Šest dana jula

Foto AP

Bošnjački član Predsedništva BiH nije zahtevao otkazivanje posete Tomislava Nikolića Sarajevu iz bezbednosnih razloga. Na primer, zato što previše ogorčenih protestuje ulicama zbog hapšenja ratnog komandanta Armije BiH u Švajcarskoj. Nego zato što i njega lično jedi da je Naser Orić, koga Tužilašštvo za ratne zločine tereti za ubistva srpskih civila, po staroj poternici Srbije uhapšen uopšte, a kamoli pred obeležavanje 20 godina od zločina u Srebrenici. Al, vako da nam urade sad, čudio se Bakir Izetbegović odmahujući glavom dan pre nego što je pozvao druga dva člana Predsedništva da se pridruže otkazivanju posete predsednika Srbije.

Čudio se Izetbegović, jer je očekivao od srpskih pravosudnih organa i izvršne vlasti da u duhu dobrosusedskih odnosa i važećih sporazuma (iz oblasti međunarodne pravne pomoći) ne traže ekstradicioni pritvor za Orića, baš kao da on nije optužen za ubistva civila. Predsednik nacionalističke Stranke demokratske akcije, interesno povezane s Orićem, zaključio je da je najbolje sačekati povoljnije političke okolnosti za razgovor. Toliko se koncentrisao na novi rast rejtinga odbranom Orićevog lika i dela da je izvesno zaboravio da razmisli o tome kako bi odgovorio na jednostavno pitanje: šta može biti bolji razlog za razgovor od samog problema?

Ali je predsednik Srbije velikodušno i hitro poentirao na toj nepromišljenosti, ostavljajući, kao retko kad, utisak pomiritelja naroda u regionu u svojoj mirnoj reakciji na Izetbegovićevo uznemireno otkazivanje gostoprimstva. Tomislav Nikolić pokazao se dobrim đakom koji je iz otkazivanja Izetbegovićeve posete Beogradu, pre tri godine, naučio da zaključi: jedan čovek (Naser Orić) ne sme biti smetnja najvažnijem cilju - dobrosusedskim odnosima.

Ranije, međutim, Nikolić je za razliku od premijera saopštio da, ipak, nije spreman i na toliko pomirenja da bi se pojavio i u Memorijalnom centru u Potočarima na obeležavanju 20 godina od ubistva nekoliko hiljada srebreničkih muslimana.

Diplomatski izvori daleko su već otišli u ne tako nepredvidljivoj proceni da je Vučić, čiji je odlazak u Srebrenicu doskora bio izvestan, zapravo, ucenjen otvaranjem prvog poglavlja u pregovorima sa EU, koje Srbiji predugo uzmiče. Izvesnost Vučićeve posete Potočarima sad ometa ultimatum Ćamila Durakovića, predsednika opštine Srebrenica, koji je Vučiću poručio da mu ne pada na pamet da se na godišnjici pojavi bez komandanta Orića. Iako deluje neozbiljna, ali ne samo zato što je Duraković pre koji dan porekao da se iz Švajcarske neće vratiti bez Orića, i ta pretnja bi mogla da promeni nakane srpskog premijera ukoliko iza nje stane Federacija BiH. Bio bi to veliki zaokret čak i za Izetbegovića koji je srpskog premijera do danas častio brojnim komplimentima, pa i onim da je sagovornik koji pruža ruku i koji je dobrodošao u BiH i u Srebrenici. Štaviše, dva meseca nakon raspisivanja poternice za Orićem, a povodom Vučićeve pobede na izborima, Izetbegović ga imenuje simbolom jedne pozitivne promene politike, zbog kojeg je u Srbiji došlo do sazrevanja.

Zapravo obe posete srpskih zvaničnika, ozbiljnije od Durakovićevih pretnji, zakomplikovale su dve nenadane rezolucije. Jedna koja će se 7. jula naći pred Savetom bezbednosti UN, a druga između 6. i 9. jula na plenarnom zasedanju Evropskog parlamenta. Usvajanje ove druge neizvesno je, iz unutarparlamentarnih razloga, ali ta dilema nije preterano potresla poslanike EP, koji je već 2009. usvojio rezoluciju o Srebrenici i odluku da 11. jul bude evropski Dan sećanja na žrtve Srebrenice. Zato će, i ako ne bude usvojena, sadržaj ove rezolucije izgovoriti Martin Šulc, predsednik EP. Predlog Ivana Jakovčića iz Istarskog demokratskog saveza dobio je podršku velikog dela poslanika (i dve od tri najveće poslaničke grupe), pa ipak se procenjuje da bi usvajanje tog predloga moglo da stavi hrvatske poslanike u položaj nezgodan koliko i rezolucija o Šešelju. Jakovčićeva rezolucija sadrži konstataciju da je reč o najvećem ratnom zločinu nakon Drugog svetskog rata u kome su bosanski Srbi pod komandom Ratka Mladića, tokom nekoliko dana masakra, ubili više od 8.000 muslimanskih muškaraca i dečaka, a policijske snage koje su ušle na teritoriju BiH iz Srbije proterale skoro 30.000 žena, dece, starijih

Britanska rezolucija ne donosi presude pre presude, ne pobrojava i ne imenuje krivce. U njenoj preambuli se, doduše, podseća da je Haški tribunal u presudi generalu Radoslavu Krstiću konstatovao da se u Srebrenici desio genocid i da je istu kvalifikaciju dao i Međunarodni sud pravde. Navodi se i da su desetine hiljada ljudi žrtve seksualnog nasilja tokom sukoba u BiH, pa i u Srebrenici. Ocena da je reč o pripisivanju još jednog zločina je preterana baš zato što se u tekstu rezolucije ne odnosi samo na Srebrenicu.

Ništa realnije nije ni prebrojavanje koje je Ivica Dačić započeo nametnuvši pitanje koliko se puta u tekstu od 13 tačaka pominje reč genocid a koliko puta reč pomirenje, suštinskim za odnos Srbije prema ovom dokumentu. A od početka je jasno da nikakvo pomirenje nije cilj (baš zbog spornog teksta i dve sporne posete Bosna je poslednjih dana nastavila da puca po nacionalnim osnovama) koliko obavezivanje da se takav zločin više nigde ne ponovi.

Osim što insistira na tome da se genocid u Srebrenici temeljno obradi u obrazovnom sistemu, rezolucija je prvi dokument koji ukazuje na značaj i jedne lekcije za međunarodnu zajednicu koja nije učinila dovoljno da spreči zločin. Istovremeno, baš zato, očekuje se rano i efikasno delovanje svim raspoloživim sredstvima kako bi se sprečilo ponavljanje takve tragedije. Vojna intervencija tako dobija punu legitimaciju kada se proceni da neki zločin prerasta u genocid. Možda u tom podtekstu, s druge strane, leži i odgovor na pitanja da li će i zbog čega Rusija uložiti veto na donošenje rezolucije u SB. Zvaničnici te zemlje već su protumačili britansku rezoluciju kao ništa drugo do još jedan pritisak na Srbiju da uvede sankcije Rusiji.

Iz te perspektive mikrokosmos Zapadnog Balkana ponovo deluje kao Pinokio u vilinim rukama. Tim pre što MSP nije presudio da je Srbija kriva za zločin nego za to što ga nije sprečila, pitanje je zašto bi ova rezolucija uopšte remetila srpski establišment na sasvim drugačijem putu od onog iz leta 1995? Deo mogućeg odgovora je u tome što se u trećoj tački ove rezolucije zahteva osuda svakog poricanja zločina. Iz postratnog iskustva gubitnika lako je predvideti da bi čak i identifikacija i zahtev da se prebroji još uvek nepoznat broj žrtava, ili pak pominjanje žrtava druge strane, moglo da se oceni kao poricanje zločina. Nije nemoguć ni zahtev da se, po modelu Nemačke, zakonski reguliše krivična odgovornost za negiranje genocida.

Drugi deo odgovora dolazi od rukovodstva Republike Srpske koje, čini se, već izvesno vreme strahuje da će se nakon postizanja drugog sporazuma sa Prištinom, krajem juna, pred srpskim premijerom naći sledeći komplikovan zadatak, čije rešenje počinje upravo prihvatanjem ove rezolucije. Uvod u atak na Republiku Srpsku i njene nadležnosti, prekrajanje dejtonskih mera BiH, zapravo, i Milorada Dodika muče možda i više nego to što niko ne pominje 3.500 Srba koji su nastradali od muslimanskih jedinica iz Srebrenice.

A možda je i baš na tu komplikaciju mislio premijer kada je nedavno ponovo pozvao na nacionalno jedinstvo i upozorio da predstoji težak period, u političkom smislu. Poslednji put kada se služio tom retorikom, setimo se, Vučić nam je, u ekonomskom smislu, servirao niz bolnih reformskih rezova po budžetu i pravima prosečnog građanina.
Za razliku od Vučića, čija današnja rešenja komplikovanih političkih zadataka ćemo, moguće, s razumevanjem čitati tek u godinama koje slede, pred Tužilaštvom za ratne zločine je jedan vrlo jednostavan - da na delu pokaže nezavisnost od politike, unutrašnje i spoljne, kad već protiv Nasera Orića ima čvrste dokaze i očevice, kako su zvaničnici Tužilaštva tvrdili u zimu 2014.