Pokojnici pod optužbom

Takve tvrdnje iznose se u trećem pismu vatrenih branilaca ćirilice (prva dva sam prepričao prošle nedelje), čiji su potpisnici Đorđe Janjatović i Boško Brzić. Pismo je inače naslovljeno „Glavnim krivcima za razbijanje srpskog jezika na više jezika i progon srpske ćirilice“, a to su, verovali ili ne, sekretar Odeljenja za jezik i književnost SANU, direktor Instituta za srpski jezik i moja malenkost. S obzirom na ograničeni prostor, ovde ću se zadržati samo na optužbama protiv dvojice pokojnih naučnika, koji ne mogu da se brane. Za Belića se u pismu kaže da je „iskoristio vreme komunističke prinude da u SANU sprovede svoju nameru zamene dotadašnje srbistike njegovim konceptom serbokroatistike... Ostvario je odlične veze sa ruskim komunistima i u više navrata boravio u Rusiji. Po ubeđenju bio je Jugosloven i otvoreno se izjašnjavao protiv naše, srpske, pravoslavne Crkve... Za prihvatanje koncepta hrvatske jezičke politike komunisti su A. Belića nagradili doživotnim predsednikovanjem SANU i značajnim materijalnim sinekurama.“ Što se Pavla Ivića tiče, u svojim radovima o istoriji srpskog jezika on je upotrebljavao – zamislite – termin srpskohrvatski. Uopšte, kažu naši pismopisci, „srpski lingvisti pri donošenju strateških odluka u proteklim decenijama vodili su se mržnjom na pravoslavlje i ćirilicu sa željom da srpski narod polatinče i pounijate... Ni A. Belić, ni P. Ivić ništa nisu radili iz zablude, već svesno i namerno.“ Zanimljivo je da u sva tri pomenuta pisma nalazimo primere kao njegovim umesto svojim (vidi citat u drugom pasusu gore), „pojava preimenovljavanja srpskoga jezika“, „obzirom da Vladimir Kostić terapiju samopoštovanja preporučuje Srbiji“ (umesto: s obzirom da...), “o nikakvom jezičkom jedinstvu sa Hrvatima srpski lingvisti ne treba da sanjaju“ (umesto: ni o kakvom...). Neko ko se smatra kompetentnim da ocenjuje rad Belića i Ivića ne bi smeo sebi da dozvoli takve jezičke greške.