Tajna vinskih mušica

U reklame za alkoholna pića “konačno” je dospela i žena. Da li samo zato što treba da potvrdi i naglasi privlačnost “muškarca sa ukusom alkohola” ili reklama ima mnogo dublju i opasniju poruku zasnovanu na činjenici da se žene u piću opasno približavaju muškarcima. Da li su “brkovi od piva” na njenim usnama samo trag dobrog poljupca ili nagoveštaj da žene više neće morati tajno i u sramoti da piju. Da li su sledeći promoteri “tečnog hleba” deca, ako su već mnogima njihove bele nausnice od piva simpatičnije nego one od jugurta, a na dečijem rođendanu u “Meku” se služi “skopsko” pivo?

Za 90 odsto naših porodica alkohol je normalna stvar, pokazala su istraživanja, a čak 30 odsto ispitanih imalo je biološke znake zavisnosti od alkohola, što znači da započeto pijenje ne može da se prekine posle prve ili druge čašice. Ta enormna tolerantnost društva prema piću i zablude o hranljivosti i lekovitosti alkohola, dovele su do toga da je on postao sastavni deo komunikacije među ljudima, pa ne treba da čudi što istraživanja pokazuju da je svako drugo dete uzrasta od 12 do 15 godina probalo alkohol. Devojčice skoro koliko i dečaci, ovi im “beže” za samo 4 odsto. Koliko je alkohol opasniji po decu od marihuane, pokazuje podatak da je ista populacija marihuanu probala u 10 do 15 odsto slučajeva, kaže dr Zoran Stanković, psihijatar, načelnik Dnevne bolnice za lečenje od alkoholizma u Institutu za mentalno zdravlje. Čak 56 odsto dece alkohol je prvi put probalo uz odobrenje roditelja, koji izgleda da nisu čuli da su alkohol i duvan ulazne droge za svet narkomanije. Sto posto svih narkomana je počelo sa alkoholom i pušenjem.

Kasne promene Većinu alkoholičara i među ženama i među muškarcima čine oni koji imaju posao i porodicu. To nisu ljudi klošari. Ima mnogo lečenih alkoholičara koji se nisu ponovo propili, u apstinenciji su i po 20 godina, ali oni nažalost kod nas sada dovode svoju decu koja su postala zavisnici od drugih supstanci. Bude tu i alkohola, ali je više marihuane. Iako su ta deca posle lečenja svog roditelja nastavila da žive u poboljšanim porodičnim uslovima, tragovi iz vremena kada su im roditelji pili su ostali, kaže dr Roza Panoski.

Dr Stanković tvrdi da ne postoji psihološka struktura alkoholičara. Stručnjaci ne mogu da kažu da je alkoholizam nasledna bolest, da postoji gen koji je za to odgovoran u smislu u kojem može da se kaže da ako na 22. paru hromozoma postoji poremećaj koji kada se uoči, zna se da će se roditi mongoloidno dete. Za alkoholizam takva indikacija ne postoji, ali naslednost povećane osetljivosti prema alkoholu može da postoji. “Mi alkohol posmatramo kao sistemsku porodičnu bolest, alkoholičar je samo reprezent bolesnog sistema. Dakle, cela porodica je disfunkcionalna, a jedan, njen najosetljiviji član to eksponira kroz svoj alkoholizam. Paradoks je da alkoholizam bolesnog člana postaje vezivni element koji porodicu drži na okupu, jer je veoma lako za sve probleme okriviti alkohol, a ne njihove međusobne odnose. Zato mi u terapiji nastojimo da restrukturišemo celu porodicu, da bismo eliminisali alkohol. Jer, ako se samo leči član porodice koji pije i vrati se u istu sredinu, opet će piti.” Da alkoholizam jeste porodična bolest potvrđuje česta matrica po kojoj deca alkoholičara i sami to postaju. Deca iz takvih porodica nasleđuju takav model življenja, oni ne znaju za drugi pa ga prenose i u svoju porodicu. Može dete i da mrzi svog oca koji ga je u pijanom stanju tukao, ali to naučeno ponašanje prenosi dalje. Može čak da kaže sebi da neće da pije i da tako postupi, ali će stil života, način razmišljanja i komunikacije potpuno naslediti, pokazuje životna praksa.

Suština lečenja, kaže dr Stanković, nije da pacijent ne pije, nego da promeni alkoholičarski stil života. Većina njih može da prestane da pije i bez lečenja sem u krajnjoj, terminalnoj fazi bolesti kada ne mogu ni dan bez pića. Oni mogu da prekinu da piju ali se ponovo propijaju. Da bi ostali trezni moraju da promene alkoholičarski stil života, alkoholičarski način razmišljanja, zaključivanja, alkoholičarske moralne norme, odnose sa ljudima. Jer svi koji dođu na lečenje smatraju da piju umereno i da mogu da prestanu da piju kada hoće.

Nesigurnost, inhibisanost, strahovi, problemi, nisu uzroci alkoholizma već posledice, tvrdi dr Stanković. Postoje samo tri uzroka a to su: alkohol kao supstanca, sredina koja je tolerantna prema alkoholu i čovek sa svojim karakternim osobinama. Zato dr Stanković u terapiji svoje pacijente nikada ne pita zašto piju.

“Alkoholičari su majstori racionalizacije i opravdanja. Ako ih pitate zašto piju oni uvek daju takvo objašnjenje da vas skoro rasplaču, da prosto poželite da im kažete: nemoj molim te da se lečiš, idi nastavi da piješ. Ima i krajnje dečijih odgovora: pijem jer je napolju loše vreme ili ne mogu detetu da kupim patike. Ne zanima me da utvrdim zašto neko pije, već koja je funkcija pijenja u porodici.” Zato lečenje ove bolesti ima nekoliko faza: prva je edukativna u kojoj ljudi treba da razumeju šta je to alkoholizam, sledeća je da priznaju da su alkoholičari, da steknu uvid u svoju bolest. To im je najteže. I tek onda se radi na specifičnosti svakog pacijenta.

Pacijentkinja Instituta za mentalno zdravlje V.V. smatra da niko nije uspeo da otkrije pravi razlog zašto je postala alkoholičar:

“Ja sam počela zbog društva, niko me nije terao, imala sam 22 godine, mislila sam da ću tako bolje da se uklopim. Onda, krenu sve učestaliji izlasci i ne bude jedna, nego dve, tri čašice. Moj otac je po standardima koje sam tek na lečenju razumela miran alkoholičar. U mojoj kući se pijenje nije tretiralo kao nešto ružno, već kao normalno. Pilo se pre i posle ručka, kad dođu komšije... Za manje od godinu dana od početka pijenja ušla sam u toksikomansku fazu u kojoj sam bila deset godina. U međuvremenu sam se udala i, naravno, izabrala muža alkoholičara, izlazili smo zajedno po kafanama. Taj model braka nosim iz svoje primarne porodice. Moj alkoholizam je bio ekscesivnog tipa. Pravila sam probleme, nisu mogli da me probude, ostavljala sam uključene aparate po kući. Brzo se javila nesigurnost, plašila sam se susreta sa ljudima, nisam mogla ništa da uradim dok ne popijem. Onaj ko nije alkoholičar, ne zna kakva su naša jutra, kakav je to pakao. Zaboravljala sam na sve. Važno je bilo samo kako da se dokopam pića, kako da se razbudim.”

Najveći prekid V.V. je napravila kada je ostala u drugom stanju. Imala je tešku trudnoću koju je morala da održava. Prethodni period od tri godine, koliko nije mogla da zatrudni, stalno je koristila kao izgovor za opijanje. Posle rođenja sina, kada je videla da je sa detetom sve u redu, nastavila je da pije. “Dete je trpelo mnogo jer sam ga zanemarivala. Bio je nahranjen i presvučen, ali to je bilo sve što sam mu pružala. LJubav i pažnju nije dobijao jer sam bila pijana ili u krizi kad ne mogu da dođem do alkohola. Nervozna, agresivna, stalno u borbi sa sobom da ostanem na nogama.” V.V je na lečenje došla u januaru ove godine, pod prinudom supruga. Pod pretnjom razvoda. Mislila je tamo će ležati, piti lekove i razgovarati sa psihijatrima. Ali, sačekao ju je strog režim - ustajanje u šest sati ujutro i celodnevne obaveze koje traju do deset uveče. Nema ležanja, nema sedenja, ma koliko teško bilo. Kreveti pacijenata u Institutu za mentalno zdravlje su vojnički zategnuti i prazni tokom celog dana. Šok terapija izgleda ima najbolje efekte.

“Na lečenju sam shvatila koliko je alkohol promenio moj karakter, koliko sam postala nesigurna, lažljiva, agresivna, manipulator. Nemam želju za alkoholom i ne osećam strah da ću ga poželeti od onoga trenutka kada sam postala svesna šta sam uradila svom detetu, svojoj porodici. Ali još uvek se plašim suočavanja sa problemima. Ni muž ni ja ne znamo kako sada da priđemo detetu, jer mi ga zapravo ne poznajemo. Pokušavamo da naučimo da se igramo sa njim. On je za vreme mog pijenja postao hiperaktivan, nekad i histeričan iako još nema četiri godine. Sada kada se probudim, prvo što pomislim je da sam slobodna, da me ne boli glava, ne tresu mi se ruke. Još uvek nisam spremna da odem u restoran na ručak ili večeru, ne odlazim ni u goste, ostala je sramota, setim se da sam tu pila i šta sam radila. O budućnosti ne razmišljam. Planiram najviše nedelju dana unapred. Mislim da sam prespavala deset godina života, zato želim da uživam u svakom pojedinačnom danu, u svakom satu.” V.V. od početka lečenja uzima “tetidis” (neutralna supstanca koja samo u dejstvu sa alkoholom stvara burne reakcije organizma, pa čak može da uzrokuje i smrt), uzimaće ga najmanje dve godine. Život bez “tetidisa” biće za nju još jedan početak i još jedno iskušenje.

Nikad više Ideja da se doživotno ne proba ni kap alkohola, pacijentima koji se leče od alkoholizma izgleda potpuno neprihvatljivo. Ali, ima ljudi koji su uspeli sve proslave da organizuju bez alkoholnih pića. I problem slava je rešen u saradnji sa Srpskom pravoslavnom crkvom koja dopušta da se umesto vina pije sok od borovnice.

Jedna od osnovnih razlika između muškog i ženskog pijenja jeste u tome što se ono kod žena prepozna vrlo kasno, u fazi kada već dođe do organskih oštećenja, jer žene uglavnom piju tajno. Tajno pijenje kamuflira ženski alkoholizam. Velika razlika između muškaraca i žena alkoholičara je i u tome što su žene skoro po pravilu politoksikomani, odnosno kada ne uzimaju alkohol uzimaju benzodijazepine koji u centralnom nervnom sistemu pokrivaju iste receptore kao i alkohol, da bi prikrile alkoholizam. Kada posumnjaju da su drugi primetili da piju da bi smirile apstinencijalni sindrom uzimaju sedative i za svoju sredinu naizgled apstiniraju. Kada “ubede” okolinu da su prestale da piju, ponovo počinju s alkoholom, a često i kombinuju, opet iz manipulativnih razloga. Pre podne na poslu tablete, kod kuće uveče alkohol. Skoro nikada sem u krajnjoj fazi ne kupuju alkohol u istim prodavnicama, obilaze različite krajeve grada i često traže da im se piće upakuje kao za poklon. U stanu ga sakrivaju na najrazličitijim mestima: u mašini za veš, mašini za sudove, iza obijenih pločica u kupatilu, ispod slivnika, u muževljevim sakoima.... Žene koje skrivaju svoj alkoholizam najčešće piju votku jer se ne oseća, uvek imaju pri sebi žvake ili bombone. Neretko uzimaju čist ili razređen apotekarski alkohol jer je pakovan u malim bočicama koje lakše nose sa sobom i kriju. Ipak, pored ovog tipa “domaćice”, sve češće se sreće i “menadžerski tip” žena koje piju. One se ne kriju, piju po kafićima i restoranima. To su najčešće uspešne žene rasterećene predstava o ženskom moralu, po profesiji uglavnom novinarke, komercijalisti, glumice, pevačice...

Žene koje dolaze da se leče najčešće su neudate ili razvedene, retko udovice. U jednoj grupi od 23 žene, samo njih pet je u braku. “Na lečenje dolaze najčešće u pratnji svojih roditelja ili dece, retko dolaze same. Samo onda kada su zdravstveno toliko oštećene da praktično ne mogu da stoje na nogama. Ali i onda samo hoće da se oporave, ali ne i da se leče. Žene alkoholičarke brzo propadaju od pića. Kod njih se brže javljaju hormonski menstrualni poremećaji, tumori na dojkama, česti pobačaji, rađaju decu sa malom telesnom težinom, što nažalost često promiče i stručnjacima, ginekolozima i lekarima opšte prakse, jer su žene savršene manipulantkinje, mnogo su bolje razvile tehnike skrivanja alkoholizma nego muškarci”, kaže prim. dr Roza Panoski, psihijatar u Institutu za mentalno zdravlje i dodaje da većina žena zavisnih od alkohola potiče iz alkoholičarskih porodica. One su bile očeve ljubimice koje su mu kupovale i dodavale piće. Tako se razvijala tolerancija na alkoholizam. Često su prisustvovale scenama u kojima otac maltretira majku, ali su uvek nalazile opravdanje za oca smatrajući da majka nije takva, otac ne bi bio alkoholičar. Pravdaju ih. Mnoge takve žene se kasnije ponašaju antisocijalno i asocijalnio, što je izraženo naročito kod mladih devojaka. Muževi često ženama dozvoljavaju da piju jer imaju svoje benefite od ženinog alkoholizma. Mogu da raspolažu svojim vremenom u potpunosti, da zadovoljavaju svoja interesovanja, da imaju ljubavnice. To su muškarci kojima se okolina kada sazna za ženin alkoholizam divi, jer, eto, on je tako dobar, brine o deci iako mu žena pije. On postaje centralna figura za svoju decu, razvija autoritet, za sve se pita samo on. Ipak, mnogo češće muževi ostavljaju svoje žene koje piju nego žene muževe koji piju. “Kada žena na lečenje dođe sa svojim mužem, insistiramo na tome da čujemo šta su njegove dobiti od toga što žena pije. NJima to u prvom trenutku izgleda strašno dok na terapiji ne sagledaju suštinu svojih odnosa.”

Ma koliko da je društvena sredina tolerantna prema pijenju alkohola, ne postaju svi ljudi alkoholičari. Čak i u porodici sa više dece, dešava se da jedno dete postane alkoholičar, a drugo ne. Neke crte ličnosti nedostatak samopoštovanja, emocionalna labilnost, socijalna nezrelost i druge predstavljaju pogodno tle za razvoj alkoholizma. Ovo ne mora nužno dovesti do alkoholizma ali je značajan faktor rizika, kaže dr Roza Panoski. Isto tako, alkoholičari se ne regrutuju samo iz porodica u kojima se preterano pije. Mnoge porodice su samo naizgled skladne, a svađe u njima čak i mirne, tu problemi postoje u komunikaciji u emocionalnim odnosima, u dvostrukim porukama koje se šalju deci.

Pacijentkinja Instituta za mentalne bolesti I. A. odrasla je upravo u takvoj porodici. Roditelji su joj bili intelektualci, ona takođe visokoobrazovana sa kvocijentom inteligencije daleko iznad prosečnog. Majka je bila blaga i trpeljiva, otac narcisoidan, večiti nezadovoljnik, obe ih je ponižavao. I.A. se u takvoj atmosferi povukla u sebe, u strahu odmeravala očeva raspoloženja, osećala da nema njegovu podršku i zaštitu. Udala se za muškarca sličnog svom ocu, koji je iz porodice odlazio i vraćao se, dobili su ćerku, ali muževljeva porodica ni nju, ni dete ne prihvata. Opet se oseća odbačeno. Počinje da pije. U početku umereno, pa onda u svakoj situaciji kada joj je potreban odmor, relaksacija ili podrška. Iznenadna teška bolest dovodi je do saznanja da je mogla i da umre, a da u životu ne ostvari ništa od onoga što je želela. No, ta ogorčenost i ljutnja ne odvode je na lečenje već je čine agresivnom.

Sve više se opija, svađe postaju ozbiljne, završavaju se tučama u kojima ona izvlači deblji kraj. To traje do momenta kada je gađajući muža nožem zamalo ubila svoje dete. Opet nastaje prelom u njenom ponašanju. Povlači se, ali sada već pije pola litre rakije dnevno. “Tada sam već počela loše da spavam. Napijem se, zaspim, probudim se i opet pijem. Ćerka je počela da izlazi do kasno, zapustila je školu. Obuzela me je neobjašnjiva strepnja, nemir, trema, anksioznost. Počela sam alkohol da kombinujem sa sedativima. Maksimalno sam zapustila sebe i kuću u kojoj je stalno bio neopisivi haos. Kada mi ponestane pića, odlazila sam u tri, četiri sata ujutru po kiši i snegu do prvog kioska da ga kupim. Sada, kada se okrenem shvatam da je za mene alkohol na prvi gutljaj bio vatreni poljubac. Mislila sam da nisam sposobna da ostvarim dobru vezu sa muškarcem. Osim što mi je davao mir, sigurnost i opuštenost, alkohol mi je zamenjivao i tu vrstu žudnje”. I opet preokret.

Deca alkoholičara Deca stradaju tako što počinju da preuzimaju uloge roditelja. Brinu o kući, o mlađim sestrama i braći. Odlaze na roditeljske sastanke. To su prerano odrasla deca. Razvijaju se u ljude koji kasnije u životu imaju potrebu da stalno pomažu drugima. Dečaci razvijaju stid jer su često u prilici da vide nagu majku u neprimerenim situacijama, što je velika trauma. Devojčice više preuzimaju majčine funkcije. Ta deca su nekada paradoksalno situaciji u kojoj žive - dobri đaci, dobri drugovi. Pokušavaju da nadvise drugu decu. Neka se povlače u sebe, žive u patološkom strahu da ne izgube majku, vole je, brinu o njoj, kupuju joj alkohol. Neka deca i sama dolaze u Institut da se raspitaju kako da pomognu svojoj mami. Sva deca se stide da dovedu drugove u kuću jer ne znaju u kakvom će stanju zateći majku.

Sticaj nekoliko okolnosti odveo ju je na lečenje. Ćerka se požalila školskom psihologu da joj majka pije, dr Zoran Stanković je u isto vreme držao predavanje o alkoholizmu u školi njene ćerke kojem je prisustvovala, a tačku na i stavilo je gledanje filma u kojem ćerka majke alkoholičarke i sama to postaje i ubija se. Kada je došla u Institut mislila je da je to dnevna bolnica. I nju je sačekalo iznenađenje. Dali su joj dva sata da se vrati kući po stvari za bolnicu. Na lečenju je provela tri meseca. U početku nije išlo. Pre svega zato što muž i ćerka nisu hteli da sarađuju. “Nisu hteli da prihvate da su i oni deo tog bolesnog kruga, da svi mi zajedno našu porodicu činimo disfunkcionalnom. Svakom od njih je odgovaralo da vodi svoj život dok sam ja u bolnici.” Preokret u lečenju je nastao kada je doktor na jednoj od porodičnih terapija njenog muža definisao kao onoga ko je kriv, ko ometa lečenje. I. A. je to doživela kao katarzu. Sve snage u njoj su se pokrenule. Konačno je neko bio na njenoj strani. Dobila je podršku i oslonac i to od doktora od koga joj je tada više nego od ikoga u životu pomoć bila potrebna. Terapiju nastavlja sa ćerkom, ali bez muža.

Iz bolnice je izašla u martu, odmah je počela da radi, polako uspostavlja odnos sa ćerkom, dozvoljava joj da pokaže da je ljuta i povređena. Alkohol se javi u snu ali samo ako je prethodnog dana doživela neprijatnost. Sanja da je uzela gutljaj, no i u snu se seti da pije “tetidis” pa i taj gutljaj ispljune. Uglavnom se oseća dobro. Volela bi da sretne čoveka sa kojim bi normalno živela.

Majke bolje prepoznaju alkoholizam kod svojih ćerki nego njihovi muževi, ali ga i kriju. Plaše se da im se ćerka ne razvede ili da neće moći da se uda, da će saznati kolege na poslu. Štite ih i prikrivaju zato što se i stide njihove bolesti. Manje se stide sinova alkoholičara. Uglavnom ne priznaju svoj doprinos u razvoju alkoholizma kod dece. Kada se žene koje su preterano pile suoče sa posledicama koje alkohol ima po njihovu porodicu, naročito po decu, doživljavaju strašan osećaj krivice i straha da će se alkoholizam preneti i na decu. Zato su nakon lečenja sklone da se iskupljuju za svoje grehe. Počinju da ugađaju ljudima oko sebe za koje misle da su im naudile, a ništa ne čine za sebe što je, kaže dr Panoski, veliki rizik od recidiva i ponovnog propijanja ....

Svi alkoholičari dolaze na lečenje sa idejom da će kada se malo oporave moći da nastave da piju ali “razumno”. No od toga nema ništa, kažu lekari. Cilj je, zapravo, potpuna apstinencija. Alkoholičar nikada ne može da pije umereno. Jednom zavisan od alkohola, uvek zavisan. Jednom izgubljena sposobnost umerenog pijenja je doživotna. Čovek može da bude samo dobro zalečen, a ne izlečen od alkohola, tvrdi dr Stanković. Može neko da ne pije i trideset godina posle lečenja, ali ako popije čašu rakije on će uzeti i drugu i na kraju se napiti. Pokreće se ceo jedan mehanizam u mozgu. Alkohol razara organizam, razara strukturu i funkciju ćelija mnogih organa. To je proces koji se odvija. Nismo svi od istog materijala, kod nekoga to ide sporije, kod nekoga brže ali sigurno se odvija.