Car Dušan i nezavisno sudstvo

Kao institucija sudstvo je postojalo još u ranom srednjem veku, ali ne bi moglo da se kaže da se radilo o “uređenom sistemu”. Sudila je vlast, sudile su i neke institucije, sudila je crkva, ponekad i vlastela, ali se nije znalo ko, kada, sa kojim nadležnostima. Za najteže zločine odgovaralo se pred vladarem ili njegovim sudom, a na nižem nivou “sudije” su bili župani, a kasnije sevasti i kefalije, dakle oblasni i lokalni državni organi.

Naravno, vrhovni sudija je bio vladar, ali tako je bilo u svim feudalnim državama. Vrhovni sudija je ostao vladar i u vreme cara Dušana, ali tada se sve promenilo. Nastao je Dušanov zakonik, prvi dokument koji ne samo što je uredio sudstvo u Srbiji, već i prvi dokument koji je zagarantovao nezavisnost sudstva.

Vrlo napredno za jednu zemlju koja se i u 21. veku još uvek muči sa pitanjem: kako da napiše zakon koji će zagarantovati nezavisnost sudstva i potrajati bar godinu dana, a da ne govorimo o tome da izdrži i neku promenu vladajuće garniture.

Car Dušan je to rešio uz pomoć samo dva člana. U članu 171 se kaže da “ako i sam car izda akt za nekoga ili po srdbe, ili po ljubavi, ili po milosti, a onazi knjiga razara zakonik, nije po pravde i po zakonu, kako piše zakonik, sudije tuži knjigu da ne veruju, tkmo da sude i vrše kako je po pravde”. U članu 172 stoji da “sudije sude samo po zakonu, kako piše u zakoniku, a da ne sude po strahu od carstva mi”.

Ne bi se moglo reći da je Srbija bila prva država koja se pozabavila nezavisnošću sudstva jer je Dušanov zakonik urađen po ugledu na zakone i propise koji su važili u Vizantiji, ali se ne može osporiti da je bio veoma napredan za svoje vreme. Jer, osim nezavisnosti sudstva u obliku deklarativne forme, insistirao je i na neophodnoj pratećoj kategoriji - razdvajanju sudske od upravne vlasti, čemu je posvećeno oko 40 članova Zakonika. Izuzet je bio član 194. kojim je predviđeno da se pripadnicima Crkve sudi pred crkvenim sudom ili pred kefalijom.

Da bi se odvajanje sudske vlasti izvršilo, car Dušan je u Zakonik uneo odrebe na osnovu kojih je postavio sudije po celoj zemlji i dao im ovlašćenja da sude sami, što znači da optuženi ne sme da se poziva na dvor, pa čak ni mimo oblasti u kojoj je prekršen zakon. Konkretno, da okrivljenom može da sudi samo sudija koji je nadležan za tu oblast i da postupak ne može da se vodi pred drugim vlastima osim pred “sudijama koje je ovlastio car”. A sudija je imao ovlašćenja da poziva osumnjičene, prikuplja pismene dokaze, vodi parnice i donosi i izvršava presudu.

Nažalost, ovaj lep primer demokratskog zakona nije baš dosledno sprovođen u praksi. Iz izvora se ne može zaključiti koliko je primenjivan, ali se može zaključiti da je od njega često odstupano.

Ni tokom Dušanovog života, a ni kasnije organi vlasti nisu prestali da vrše sudsku funkciju, bez obzira na to da li se radilo o centralnim ili lokalnim organima upravljanja. Mada postoji mišljenje da to nije bilo kršenje Zakonika jer je možda car ova lica smatrao “carski izabranim sudijama”, tj. licima sa ovlašćenjem, ipak se radi o pomalo nategnutom tumačenju prava. To širenje ovlašćenja datim licima koja nisu sudije vidi se u Povelji Dubrovčanima iz 1349, nastaloj samo nekoliko meseci posle izdavanja prvog dela Zakonika, koja predviđa sudsku ulogu kefalije, kneza i carinika, a u Hilandarskoj hrisovulji iz 1355. predviđa se sudska nadležnost kefalije.

Dušanov zakonik je, ipak, dokument koji je regulisao status suda, sudije, način izvođenja postupka, način izvođenja dokaza, kao i visinu kazne. I svi ti propisi nisu važili samo za državne sudove već su morali biti primenjivani i u privatno-pravnom sudstvu, u kom su suđenja obavljali vlasnici zemlje ili svetovna i duhovna vlastela. Oni su imali pravo da sude nad svojim “zavisnim stanovništvom”. To pravo je najčešće pripadalo Crkvi.

U srednjovekovnoj Srbiji dva primorska grada su takođe imala nezavisno sudstvo i to rešeno na osnovu Statuta grada. To su Kotor i Budva. U Kotoru je to pravilo veoma poštovano i nije postojala mogućnost da se neki građanin, ma za koje delo da je bio optužen, obrati vladaru i zatraži sudsku zaštitu. Ukoliko bi vladar ipak pokušao da se umeša, Kotorani su to smatrali povredom autonomije. I u Budvi je postojala slična praksa, ali se za jedan broj krivičnih dela išlo pred sud vladara (izdajstvo, ubistvo...)

A da bi suđenje bilo stvarno nezavisno, sva ovlašćenja ipak nisu data samo sudiji, jer je car Dušan predvideo i arbitražu u vidu porote. U slučaju teških krivičnih dela bilo je 24 člana porote, a kod sasvim lakih, zadovoljavalo se i sa šest. Bila je dovoljna natpolovična većina da bi se neko osudio ili mu se odbacila krivica.

Skoro sedam vekova kasnije Srbija je stigla do dva porotnika bez ikakvih ovlašćenja prilikom donošenja presude.

Tanja Ćirić