Boris i njegovi jastrebovi

Još nisu oprane čaše od šampanjca otvorenog povodom velike pobede nad radikalskim kandidatom, a novom predsedniku Srbije počeli su da stižu prvi znaci upozorenja. NJih nije uputio ni Tomislav Nikolić, niti Slobodan Milošević, ali ni dosadašnji glavni protivnik Demokratske stranke Vojislav Koštunica. Izrazi diskretne zabrinutosti zbog Tadićevih poteza, koji se sve više odriče glavnih Đinđićevih saradnika, a sve tolerantnije ponaša prema osvedočenim nacionalistima, čuju se na diplomatskim prijemima, među uglednicima nevladinog sektora i novinarima kojima zla sudbina ne dozvoljava da se bave svojom profesijom. Od javnih manifestacija te zabrinutosti viđena je samo jedna karikatura ikone antimiloševićevskog pokreta Predraga Koraksića na kojoj Tadić uvodi u predsedništvo svog oca akademika LJubu Tadića, on Dobricu Ćosića, ovaj Radoša LJušića i tako do Filipa Višnjića, kome je ruka zaista bila potrebna. Priče o tome kako politiku DS vodi zapravo Ćosić (isposlovao je navodno i aranžman sa Čovićem) dočim su “pravi i autentični borci protiv diktatora” (među njima ima i onih koji su prepoznali Miloševićev loš uticaj još dok je bio na fakultetu) diskretno sklonjeni u stranu, postaju sastavni deo svih tugaljivih ispovesti junaka oktobarske revolucije u ofsajdu. To negodovanje, dakle, nije izbilo na površinu, ono se kanališe i drži van javne scene, ali će na njemu za koju nedelju ili nešto duže izrasti nova politička grupacija koja će štititi Đinđića od Demokratske stranke, a Srbiju od njenih neprosvećenih građana.

Hipotetička priča za sada se zasniva na nekoliko nesporazuma (među kojima se činjenica da Svilanović, Korać i Nataša Mićić nisu pozvani na inauguraciju uzima kao svakako najteži), odlukama da se odustane od ranije najavljenog kolektivnog pristupanja Građanskog saveza, Socijaldemokratske unije, ali i jednostavnoj konstataciji da je niz nekada važnih stranaka posle parlamentarnih izbora krenuo na siguran put bez povratka. Kada je sudbinu tih političkih kolosa posle izbora u DS počela da deli grupa visokih funkcionera stranke i njihovih poslovnih partnera, u javnosti je počeo da se stvara temelj za novu opciju koja bi mogla da se opiše kao čuvari testamenta Zorana Đinđića, jer, navodno, DS i njeno rukovodstvo taj posao ne rade dovoljno dobro. Čedomir Jovanović kao nesumnjivo najveštiji političar u toj grupi mogao bi da bude predvodnik te grupacije, ako umesto stipendije u nekoj zapadnoj prestonici odluči da prihvati kandidaturu za gradonačelnika Beograda ili bar učestvuje u formiranju stranke uoči vanrednih parlamentarnih izbora. Čak i u slučaju da ne bude nove stranke, ta politička opcija će imati neuporedivo veći uticaj na javnost, nevladine organizacije i medije, nego na birače koji “teško shvataju šta je za njih dobro”. Glavni zastupnici misionarskog političkog angažmana zapravo i nemaju ozbiljnu ambiciju da osvoje milion glasova jer nikada birači neće shvatiti njihove ideje, ali žele poziciju koja će im omogućiti da štite sebe, utiču na svaku vlast i dovrše borbu protiv druge, neprosvećene i antievropske Srbije.

“Veliki broj ljudi, koji više nisu aktivni u DS, kao i marginalizovane stranke bivšeg DOS-a, poput Lige socijaldemokrata, Socijaldemokratske unije, Demohrišćanske stranke, verovatno će stvoriti politički blok koji će dosledno zastupati ideje vlade Zorana Đinđića. Ideja o kohabitaciji nije previše atraktivna za reformske birače”, kaže bivši član predsedništva GSS i gradonačelnik Inđije Goran Ješić.

Priča o diskretnom, neobjavljenom sukobu unutar velike demokratske porodice možda najbolje može da se objasni storijom o odnosima dve najuglednije stranke tog bloka - DS i GSS. Od osnivanja, Građanski savez Srbije prvi put izlazi samostalno na izbore. U dugoj istoriji stranke, koja je nastala na temeljima Saveza reformskih snaga Ante Markovića, zabeleženi su brojni koalicioni sporazumi: najpre je 1993.godine sa Srpskim pokretom obnove, Novom demokratijom ušla u koaliciju DEPOS, zatim je tri godine kasnije ta stranka bila članica koalicije Zajedno (SPO, Demokratska stranka, Demokratska stranka Srbije), na istorijske izbore 2000.godine izašla je kao članica koalicije DOS, da bi na parlamentarne izbore u decembru prošle godine bila stavljena na listu DS uz najavu da je taj nastup samo deo ukrupnjavanja političke scene, pa i ulaska GSS u DS. Taj veliki koalicioni kapacitet je među političkim neistomišljenicima često opisivan kao dokaz velike lukavosti stranačkog rukovodstva da se na vreme prilagodi političkim neprilikama i da, uvek u svoju korist, naizmenično sklapa dogovore sa Vukovim ravnogorcima i Mihajlovićevim liberalima, Đinđićevim i Koštuničinim demokratama. Na drugoj strani se, međutim, zaboravlja da je GSS za sobom nosio ugled u zapadnom delu hemisfere, uticaj na medije (neki beogradski mediji su jedva preživeli sukob između Vesne Pešić i Žarka Koraća) i nevladine organizacije, kao i nesporan kadrovski kvalitet koji je većim strankama često nedostajao, zbog čega su i kadrovi GSS-a veoma često prilazili strankama sa kojima su bili u koaliciji (potpredsednik Milan Paunović u SPO, potpredsednik Ratomir Tanić u ND, a sada potpredsednica Snežana Lakićević u DS). Taj koalicioni rezervoar je, izgleda, presušio posle predsedničkih izbora, kad je postalo izvesno da DS nije spremna da nastavi koalicioni aranžman sa “građanistima”. Najupečatljiviji gest hlađenja odnosa dogodio se na predsedničkoj inauguraciji kada se na njoj nisu pojavili ni predsednik stranke i bivši ministar spoljnih poslova Goran Svilanović, ni bivša v.d. predsednica države Nataša Mićić niti jedan od poslanika GSS-a. Proslavi je od funkcionera stranke prisustvovala samo gradonačelnica Radmila Hrustanović. Beogradski novinari su zato počeli da prepričavaju kako je austrijska ministarka spoljnih poslova Benita Ferero Valdner pozvala sa inauguracije Svilanovića i upitala ga u čuđenju gde se on nalazi jer je baš želela da ga vidi. Taj incident ipak nije bio samo protokolarni gaf, već finale dugog testiranja živaca reformskih partnera.

Kandidati Kao kandidat stranke za gradonačelnika pominje se Radmila Hrustanović, ali ona kaže da ima ozbiljne rezerve prema toj ideji. “Na Glavnom odboru stranke pojavile su ideje da kandidat bude Goran Svilanović ili ja, ali ja nisam sigurna da bi na lokalne izbore trebalo da izlazimo suprotstavljeni ljudima sa kojima smo u prethodnom periodu zajedno i bez sporova sprovodili istu politiku.” Upitana da li to znači da razmišlja o kandidovanju na listi DS, sadašnja gradonačelnica odgovara da je u “GSS-u od osnivanja i da bi za eventualno napuštanje stranke bio potreban izuzetno dubok razlog. Taj razlog ne vidim”.

Građanski savez je teško doneo odluku o samostalnom nastupanju jer je, navodno, dobar deo Glavnog odbora smatrao da bi GSS trebalo da zauzme stožernu ulogu Koalicije za toleranciju, koja im je nuđena, ali je na kraju ipak odlučeno da stavi svoje kandidate na listu Borisa Tadića. Nevolje u odnosima dve sestrinske stranke su počele kada je postalo izvesno da Tadić preuzima stranku, a visoki funkcioneri Nataša Mićić i Ivan Andrić ostaju čvrsto vezani za Centar za modernu politiku Čedomira Jovanovića, netom poraženog kandidata za potpredsednika stranke. “To je veoma jednostavno - neki njihovi funkcioneri više brane svoj učinak u prošlom periodu, kada su učestvovali u kompromitaciji parlamenta, nego što žele sa nama da izgrade poziciju za budućnost. Još direktnije, vezaniji su za ljude u DS koji su je doveli do niskih grana, nego za one koji stranku pretvaraju u najjaču u zemlji”, kaže funkcioner DS, koji insistira na anonimnosti. Izvori iz GSS-a će, međutim, reći da je vrh DS bio mnogo spremniji za dogovor i kompromis sa Vojislavom Koštunicom i strankama koje su bile ljuti protivnici prethodne dve vlade, nego sa njihovim vernim saveznicima. “Prvo smo obavešteni da stavove DS mogu da zastupaju samo neki članovi GSS-a, zatim tokom kampanje na bini pored Tadića nije bilo mesta za Svilanovića i druge lidere sa liste DS, da bi na kraju bilo saopšteno da nema ništa od integrisanja GSS-a sa DS, ali i da će gledati da uzmu kadrove koji su im potrebni”, tvrdi sagovornik iz GSS-a. Sama činjenica da nijedna strana ne želi da otvoreno progovori o nesporazumima upućuje da vrata za neku buduću integraciju nisu zatvorena mada će ta stranka verovatnije napraviti dogovor sa sličnim strankama i Centrom za modernu politiku.

Nekoliko nedelja posle velike pobede, analitičari će reći kako Tadić deluje sigurniji u Srbiji nego u svojoj stranci. Svestan opasnosti od reformskih pravovernika, Tadić pokušava da pomirljivu, kohabitacionu politiku vodi veoma oprezno, oslanjajući se na rezultate istraživanja javnog mnjenja koja ukazuju da građani takvu politiku dobro razumeju. Ali njegovi saborci već imaju problem da shvate zašto se ne ruši vlada i ide na nove izbore dok se stranka nalazi na prvom mestu u istraživanjima, a nešto veći problem imaju njegovi bivši saborci koji s indignacijom pričaju da su skrajnuti jer nisu želeli da se odreknu Đinđićevog nasleđa.

Priča o reformskoj diferencijaciji zapravo se svodi na sazrevanje političke scene na kojoj će, poput evropskih zemalja, ostati nekoliko značajnih partija, a one više ne mogu da svode politiku na obračun sa poraženim snagama. U tom procesu polako nestaju amaterske družine, stranke koje bi da menjaju svet ali ne i sebe, kao i slobodni umetnici koji nekako osećaju da će Srbija propasti bez njihovih ideja. Ali pre nego što nestanu, treba da budu upamćeni.