Euklidova pobuna

Dejan Mihajlov je u ponedeljak, 26. jula, pronašao Milenka Smiljanića i zakazao mu sastanak s premijerom Vojislavom Koštunicom u utorak u dva. Predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije, noć pred odlazak na pregovore, u razgovoru za NIN opušteno preti sa 600 000 gladnih radnika, koji samo čekaju na njegov mig pa da “krenu na Beograd”. Tako da je srpski Leh Valensa već tad bio siguran u dogovor sa premijerom, ovog puta u ulozi poslodavca. I poslodavac je legao na rudu. Borski radnici su se, kažu, izborili za povišicu. Obećano je i 30 miliona evra za ulaganje u RTB Bor. Ali, otom, potom.

U Srbiji, dakle, ništa novo. Svaki dan neko najavi štrajk ili blokira puteve, a vladin generalni sekretar Mihajlov uspešno sekretariše, pa mu možda predstoji povratak u medije posle onog nesrećnog “saopštenja Izbornog štaba Dragana Maršićanina”.

Kako je biti na vlasti kad počne sezona “blokiranja autoputeva”? Koliko koštaju protesti i demonstracije u zemlji u kojoj je ionako sve uglavnom zamrlo? Ko stoji iza “štrajkača” socijalisti, radikali, Bogoljub Karić? Ili sociolog Smiljanić?

Borski rudari su pripretili - “euklidom!”. A “euklid” (170 tona nosivosti) džinovski je kamion sa površinskog kopa. Mnogo je dakle veći od DŽoovog bagera. “Euklid” je pak, ovog puta, ostao u Boru, ali su borski rudari kod paraćinske petlje jasno i glasno poručili: “I mi DŽoa imamo!” Vlada je ovu poruku shvatila ozbiljno.

Epsovci su dobili samo jednu traku Ulice kneza Miloša u centru koja vodi do zgrade vlade u Nemanjinoj 11. Oni su dakle bili malo jača nepogoda od kiše koja je u utorak (27. jul) ionako blokirala Beograd. I premijer ih nije primio. Da li zato što nisu bili “motorizovani”? A goloruki meštani Mionice su blokirali deo magistralnog puta Beograd - Divčibare i varoška vlast im je odmah pustila vodu. U sredu, 28. jula, ispred Vlade Srbije protestovali su i radnici farmaceutske kuće “Jugoremedija”. I malinari su štrajkovali. Posebno im je zamereno što bacaju maline ministrima pod noge. Jer, neko može i da se oklizne...

Međutim, svako može da “protestuje na način koji mu to profesija kojom se bavi diktira”, reče dr Koštunica kad nije bio premijer. To je, naime, rekao o pobuni Legijinih momaka, novembra 2001: lekari u belim mantilima, “crvene beretke” pod oružjem. Zašto ne i malinari - s malinama. I tu počinje politizacija radničkih blokada puteva jer se ovih dana posebno meri ne samo ko je šta obećavao u predizbornoj kampanji nego i ko je šta radio, gde je bio i šta je govorio poslednjih 15 godina. Toliko je Srbija u hroničnom štrajku.

Sociolog Dušan Davidović, saradnik Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, primećuje da se malinari “nikome nisu žalili na otkupnu cenu malina kad su je držali Arkan i mafija, ali sad kad država određuje otkupnu cenu, sada prete blokadom puteva”.

Akademik Kosta Čavoški je, onako, uz osmeh, pre neki dan predložio radnicima da ne blokiraju puteve nego da jedan po jedan sačekaju ispred kabineta predsednika Borisa Tadića, koji je obećao pred izbore da će biti narodni advokat, pa nek im on pomogne. “To je, fudbalski rečeno, krljanje”, tumači sociolog Davidović ciničan predlog Čavoškog, i dodaje da je Smiljanićev SSSS uređen kao socijalistički savez, a protesti u Smiljanićevoj režiji komunističko licemerje, demagogija i atavizam vremena koje se “nadam se, neće povratiti”. Rešenje je u trejd junionima (zapadnim sindikatima), uveren je on.

Smiljanić poručuje svima onima koji “ne izlaze iz svojih rashlađenih prostorija da siđu na plus četrdeset s rudarom u okno i vide šta taj čovek radi za 8 000 dinara mesečno”. Davidovića pak ne može više da “trone činjenica o bedi radnika, jer je cela Srbija u bedi i naučni radnici i intelektualci u ovoj zemlji imali su bar hiljadu razloga više da svakodnevno blokiraju Srbiju poslednjih 15 godina”.

Svi sagovornici NIN-a, pa i Smiljanić, slažu se da se blokade autoputeva ovih dana ne mogu nazvati štrajkovima, jer to i nisu. Štrajk je obustava rada, ali ne i napuštanje radnog mesta. I tu nije reč ni o kakvom protokolu nego o činjenici da su poslodavci nekad dovodili nove radnike na napuštena mesta, pa bi em propao štrajk, em bi radnik izgubio posao.

Branislav Čanak, predsednik Sindikata “Nezavisnost”, ne podržava ove demonstracije. Za razliku od Mlađana Dinkića, ministra finansija, koji je ubeđen da proteste u Srbiji podstiče biznismen Bogoljub Karić, Čanak veruje da je sve opet radikalsko-SPS-ovsko maslo:

“Kad su Miloševićevi ljudi pljačkali Bor, onda je ovaj sindikat ćutao. Ne mogu da shvatim da rudar u Boru, koji ne radi jer rudnik ne radi, traži povišicu. Na osnovu čega? Bilo bi logično da Borski rudnik radi, pa bi onda rudar imao i platu i povišicu”, kaže Čanak. On dodaje da oni koji organizuju štrajkove, žele totalnu propast RTB Bor, i da veliki investirori s kapitalom uvek beže od štrajka.

Boris Begović, potpredsednik Centra za liberalno-demokratske studije kaže da se Srbija nalazi u kritičnom trenutku tranzicije ka tržišnoj privredi, koja je vezana za politički osetljivu priču restrukturiranja realnog sektora.

“Realni sektor je uglavnom industrijski, sektor gubitaša, neefikasan sektor bespravnih firmi. I umesto da RTB Bor bude primer tog restrukturiranja gde će nešto biti spaseno a nešto otići u stečaj, gde će se primenjivati određene socijalne politike kad neka firma ode u stečaj, mi umesto svega imamo vatromet u Boru. A to je veoma loš signal. Ako se u takvom slučaju na prvu blokadu autoputa popusti, onda se ugrožavaju dalje reforme, ovim se obara kredibilitet vlade i to je ono što je veoma opasno”, upozorava dr Begović, profesor ekonomije na Pravnom fakultetu u Beogradu.

Smiljanić odgovara da se o tranziciji i reformama ne može govoriti bez socijalnog dijaloga, a poverenje u vladu je narušeno kada je Maršićanin osvojio tek 4. mesto na predsedničkim izborima. Socijalni dijalog će, valjda, osnažiti zakonom o socijalno-ekonomskom savetu koji je ugovorio sa premijerom. On kaže da su se sindikalci odlučili na, “zašto ne reći, najefikasniji metod pritiska na vladu, blokadu puteva kad su uvideli da je sve to jedna infantilna igra u kojoj se samo gleda interes države, tajkuna, velikog kapitala”.

A osude o nezakonitim barikadama i po Zakonu o štrajku i po Zakonu o okupljanju građana? Sindikalni lider Smiljanić dobacuje da se nešto ne seća da su paljenje Skupštine, Televizije, rušenje po gradu 5. oktobra 2000, kao i blokada cele Srbije koja je započela u Kolubarskom rudniku (!) bili zakonom propisani. “Dakle, nekad u nekim trenucima dolazi do toga da se preduzmu mere koje znače hvatanje države i poslodavca za gušu da bi se rešio neki problem. Nema tu senzacije. Po definiciji, vlast treba da bude ta koja treba da stvori uslove i ambijent u kojima se može pre svega iz rada živeti. Kada vlast to ne čini, ništa nije prirodnije nego od te vlasti tražiti da se ona skloni”, precizan je Smiljanić u najavi svojih političkih poteza.

Međutim, ostali sagovornici NIN-a ne vide nikakvu sličnost između protesta od 24. septembra 2000. i protesta poslednjih dana.

“Tada je poziv na blokadu zemlje bio javno-politički čin. Krađa izbora se ne može porediti sa onim što se zove privatna stvar nekog preduzeća ili pojedinca. Ovde neko ko proizvodi maline ili neko ko ne proizvodi bakar a uzima platu iz budžeta zato što ga ne proizvodi, hoće da nametne svoj proivatan problem kao javni i to je suštinska razlika”, zaključuje dr Begović.

Gospodin Čanak, Smiljanićev kolega sindikalac, predsednik “Nezavisnosti”, ogorčeno dodaje: “Neka se stidi Smiljanić ako ne pravi razliku između Slobodana Miloševića i Vojislava Koštunice. Sram ga bilo! Slučajno je tada na vlasti bio diktator Milošević i u svim diktaturama građani moraju da izađu u što većem broju na ulicu. Alal mu vera!” Da li je baš tako?

Kako god, protesti u Srbiji su bili i ostali politička stvar, a onih 600 000 gladnih - moneta za potkusurivanje svake nove vlasti.