Zreli za remont

Foto Đorđe Kojadinović

Budimo iskreni: da nam je neko početkom godine ponudio rezultate ostvarene u 2015, oberučke bismo ih prihvatili. Šta smo imali: umesto očekivane recesije rast; budžetski deficit opao i znatno manji od plana; cene i kurs stabilni; privatne investicije i kreditna aktivnost u zadovoljavajućem porastu. Jeste, i dalje se na prste mogu prebrojati države koje imaju manji privredni rast, gore stanje u javnim finansijama ili veću nezaposlenost, ali do juče smo se u tom brojanju zadržavali na rukama, a sada smo bar uključili i noge. Stanje nije tako loše kao što je bilo i kao što je moglo da bude u Srbiji takav rezultat nije za potcenjivanje.

Gde smo najviše zatajili u 2015? Tamo gde smo već godinama najtanji u preobraćanju državnih preduzeća iz crnih rupa u pristojne delove društva. Mnoga državna preduzeća nemilice usisavaju budžetski novac i isisavaju nadu da ćemo se konačno okrenuti zaštiti privatne svojine. Neka opstaju zahvaljujući direktnim subvencijama (Železnice, Resavica), druga se zadužuju a država umesto njih vraća kredite (Srbijagas, Galenika, Železnice, još uvek plaćamo za JAT, mogući novitet u 2016. je RTB Bor), treća ne plaćaju račune i žive od para Fonda za razvoj (preduzeća u restrukturiranju), četvrta se formalno zadužuju bez garancije (EPS, mada je jasno da bi se neplaćene obaveze pokrile iz budžeta), za peta se i ne zna kako posluju i opstaju (Železara).

Koliko samo snalažljivosti na putu do državne sise! Kad se stave na papir troškovi njihovog održavanja (subvencije, preuzeti dugovi, neplaćene obaveze prema državi), vidi se da su državna preduzeća zrela za rashodovanje ili bar za generalni remont. Godišnji račun koji ispostavljaju poreskim obveznicima iznosi bar milijardu evra. Povećanje gubitaka i obaveza iz godine u godinu ukazuje na to da bi ovaj ceh mogao biti i veći. Pa do sada je više plaćeno za pokriće gubitaka državnih preduzeća nego što se uštedelo od teških mera - smanjenja plata i penzija, povećanja poreza i akciza!

Ima pomaka u 2015, ali to nije dovoljno, potrebni su nam džinovski koraci. Dobro je što je veći broj manjih preduzeća u restrukturiranju prepušten stečaju, ali je odluka o najproblematičnijim preduzećima iz ove grupe pomerena za 2016. Pozitivno je i što su neki počeli da plaćaju gas, ali je to više rezultat sticaja okolnosti (niska cena gasa) nego promišljanja i strateškog odlučivanja. Organizacione promene u nekim velikim sistemima kao što su Železnice, Srbijagas i EPS za sada ne daju odgovor na prava pitanja. Neka od njih su: koliki je višak zaposlenih i šta će s njim biti, da li će se povećati regulisane cene, da li će se i dalje roba i usluge isporučivati neplatišama, da li će se zatvarati preduzeća koja nemaju perspektivu, da li će se i dalje tolerisati neplaćanje obaveza prema državi i privatnim poveriocima, da li će država podmetati leđa kada dospe neki garantovani ili negarantovani dug, da li će se preuzimanjem dugova ili subvencijom podržati ulazak investitora u vlasništvo ovih preduzeća?

Otpori javnosti mogu biti veliki. Ukazuje se na moguće socijalne probleme ukoliko se neka preduzeća zatvore, govori se o značaju i potencijalima nekadašnjih giganata, izmišljaju se investitori koji samo što nisu došli, krivi se sudbina zbog niskih cena na svetskom tržištu. Puno se i traži: nastavak zaštite (direktno ili kroz famozni UPPR), da ministarstva kreiraju tražnju i naručuju kamione i avione, novo zapošljavanje jer nedostaju stručnjaci, državna ulaganja u novu tehnologiju i tako godinama i ne samo u mandatu ove vlade. Može, sve može, ali uz onih milijardu i više evra godišnje. Pa ako građani pristaju na dodatno smanjenje plata i penzija da bi se pružila nova šansa dokazanim gubitašima u redu. Jedno ide s drugim i to je pošteno reći. Problem narasta od 2008. i Vlada ne sme da dopusti da se razvije u rak ranu. Vreme curi; prošao je trenutak za laku medicinu, a prolazi bogami i za hirurške intervencije.