi izbori u Srbiji će ometati rad lokalne samouprave, biće stvoreni paralelni centri moći. Zakon o lokalnoj samoupravi je još jedan primer da se ne mogu mehanički prenositi i prepisivati zakoni iz EU. Zato je s ovim zakonom trebalo pričekati, bar dok ne dođemo pred sam prijem u EU i dok kod nas ne budu vladali slični uslovi, zaključuje Vukadinović i napominje da se manje-više svi slažu da ga je trebalo promeniti, ali da ističu argument: Kako ga menjati u izbornoj godini? Da nismo promenili Zakon o izboru predsednika u toj istoj izbornoj godini, mi još ne bismo imali šefa države.

Naposletku, Beograđani, mimo politike, i dalje kažu da im treba komunalac, operativac, sposoban, onaj ko će da rešava njihove probleme svaki dan, da gradi po Beogradu i sarađuje sa svetom. Da imamo i dobru česmovaču, i parkiće za decu, i da periferija bude bliže gradu. I metro.