Egzotični svetovi

Foto Rajko Ristić

Ovogodišnje, jubilarno 60. Sterijino pozorje uvelo je i novi program koji je pobudio veliko interesovanje kako pozorišnih poslenika tako i najšire publike. Reč je programu Kako nas drugi vide, za koji je selektorka pozorja Marina Milivojević Mađarev odabrala dve predstave inostranih teatara po domaćim tekstovima. Na ovako malom uzorku da se primetiti da bi se program pre mogao nazvati Kako drugi vide da sami sebe vidimo što je u malim sredinama poput naše, večito u potrazi za refleksijama i širim kontekstom, još i značajnije.

Prst obarač metak pištolj je tekst Nenada Prokića nastao kao narudžbina pozorišne trupe iz Birmingema, Stans cafe povodom obeležavanja godišnjice Velikog rata. Iako je sama trupa poznata po eksperimentima i hrabrom pristupu, ovoga puta reditelj DŽejms Jarker opredelio se za relativno klasičnu inscenaciju koja je u samom izvođačkom konceptu, sem jedne lepe ideje (mape sveta iscrtane dominama), u potpunosti usmerena na izuzetan Prokićev tekst. Kroz niz razgovora političkih aktera Velikog rata, Prokić sigurno i vešto ispisuje jedno moguće tumačenje pozadine ovog do tada neviđenog svetskog sukoba koji je promenio svet zauvek. Pozadina Velikog rata, njegovo neumitno nastupanje, društveno-socijalne klime i raspoloženje elita, geostrategija i političke filozofije, istorijski fatalizam i civilizacijski projekti - sve to složeno je ovde u jednu kompleksnu, slojevitu, izuzetno mudru i inteligentnu dramsku formu koja istovremeno informiše i uzbuđuje, nudi gotove odgovore i postavlja neprijatna pitanja.

Velika Prokićeva erudicija kao i sigurnost u sopstvena uverenja omogućavaju mu da sa lakoćom pronalazi motive aktera ove velike istorijske drame, te da te motive kako činjenički tako i filozofski objasni, ne propuštajući da potcrta njihovu povremenu besmislenost. Slojevitost i zgusnutost teksta ni u jednom trenutku ne odbija gledaoca, naprotiv, kako odavno, posebno u domaćoj dramaturgiji nismo imali tako otvoreno intelektualno dramsko delo, susret s ovim tekstom je i te kako uzbudljiv, a u domaćem kontekstu zaista predstavlja kvalitativno nov i umetnički značajan pogled na ovu veliku temu, te bi bilo zaista važno da se i domaći stvaraoci prihvate tumačenja ovog, ponavljamo, izuzetnog teksta.

Veliko interesovanje vladalo je za japansku predstavu Kovačevićevog Balkanskog špijuna tokijske trupe A la place u režiji Cujošija Sugijame. Koliko je domaćoj publici ova ideja bila egzotično privlačna, toliko je i japanskim umetnicima izgleda bio egzotičan svet Ilije Čvorovića i balkanskih živopisnih karaktera. Izvodeći tekst do poslednjeg zareza integralno, u gotovo tročasovnoj predstavi, japanski umetnici su pre svega želeli da dokuče motoriku paranoje koja nama izgleda tako prirodno i svakodnevno. Vodviljski pristup, prenaglašenost glumačke igre i povremena vulgarnost nekako u ovom kulturološkom kontekstu ne smetaju koliko bi se to očekivalo.

U svojoj suštini ovo je prilično konvencionalno tumačenje Kovačevićevog teksta, uz pozamašan trud i energiju, gde je, zanimljivo, najinteresantnija stvar zapravo ponovno otkrivanje teksta u svoj njegovoj potentnosti i lakoći. Čini nam se da smo pomalo zaboravili koliko je ova drama dobro napisana, duhovita i uzbudljiva, te ako je poenta japanske predstave da nas na to podseti, to je i uspela.