San letnje noći

Palićki filmski festival udaljen je samo tridesetak kilometara od nove granice sa Evropskom unijom. Prilika je to koja se ne propušta: jedan prijatni regionalni festival, smešten u rajski vrt oko jezera, odjednom je, preko leta, jasno video kako može da preraste u važan punkt, kulturni ali i politički, odakle je neuporedivo lakše slati ljubavne poruke Zapadu. Blizina čini čuda...

Mnogi su stranci otud uzvratili Palićkom filmskom festivalu, sve sami Evropljani ili, makar, kandidati da to postanu.

Još je na otvaranju festivala, istina neugodno oduženom, to bilo baš upadljivo: prevodilo se sa jezika na jezik, pored srpskog i, naravno, mađarskog, na engleski i, gotovo ravnopravno, nemački. Međunarodna stvar. Svima su usta bila puna Evrope. Čvrste čežnje da u nju uđemo što pre. San letnje noći, da skratimo.

S druge strane, Palić 2004. svoje visoke ambicije uopšte ne krije. Tako je izvršni producent festivala Blažo Perović, crno na belo, zabeležio da ovu manifestaciju vidi u “eliti evropskih filmskih festivala”.

Dokaz? Recimo da su i brojevi ilustracija: Palić 2004. ima šest programa, šest selektora, dve retrospektive i dva žirija. Od viška glava ne boli. Osim glavnog programa, tu su i prateći: Paralele i sudari, Fokus, Bugarski dokumentarni film, Novi mađarski film, Novi bavarski film, Mladi autori Evrope, a omaž je priređen Margareti fon Trota i Žiki Mitroviću.

Fon Troti, na neki način, uzalud! Nije jednostavno došla, snima u Americi. Osim retrospektive, uglednoj nemačkoj rediteljki ukazana je još i dvostruka čast: da njeno poslednje ostvarenje “Ulica ruža” svečano otvori festival, a trebalo je da primi i nagradu “Aleksandar Lifka” za doprinos razvoju evropskog filma. Preko njenog odsustva ravnodušno se prešlo, zauzvrat se sa istinskim interesovanjem odgledao film “Ulica ruža” o potresnoj sudbini nemačkih žena u Drugom svetskom ratu koje su bile udate za Jevreje. Za utehu, na čarobnu palićku Letnju pozornicu uspeo se (nekako) te prve noći ostareli srpski reditelj Žika Mitrović čijih se filmova “Ešelon doktora M”, “Poslednji kolosek”, “Timočka buna” i “Operacija Beograd” dobro sećaju oni koji duže pamte. Zaista lep festivalski gest: ništa gore za umetnika od onog - živeti u zaboravu.

Ali, ali... Vic je svoje vrste da su gotovo svi filmovi Palića 2004. bili ispraćeni autorima, samo glavnog gosta nije bilo.

Festivalsku mašinu - koja se tek zahuktavala - to nimalo nije ugrozilo. Palić već sam po sebi funkcioniše, izborio se za taj status. Ili da citiramo reditelja Gorana Markovića: “Igrom slučaja ovaj festival pratim od samog početka. S obzirom na trenutak u kome je nastao, u najgore vreme za bilo kakvu komunikaciju naše zemlje sa ostatkom sveta, ponekad mi se činilo da se radi o slučajno začetom detetu. I kasnije, tokom svih onih mukotrpnih godina u kojima je odrastao, Palićki festival mi je najviše ličio na prerano rođenu bebu koja se bori za goli život. Ali kako to već biva - nije kome je rečeno nego kome je suđeno. Izgleda da to dete, na koje smo najmanje obraćali pažnju, ima ozbiljne šanse da izraste u čoveka koji nešto vredi. I da će mostić na kraju sela postati naša glavna kulturna veza s velikom Evropom.”

Kakve je filmove ponudio ovogodišnji festival, tačnije - na šta liči ta velika Evropa? Uglavnom na muku i jad, na laž i prevaru, na usamljenost. To naročito važi za promišljen izbor filmova u programu Paralele i sudari: dolaze iz zemalja koje su do juče, ili su još i sada, u tranziciji te su tematski bliski. Redom su to ostvarenja o narušenim porodičnim odnosima praćenim ili uzrokovanim besparicom, drogom, prostitucijom, nasiljem, emigracijom. Od prvog “Vreme sutra” poljskog reditelja Jeržija Štura do, recimo, već i famoznog “Kajmak i marmelada” Branka Đurića u slovenačkoj produkciji.

Niko se kao Đura nije sa tolikim entuzijazmom iščekivao na Paliću ili: toliko smo svi voleli “Top listu nadrealista”. “Kajmak i marmelada” je rediteljski filmski debi Branka Đurića Đure koji je iz ratnog Sarajeva otišao u Sloveniju gde i danas živi. Poslednji put smo ga gledali u proslavljenom filmu Danisa Tanovića “Ničija zemlja”. O svom debiju Đurić kaže: “Ovo nije priča o Slovenki i Bosancu već priča koja je mogla da se dogodi bilo gde u svetu. Svako ima svoje južnjake. ‘Kajmak i marmelada’ je film o paru s najniže socijalne lestvice, o ilegalnom transportu izbeglica preko granice i drugim sumnjivim poslovnim pokušajima u koje on biva uvučen u želji da zaradi novac i nju učini srećnom.”

Dodajmo da program “Paralele i sudari” zatvara dugo pripremani dokumentarac Milomira Marića “Mimara - laž je istina”.

Zvanična kompeticija Palića 2004. nije, po prirodi stvari, morala da sledi takozvani koncept i zato se slobodnije kretala. Tako je selektor Borislav Anđelić i mogao da ponudi izvrstan francuski film Patrisa Lekonta “Intimni stranci” sa Sandrin Boner u ulozi žene koja greškom misli da razgovara sa psihijatrom: iskrenost jeste početak ljubavi, o tome je reč. Ili romantičnu komediju “Uspomene zlatne ribice” irske rediteljke Elizabet Gil o beskrajnom traganju za savršenom vezom. Pa žestoku ljubavnu dramu “Bez pomeranja” glumca i reditelja Serđa Kastelita u kojoj je Penelope Kruz naprosto briljantna.

No, naravno da i zvanični program ima filmove mračnijih prizora: Palić je, ipak, regionalni festival što će reći da je čitav ovaj prostor Balkana, Istoka, kako li se već zove, sličan bez obzira na nove političke granice. Te su tako i te kinematografije usmerene na slične pojedinačne i društvene probleme. Od vojvođanske koja je prisutna sa tri filma - “Memo” Miloša Jovanovića, “Povratnik” Jovana Arsenića i “Žrtve zahvalne” Karolja Vičeka do, na primer, mađarske koju je predstavljao odličan film “Kontrola” Antala Nimroda ili austrijske čije je ostvarenje “Kurvin sin” reditelja Mihaela Štrumnigera zapravo priča o ljudima sa eksjugoslovenskog prostora u Beču. Tuga pregolema ili: i to je Evropa. Nažalost, to je izrazito slab film kome ne pomaže ni poslovično dobar Miki Manojlović.

Recimo još na kraju da je u svoje vreme, pre jedanaest godina, iz Beograda krenula ideja, ali i velika energija, da se stvori Palićki filmski festival. Danas, jedanaest godina kasnije, sa odmah - tu granicom na kojoj nevidljivo piše EU, Beograd razumljivo pokušava da iskoristi takvu prednost. Državni interes su prepoznali i predsednik Skupštine Srbije Predrag Marković i ministar za kulturu i medije u Vladi Srbije Dragan Kojadinović, sa ustima punim Evrope otvorili su festival.

Pa, da li je Palić kulturna i politička prečica?

O tome za NIN govori reditelj Želimir Žilnik, predsednik Saveta Palićkog filmskog festivala, inače čovek koje je poslom stalno negde u Evropi: “Politička elita se uvek poštapa ideološkim ramovima a aktuelni su i san i potreba da živimo normalno posle haosa kroz koji smo prošli. Ta normalnost najprihvatljivije izgleda kad pogledamo preko plota ka Evropskoj uniji. Razume se, svako ko je spolja ne može da vidi tenzije i probleme u avliji tog bolje stojećeg komšije. Moja iskustva posle krstarenja starim i novoprimljenim zemljama Evropske unije su da narednih godina treba očekivati političke i ekonomske napetosti u uvećanoj Evropi. Tako da skorog proširenja neće biti. Racionalno bi bilo da pored želja i proklamacija tipa - mi smo Evropa, mi hoćemo u Evropu - ponudimo neki realan program sređivanja situacije sa ovdašnjim resursima i ljudima. A Palić kao festival najviše će učiniti ako spoji energiju mladih filmadžija koja se tokom protekle decenije razvijala ovde, na ovom festivalu jeftinog filma, sa promišljenim izborom evropskog autorskog filma.”

Tako nekako protiču i ovi dani jedanaestog festivala: živo ali ne i bučno, zanimljivo ali ne i uzbudljivo, opušteno ali ne previše. Jer, takav je Palić, otmen sav.