Pravo i nepravda

Nije jednostavno ukratko objasniti aktuelna dešavanja u Poljskoj, i zašto se na parlamentarnim izborima ove nedelje očekuje poraz vladajuće Građanske platforme. Sa strane posmatrano, Poljska je zemlja za uzor. Privredni rast u kontinuitetu traje još od 1992, a po kriterijumu rasta bruto društvenog proizvoda po stanovniku ona je u poslednjih četvrt veka bez premca u Evropi; štaviše, samo od izbijanja globalne ekonomske krize 2008. naovamo poljski BDP porastao je za impresivnih 25 odsto. Tokom tog perioda Poljska nijednom nije zapadala u recesiju, procena ovogodišnjeg privrednog rasta je za današnje evropske prilike veoma dobrih 3,3 a za narednu 3,7 odsto. Nezaposlenost je 7,2 odsto, s tendencijom pada. Čak su i zarade u istom periodu porasle za 18 procenata, a smanjuje se, statistički barem, i nejednakost, nakon što je tokom tranzicije neizbežno rasla. „Svakako se slažem s onima koji poslednjih 25 godina opisuju kao zlatno doba Poljske“, izjavio je ovih dana guverner centralne banke Marek Belka. Mora biti, dakle, da dobar deo zasluga za pobrojano pripada i Građanskoj platformi, na vlasti upravo od te „prelomne“ 2008. Pa ipak, sve procene govore o rastućem neraspoloženju birača prema garnituri na vlasti i najavljuju pobedu vodeće opozicione stranke - konzervativne, klerikalne i evroskeptične partije Pravo i pravda nekadašnjeg premijera Jaroslava Kačinskog. Zašto? Pojednostavljeno rečeno, iz dva glavna razloga. Prvi je okolnost da izuzetni ekonomski rezultati zemlje, uprkos očiglednom boljitku koji su doneli, nisu rezultirali i relativnim blagostanjem za većinu građana. Iako su svi Poljaci svesni napretka ostvarenog od pada komunizma, „nemaju svi osećaj i da su imali korist od tog rasta“, ukazuje se u analizi na sajtu Fondacije Robert Šuman, i tome u prilog citira ocena profesora Kažimjerža Kika s Univerziteta u Kjelceu: „Na papiru, Poljskoj dobro ide, ali se isto ne može reći i za Poljake“. Šta to konkretno znači? Prosečna neto plata je oko 660 evra - što nije loše za i dalje skromne istočnoevropske standarde, ali ipak manje nego u Češkoj, pa i u ekonomski neuporedivo slabijoj Hrvatskoj. Poljska je u okvirima Evropske unije i zemlja s najvećim udelom zaposlenih na određeno vreme u ukupnoj radnoj snazi: u takvom statusu je 28 odsto, ili 1,4 miliona njih, čitavih 500.000 više nego pre pet godina. A zna se šta ovakva nesigurnost radnog mesta znači: klizanje sve većeg broja radno sposobnih građana u prekarijat, sa svim pratećim i dobro poznatim socijalno-ekonomskim posledicama koje to podrazumeva. No podatak koji verovatno najupečatljivije govori o socio-ekonomskim perspektivama običnih građana jeste onaj da je, otkako je 2004. primljena u EU, iz Poljske na Zapad emigriralo oko dva miliona ljudi… Drugi razlog univerzalnije je prirode i tiče se otpora koji Poljaci osećaju prema otuđenoj političkoj i društvenoj eliti koju reprezentuje Građanska platforma - i koja je, što duže bivajući na vlasti, sve više ispoljavala znake samozadovoljstva i arogancije. Vladajuća stranka je, uostalom, za to već kažnjena u maju, kada je dotadašnjeg šefa države, favorizovanog Bronislava Komorovskog, na predsedničkim izborima neočekivano porazio kandidat partije Pravo i pravda, Andžej Duda; da li je i koliko iz toga naučila, videće se u nedelju - mada joj se, rečeno je već, predviđa novi poraz. Postoji tu, ipak, i jedna kvaka. Nijedna poljska stranka u postkomunističkom periodu nije osvojila natpolovičnu većinu glasova i sve su bile primorane da prave koalicione vlade - a Pravo i pravda bi, za razliku od Građanske platforme, mogla da ima ozbiljan problem da u novom sazivu parlamenta saveznika (ili saveznike) nađe. Zato se vladajućoj stranci ipak ostavljaju neke šanse da zadrži vlast: i u politici nada umire poslednja.