Zakon pred Ustavnim sudom

Sada je već sigurno da nijedna od vladajućih garnitura koje smo do sada mogli da vidimo na delu, računajući i onu koju trenutno gledamo, nije bila u stanju da se zadrži podalje od sudstva, bar na dovoljno pristojnoj udaljenosti da se ne bi, po ko zna koji put, otvaralo pitanje imamo li nezavisno sudstvo. Ili, bar, imamo li volju da ga jednom imamo.

Analiza o dobroj volji Miloševićevog režima da tako nešto uradi bila bi deplasirana jer je to bilo vreme kada je vladajuća struktura odlučivala ne samo o tome da li će neko biti uhapšen ili ne, već i o životu i smrti građana. Zbog toga bi o korenima pokušaja da se uspostavi nezavisnost moglo da se govori tek od 2001. godine kada je donet čitav paket Zakona o sudijama, sudovima, Zakon o visokom savetu za pravosuđe, Zakon o tužilaštvu... Već sledeće godine usledile su izmene i dopune od kojih je jedna bila da sudije može da razrešava ministar pravosuđa. Da to baš i nije po Ustavu, ocenio je Ustavni sud marta 2003. godine, posle čega su, iste godine, usledile nove zakonske promene koje su rezultirale jednim izmenjenim tekstom koji je osporen u delu koji se odnosio na imenovanje predsednika sudova.

Godinu dana kasnije, tačnije aprila ove godine, vladajuća koalicija je predložila Zakon o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, Zakon o izmenama i dopunama Zakona o tužilaštvu i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o Visokom savetu pravosuđa, a Narodna skupština ga usvojila. Poslanik DS Boško Ristić je podneo inicijativu za ocenu ustavnosti nekih odredbi sva tri usvojena zakona, dok je Komitet pravnika za ljudska prava (JUKOM) desetak dana nakon usvajanja Izmena i dopuna Zakona o sudijama, podneo Ustavnom sudu predlog za ocenu ustavnosti pojedinih odredbi ovog zakona.

“Izmene koje su usledile aprila 2004. godine u nekim odredbama predstavljaju korak unazad u odnosu na ono što smo imali u prečišćenom i izmenjenom tekstu zakona iz 2003. Glavni problemi proističu iz pojedinih odredbi koje su već postojale u ranijim Izmenama i dopunama Zakona o sudovima jer smo se vratili na neka rešenja koja su u odluci Ustavnog suda ocenjena kao neustavna. To se prvenstveno odnosi na odredbu iz koje proizlazi pravo ministra nadležnog za poslove pravosuđa da pokrene postupak za razrešenje sudije. Drugi korak unazad odnosio se na Unutrašnju kontrolu kojom je uveden Nadzorni odbor - novi oblik nadzora nad samim sudijama. Takođe je problematična odredba po kojoj predsednicima sudova, koji su postali predsednici po odredbama zakona iz 2003, prestaje sudska funkcija. To znači da ponovo imamo jedan oblik hegemonizma i izvršne i zakonodavne vlasti nad sudskom, kroz pravo ministra da pokreće postupak za razrešenje sudija, zatim kroz uvođenje jednog atipičnog oblika kontrole u vezi sa radom sudija koji pre ima karakter upravnog ili inspekcijskog nadzora i treće - retroaktivni zakon koji se primenjuje na legalno izabrane sudije”, kaže mr Dejan Milenković iz JUKOM-a, jedan od autora Predloga za pokretanje postupka za ocenu ustavnosti Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama.

Iako je Zakon najavljen kao korak kojim će nova vlast premostiti jaz između zavisnog i nezavisnog sudstva do donošenja novog Ustava, ipak se u Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o sudijama u članu 10. pojavilo sledeće rešenje povodom toga ko može da pokrene postupak za razrešenje sudija: “Postupak pokreću predsednik suda, predsednik neposredno višeg suda, predsednik Vrhovnog suda Srbije, ministar nadležan za pravosuđe...”

Ustavni princip je da je sudska funkcija stalna a prestanak sudijske dužnosti izuzetak od tog pravila. Ti izuzeci su dozvoljeni samo u izvesnim slučajevima: kada sudijska funkcija prestaje na zahtev samog sudije, kada je sudija ispunio uslov za odlazak u penziju ili kad bude razrešen. U zakonu se kaže da su posebni razlozi za razrešenje sudije: kada je osuđen za krivično delo na bezuslovnu kaznu zatvora od najmanje šest meseci ili za kažnjivo delo koje ga čini nedostojnim sudijske dužnosti, kada nesavesno ili nestručno vrši dužnost ili kada trajno izgubi radnu sposobnost za sudijsku dužnost.

“Sada se postavlja pitanje šta je to nesavesno ili nestručno vršenje dužnosti. Iako Zakon o sudijama definiše pojmove nesavesnog i nestručnog vršenja dužnosti, nove izmene i dopune Zakona iz 2004. godine ponovo otvaraju mogućnost mešanja izvršne u sudsku vlast jer ponovo postoji mogućnost da ministar nadležan za pravosuđe može da pokrene postupak za razrešenje sudija. To nije u skladu sa načelom podele vlasti, a bitno je, da ne zaboravimo, da je takva odredba već postojala 2002. godine, ali je od strane Ustavnog suda proglašena neustavnom”, kaže Milenković.

Ustavni sud je tom prilikom našao da se navedenim ovlašćenjem ministra nadležnog za pravosuđe, a to znači organima izvršne vlasti, narušava načelo podele vlasti i načelo samostalnosti i nezavisnosti sudova jer se to ovlašćenje odnosi na unutrašnji, personalni vid te samostalnosti, a prema članu 101. stav 4. Ustava, Vrhovni sud je isključivo nadležan da utvrđuje postojanje razloga za prestanak sudijske funkcije i za razrešenje sudija. Ova odluka Ustavnog suda je objavljena u “Službenom glasniku” 27. februara 2003. godine povodom izmena i dopuna zakona iz 2002. po kojima je, takođe, bilo predviđeno da ministar može da pokrene postupak za razrešenje.

“To znači da je Ustavni sud već došao do zaključka da je ta odreba neustavna jer dolazi do direktnog mešanja izvršne i sudske vlasti i takva odredba se nije pojavljivala 2003. godine, ali je ponovo ubačena 2004. U nekoliko navrata ministar pravde Zoran Stojković je govorio da su odredbe predloga zakona u potpunosti usaglašene i da bi trebalo da dovedu do unapređenja rada sudova i da se podstiče sudska nezavisnost, a praktično se vraćamo na rešenje koje je već ocenjeno kao neustavno. Zbog toga se postavlja pitanje u čemu je ta želja izvršne vlasti da dominira nad sudskom i zašto se uopšte javlja želja da ministar pravosuđa može da pokrene postupak za razrešenje sudija”, kaže Milenković.

Ipak, ovim pitanjem se ne iscrpljuju svi problemi vezani za nova zakonska rešenja.

Novinu (za sada sumnjivog kvaliteta) ovog zakona predstavlja uvođenje Nadzornog odbora (član 5), kojom se prvi put formira telo za unutrašnju kontrolu rada sudija. Sastoji se od pet sudija koje na četiri godine bira Opšta sednica iz reda sudija Vrhovnog suda Srbije, a sudija ne može istovremeno biti član Nadzornog odbora i Velikog personalnog veća. Zamišljen je kao telo unutar sudskog sistema gde se pojavljuje sumnja u korupciju ili nezakonito postupanje sudije, a čine ga sudije kojima je data mogućnost da sprovedu kontrolni postupak uz mogućnost uvida u predmet, nakon čega Nadzorni odbor može pred Velikim personalnim većem da pokrene postupak za razrešenje sudije zbog nesavesnog ili nestručnog vršenja dužnosti, što može dovesti do disciplinskog kažnjavanja sudije ili njegovog razrešenja.

A da li Nadzorni odbor radi po principu “slučajnog uzorka” i kontrole nekog sudije ili po pritužbi jedne od stranaka u sporu?

Za to postoje dve mogućnosti: Odbor je ovlašćen da po pritužbi ili samoinicijativno kontroliše predmete i načini uvid u njih. Na taj način se gubi nezavisnost sudije u vođenju predmeta, bez obzira na to što je taj odbor formiran od članova predstavnika Vrhovnog suda, jer je neuobičajeno da takav organ može da ima uvid u svaki predmet i da na osnovu toga može da pokrene postupak za razrešenje sudije. A takav nadzorni mehanizam je prilagođen upravnim organima, a ne organima pravosuđa.

Poslanik DS Boško Ristić je još na sednici parlamenta na kojoj se vodila rasprava o predloženim zakonskim rešenjima najavio da će poslanici DS glasati protiv ovih zakona, ističući, između ostalog, da uvođenje Nadzornog odbora pogoduje podeli na podobne i nepodobne sudije i naglasio da “pojedine političke strukture hoće da podjarme pravosuđe i stave ga pod svoj uticaj”, zatim je spomenuo montiranje političkih procesa i izneo ocenu da ministar stvara sudsku oligarhiju, kadrirajući sa JUL-om. U inicijativi za ocenu ustavnosti Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, koju je podneo Ustavnom sudu Srbije, navodi se da je uvođenje Nadzornog odbora u suprotnosti sa ustavnom odredbom o nezavisnosti sudije u radu i Evropskom poveljom o Zakonu za sudije Saveta.

Sudija posle ukidanja suda U Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, član 2. glasi: “Ako bude ukinut sud, sudija nastavlja dužnosti u sudu iste vrste i istog stepena, ili približno istog ranga.” JUKOM smatra da je ova formulacija suprotna članu 101. stav 5 Ustava RS koji glasi: “Sudija ne može biti premešten protiv svoje volje.” “Ne kažemo da odredba nije adekvatna, već da mora da bude proširena jer se ne govori o teritorijalnom principu. Uobičajena je situacija da sudija živi u nekom gradu i onda bi bilo bolje da odredba bude potpuna i da uvaži pravo sudije da bude raspoređen i u drugi sud na teritoriji jednog grada ili okruga ukoliko to njemu odgovara. Pa čak i ako je to sud niže vrste”, kaže dr Dejan Milenković.

U JUKOM-u ističu da je problem Nadzornog odbora u tome što se uvodi oblik nadzora nad sudijama i nad njihovim sudskim predmetima koji kasnije mogu da budu osnov za razrešenje sudije. Samim tim se postavlja pitanje da li u pravosuđu koje garantuje sudsku i sudijsku nezavisnost ima mesta za takav odbor koji više ima karakter inspekcijskog nadzora što je karakteristično za organe uprave, kao što je to, na primer, slučaj sa generalnim inspektorom policije u Ministarstvu unutrašnjih poslova. Jer, radi se o atipičnom obliku nadzora koji nije opravdan sa stanovišta funkcija koje sudovi imaju u sistemu podele vlasti.

“Jedan od razloga zbog kojih je uveden Nadzorni odbor je činjenica da sudski sporovi pred našim sudovima jako dugo traju. Ali u postupku pred sudovima postoji sudska zaštita koja podrazumeva jedan drugi oblik koji zovemo instanciona kontrola u procesu donošenja presude. Svako ko nije zadovoljan presudom može da izjavi žalbu višem sudu. Prema usvojenim izmenama i dopunama, Nadzorni odbor formira Vrhovni sud Srbije, ali je pod pitanjem adekvatnost takvog nadzora, naročito ako posmatramo Zakon o sudijama u kome se, između ostalog, u članu 25. kaže: “Sudija je dužan da predsednika suda obavesti zašto prvostepeni postupak nije okončan u roku od šest meseci i da ga na svakih mesec dana obaveštava o daljem razvoju postupka u vremenu. Prvo obaveštavanje o postupku po pravnom leku daje se posle mesec dana, a naredna na svakih 15 dana.” Hoću da kažem da su postojali drugi modaliteti na kojima bi se moglo raditi a koji bi doveli do ekspeditivnosti rada sudije. Predsednik suda, u slučaju nesavesnog postupanja, npr. odugovlačenja postupka u konkretnom predmetu može pokrenuti postupak za razrešenje sudije, o čemu na kraju odlučuje Veliko personalno veće. To u praksi nije funkcionisalo, ali to zavisi od toga da li se sprovode odredbe nekog zakona ili ne. Dakle, Zakon o sudijama već obezbeđuje modalitete koji bi doveli do sudijske odgovornosti, te za uvođenje ovog novog mehanizma kroz formiranje Nadzornog odbora nije bilo potrebe”, kaže Milenković.

Uoči donošenja zakona predsednici okružnih sudova na sastanku sa predsednikom Vrhovnog suda Srbije (19. april) odlučili su da predlože Vladi Srbije da povuče predloge promena Zakona o sudijama i Zakona o Visokom savetu pravosuđa, odnosno da predlože Skupštini Srbije da predložene izmene zakona skine sa dnevnog reda, a predlagače uputi na usaglašavanje sa organima pravosudne vlasti. “Nema razloga da se sistemski zakoni menjaju ili donose pre donošenja Ustava, a pogotovu da se isti zakoni donose po hitnom postupku, bez učešća pravosuđa”, navodi se u obrazloženju dostavljenom iz Vrhovnog suda Srbije, povodom predloženih Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama i Zakona o Visokom savetu pravosuđa od strane Vlade Srbije podnetih Skupštini Srbije. Tom prilikom je istaknuto da se takvim postupanjem direktno ugrožava samostalnost i nezavisnost sudske vlasti zbog čega je, takođe, predloženo i skidanje sa dnevnog reda odluke o penzionisanju većeg broja sudija i predsednika sudova, bez poštovanja zakonom propisane procedure o prestanku sudijske funkcije i ovlašćenog sudskog tela za sprovođenje tog postupka.

Visoki savet pravosuđa Visoki savet pravosuđa zakonski je uspostavljen još 2001. godine kada su mu ovlašćenja bila najveća. Nedavno donetim Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o Visokom savetu pravosuđa (“Službeni glasnik RS”, broj 44/2004) vraćena je nadležnost Visokom savetu pravosuđa za odlučivanje o statusnim pitanjima javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, čime se vlada lišava ovlašćenja vezanih za izbor i imenovanje javnih tužilaca. Ove izmene povlače i promene u sastavu Visokog saveta pravosuđa u kome su, kao pozivni članovi, zastupljeni i javni tužioci, čime se neminovno vraća i prošireni sastav Visokog saveta pravosuđa. Naime, Visoki savet pravosuđa, u proširenom sastavu, odlučuje o svim pitanjima koja su zajednička za status sudija, javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca. Savet ima pet stalnih članova, tri po funkciji: ministar pravde, predsednik Vrhovnog suda i republički javni tužilac. Jednog predstavnika bira parlament na predlog Vrhovnog suda i jednog predlaže Advokatska komora Srbije. Oni su stalni sastav. Pored njih postoji šest sudija i dva tužioca. Sudije, iz reda svih sudija u Srbiji, bira Opšta sednica Vrhovnog suda. Tako postavljen Zakon, ocenjen kao “rehabilitacija” Visokog saveta, ima brojne manjkavosti na koje su stručnjaci ukazivali još pre njegovog donošenja. Recimo, Evropski standard predviđa da se sudije biraju neposredno, od strane svih sudija, na način kojim se obezbeđuje najšire učešće svih sudija. “Kod nas, zapravo samo šest sudija Vrhovnog suda bira predstavnike svih 2 300 sudija, a to je vrlo daleko od standarda”, kaže sudija okružnog suda Omer Hadiomerović. Ali, kao napredak ocenjuje to što pored tih šest sudija postoje i dva tužioca. Jednog biraju zamenici republičkog javnog tužioca, a drugog okružni javni tužioci između sebe na zajedničkoj sednici, a ranije ih je imenovao sam republički tužilac. Visoki savet pravosuđa funkcioniše u dva saziva. Kada su u pitanju sudije, onda odluku donose pet stalnih članova i šest sudija. Kada se biraju javni tužioci, odlučuju pet stalnih članova i dva javna tužioca. Postoji jedan uzak krug pitanja o kojima odlučuju svi na zajedničkoj sednici. Tu predstoje zakonske izmene. Međutim, najveći problem novog Zakona, po mišljenju okružnih predsednika sudova je to što su neke “promene nedopustive”, poput promene članova Visokog saveta pravosuđa, koji su izabrani na pet godina. Tim povodom bivša predsednica Vrhovnog suda Sonja Brkić kaže: “Čim se takvo nešto preduzima, to znači da neko misli da Visoki savet u tom sastavu ne treba da postoji. U Visoki savet su izabrani ljudi kojima mandat nije istekao, a ako ne rade dobro svoj posao, oni mogu da budu u postupku koji zakon predviđa, razrešeni te dužnosti. Zato ostaje da je jedini mogući zaključak upravo politizacija tog dela.” Obrazloženje predlagača zakona bilo je da se novi članovi biraju zbog proširenja sastava i nadležnosti Saveta, ali je ipak ostalo nejasno zašto je šest sudija izgubilo funkciju, jer broj pozivnih članova sudija nije menjan (i dalje ih je šest). Poslanik DS Boško Ristić zatražio je ocenu ustavnosti Zakona o izmenama i dopunama Zakona o Visokom savetu pravosuđa, pošto “način izbora članova tog saveta ne garantuje najširu predstavljenost sudstva, što je u suprotnosti sa međunarodnim pravnim aktima, niti obezbeđuje statusnu nezavisnost sudija”. Ristić smatra da sastav ovog tela jača moć Vrhovnog suda Srbije i da se zakonodavna vlast meša u nadležnost sudske vlasti, čime “ograničava sudsku samoupravu i ugrožava nezavisnost sudija”.

Tom prilikom sudije ni na koji način nisu podržale najsporniju odluku Zakona o izmenama i dopunama zakona o sudijama, član 15. stav 2. koja glasi: “Predsednicima sudova izabranih po Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o sudijama (“Službeni glasnik RS” br 27/03) prestaje dužnost predsednika suda za koju su izabrani.” Konkretno, predsednici sudova koji su na tu funkciju stupili u vreme vanrednog stanja, više nisu poželjni na tom mestu. U javnosti je taj postupak istog trenutka ocenjen kao revanšizam, a sada već smenjena predsednica Vrhovnog suda Sonja Brkić je izjavila: “Ne možemo da prihvatimo predlog da funkcije jednog broja predsednika sudova prestaju na osnovu zakona. To je protivno Ustavu, protivno načelu podele vlasti i nigde u svetu nije poznato da se na taj način radi.”

“Na ovoj Skupštini je da otkloni štetne posledice”, rekao je ministar Stojković, ističući da se ne radi ni o kakvom revanšizmu. Međutim, kasnije kada su se strasti rasplamsale i kada su kritike počele da dolaze i sa drugih strana (naravno, bilo je i pohvala zbog smene “sabljarskih” predsednika sudova), u intervjuu datom listu “Politika” Stojković je bio precizniji:

“Interesantno je da najveću poviku dižu oni koji su se prilikom prvih izmena pravosudnih zakona iz 2001. godine zalagali za lustraciju ne samo predsednika već svih sudija, mimo Ustava i bez ikakvih kriterijuma. Danas su zabrinuti za petoro ljudi. Gospodina Ostojića, kao šestog izuzimam, jer je on sam korektno podneo ostavku i taj moralni čin ne bih komentarisao. Tadašnji izbor ostalih petoro uneo je niz loših pojava u pravosuđe. Dovedeni su ljudi po merilima tadašnje vlasti i nastala je u svetu nepoznata situacija... Svi oni su u to vreme dovedeni iz nižih sudova u više, što zakon ne dozvoljava, a da bi mogli da budu trajno postavljeni na ta mesta, usledila je katastrofalna promena zakona. Sve to izazvalo je užasno nezadovoljstvo u sudovima koje niko ništa nije pitao i pokazalo se da izvršna vlast radi šta hoće. Najnovijim zakonskim promenama samo su otklonjene takve posledice.”

Bez zadržavanja na odredbama zakona iz 2003. godine jer se ipak radi o bivšem zakonu (valjda je problem onaj koji je aktuelan), iz pomenute izjave bi trebalo izvući reč “lustracija” koja je evidentno ključna za ceo slučaj. Naravno, o Zakonu o lustraciji bi svakako moglo da se razgovara, verovatno ga je trebalo doneti još davno, ali o zakonu o lustraciji predviđenoj za petoro ljudi (?!)...pa, ne zvuči baš ozbiljno.

A da li je ustavno?

Sudski stalež, naročito u Vrhovnom sudu, više je puta isticao da povodom predloženih izmena i dopuna zakona nije bila nikakva javna rasprava što naročito može da bude problem upravo u vezi sa tom odredbom koja ima retroaktivno dejstvo i koja predstavlja izuzetak od pravila da zakoni nemaju povratno dejstvo. Sam Ustav Srbije predviđa da samo u slučaju kada to opšti interes zahteva, zakon može imati retroaktivno dejstvo, ali se postavlja pitanje na koji način se utvrđuje taj opšti interes. Da li je Ministarstvo pravde to koje utvrđuje ili se taj interes utvrđuje u javnoj debati?

Zbog toga je JUKOM uputio Predlog za ocenu ustavnosti i ovog dela zakona, a u obrazloženju se, između ostalog, kaže:

“Ostaje, međutim, krajnje nejasno, na osnovu čega je u postupku donošenja zakona konstatovano da postoji nezadovoljstvo u sudovima i čime, kada ni Ministarstvo pravde pre donošenja Nacrta Zakona Vladi Republike Srbije, pa ni kasnije nakon podnošenja Predloga Zakona o izmeni i dopuni Zakona o sudijama od strane manjinske vlade Narodnoj skupštini, nije bilo nikakve komunikacije i konsultacije sa sudovima, te pogoršanja stanja u sudovima (zbog izbora nekolicine predsednika 2003 godine, na osnovu čega se opravdava retroaktivno dejstvo ove odredbe) i nije opravdano sa stanovišta opšteg interesa, jer su sami sudovi, i isključivo oni, merodavni za sagledavanje personalnog učinka i stanja u sudovima, pri čemu stanje u sudovima zavisi i od čitavog niza drugih okolnosti, kao što su materijalna sredstva za rad sudova, opremljenost i slično, te ono svakako ne može zavisiti od rada nekolicine predsednika sudova što bi i Ministarstvu pravde i Vladi Republike Srbije kao ovlašćenom predlagaču, pa i Narodnoj skupštini Republike Srbije kao zakonodavcu, trebalo da bude poznato.”

“Ta odredba je značajna jer na neki način predstavlja institucionalni revanšizam prema predsednicima sudova koji su izabrani po odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama iz 2003. Nedopustivo je i sa stanovišta pravne sigurnosti da se zakonskim propisom poništavaju legalno izvršeni izbori i imenovanja osim u određenim slučajevima. Takođe je nedopustivo personalno razlikovanje predsednika sudova koji su izabrani po zakonu iz 2003. godine i onih koji su izabrani ranije. Zato se ponovo vraćam na odluku Ustavnog suda iz 2003. godine kada se postavilo pitanje razrešenja sudija koji su sudili u izbornim sporovima, odnosno koji su izabrani po zakonu iz 1991. godine, i kada je Ustavni sud, bar kada je reč o sudijama, došao do zaključka da se ne sme praviti razlika između sudija koji su izabrani po jednom ili po drugom zakonu. Jer, na taj način se krši načelo jednakosti i ravnopravnosti građana koje ne samo da je ustavno načelo već i jedno od fundamentalnih prava koje je utvrđeno Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Reč je, dakle, o zabrani diskriminacije. Ako krenemo tom logikom da se radi o sličnoj situaciji koju je već imao Ustavni sud, onda bih, ne prejudicirajući i ne želeći da imputujem Ustavnom sudu kako treba da odluči, samo podsetio i Ustavni sud i javnost, šta je tom prilikom odlučio”, kaže Milenković.

A u odluci Ustavnog suda koju je potpisao predsednik Slobodan Vučetić, stoji: “Osporena odredba člana 19. Zakona u tim delovima u kontekstu tzv. posebnih razloga za razrešenje, na neustavan način deli sudije na izabrane po Zakonu o sudovima iz 1991. godine i na izabrane po Zakonu o sudijama iz 2001. godine. Tako se bez ustavnog osnova vrši personalno podvajanje sudija što je u suprotnosti sa odredbom člana 13. Ustava prema kojoj su građani jednaki u pravima i dužnostima i imaju jednaku pravnu zaštitu pred državnim i drugim organima.”

Jasno je da ako pretendujemo na pravnu državu, nemamo baš mnogo razloga da se radujemo (bez obzira na to da li su izabrane sudije bile nekom po volji ili nisu, i da li su zakoni na osnovu kojih su došli do te funkcije bili demokratski i uzorni) zbog činjenice da su smenjeni. Jer, oni su izabrani po tada važećem zakonu, a kao što je navedeno - ni Ustav ne prihvata diskriminaciju proizišlu iz toga ko je po kom zakonu stupio na dužnost. Zato se, ne bez razloga, postavlja pitanje ko je utvrdio i da li je utvrdio da su predsednici sudova koji su izabrani po zakonu iz 2003. doveli do srozavanja rada sudova, što bi moglo da posluži kao razlog za njihovu smenu (ako zakon široko tumačimo). Da li je vođena javna rasprava ili to potiče iz samog Ministarstva? Ili, odakle Ministarstvu ti podaci kada nije bilo komunikacije sa sudovima?