Dometi našminkane moći

Foto EU

Cilj i misija pravoslavnih naroda je da na planetarnom nivou šire svoj pravoslavni koncept i to ne silom, već mekom moći, najavio je Leonid Petrovič Rešetnjikov, direktor Ruskog instituta za strateška istraživanja (RISI) bliskog Vladimiru Putinu, na konferenciji Meka moć Rusije u Srbiji, održanoj u Beogradu novembra 2014. Pravoslavlje je, ocenio je, posebna civilizacija najviših vrednosti i alternativa američko-zapadnjačkom konceptu potrošačkog `evropejstva` koje devalvira ljude na prosto materijalna, a ne duhom bogata bića.

Na istom skupu, održanom u organizaciji moskovskog Fonda Gorčakov i Srpskog koda, Nikita Bondarjev, stariji naučni saradnik Centra za evroatlantska istraživanja RISI, konstatovao je da je meka moć Rusije u Srbiji slaba i mora biti jača, ali je izrazio zadovoljstvo putem pređenim za tri godine, od kako je Rusija počela da sistematski primenjuje taj način uticaja u Srbiji, kojim se, za razliku od tvrde moći, ono što se želi, dobija privlačenjem, a ne prisilom.

Nije čudo što je ruska meka ofanziva alarmirala zapadno orijentisani deo javnosti: na meku moć Zapada smo se navikli i ne primećujemo je, iako smo joj izloženi neprekidno i svuda - kroz popularnu kulturu, brendove, čak i ishranu. Ruski uticaj te vrste je novost, što je, možda, najbolje opisao DŽozef Naj, tvorac koncepta meke moći, harvardski profesor i savetnik nekoliko američkih administracija, ocenom da nije postojao socijalistički Elvis. Upravo zato, stupanje Rusije na teren izvoza vrednosti skreće pažnju osim RISI, u Srbiji su se pojavile i druge nevladine organizacije, a počelo je ozbiljno zauzimanje medijskog prostora. Ne samo u Srbiji, uostalom nakon što je Rusija odlučila da se Zapadu suprotstavi stvaranjem mreže RT (nekadašnja Rusija tudej) i onlajn medijske agencije Sputnjik, finansiranih od strane vlade i okrenutih isključivo inostranstvu - EU je u junu osnovala Istočni tim za strateške komunikacije sa zadatkom da se pozitivnim porukama, promocijom evropskih vrednosti, finansiranjem medija i čvršćom regulativom, suprotstavi ruskoj propagandi, prvenstveno u zemljama nekadašnjim članicama SSSR.

A u Srbiji, godina koja je usledila nakon što su nam Rešetnjikov i saradnici najavili jačanje ruske meke moći, protekla je u znaku neprekidnog preispitivanja spoljnopolitičke pozicije i pitanja da li će srpsko približavanje EU biti uslovljeno uvođenjem sankcija Rusiji. Objavljeno je i nekoliko istraživanja koja govore o ogromnoj naklonosti građana Srbije prema Rusiji i ljubavi prema Putinu, popularnijem čak i od samog Aleksandra Vučića. Tako je recimo, Nova srpska politička misao u oktobru ustanovila da bi savez Srbije sa Rusijom podržalo čak 68,72 posto građana, dok se negativno izjasnilo njih svega 18,9 odsto. Istovremeno, na pitanje o podršci učlanjenju u EU 46,8 odsto građana izjasnilo se za, dok je 41,5 odsto bilo protiv. Mesec i po dana kasnije, Delegacija EU izmerila je da 59 odsto građana podržava članstvo u EU.

Onda su, polovinom decembra 2015, napokon i posle mnogo muka, otvorena prva pregovaračka poglavlja Srbije sa EU. Uvođenje Srbije u strogi proces sticanja članstva postepenom primenom pravnog okvira EU, poznatog kao zajedničke tekovine, ključni je momenat u daljem jačanju Evrope i dokazivanju da meka moć EU i dalje funkcioniše, ocenio je, tim povodom, Ivan Vejvoda, potpredsednik nemačkog Maršalovog fonda u SAD. Odmah se, međutim, pokazalo da ulazak Srbije u fazu evrointegracija za koju se često tvrdi da predstavlja početak puta sa koga nema nazad nije nikakva prepreka daljim spekulacijama o ruskom uticaju na pojedine političare, a sve sa ciljem da se izbušeni srpski brod okrene u drugom pravcu. Kako, uostalom, i govoriti o nepovratnom putu u situaciji sve učestalijeg izražavanja zabrinutosti za sudbinu od EU čak i od strane njenih najviših zvaničnika? Ako nije bilo tačnih predviđanja aktuelnog svetskog političkog zemljotresa, zašto bi sada bilo moguće sa sigurnošću znati kako će izgledati svetska mapa u ne baš bliskom trenutku kad Srbija ispuni uslove koje predviđa učlanjenje u Uniju?

Logično je zato da će, u skladu sa tezom DŽozefa Naja, prema kojoj jedinu uspešnu strategiju predstavlja kombinovanje tvrde i meke moći (pametna moć) uz sva ona poznata konkretna politička uslovljavanja na koja smo navikli, meka moć stranih sila u Srbiji i dalje biti neizbežno sredstvo borbe za uticaj. A to, prema mišljenju Nikole Jovanovića, programskog direktora Centra za međunarodnu saradnju i održivi razvoj, ne mora da bude loša vest, jer ona podrazumeva određene investicije, naslanjanje na kulturne aktivnosti, što je benignije od direktnog mešanja u proces donošenja odluka kroz pretnju, korupciju ili obaveštajni rad.

Korišćenje meke moći svedoči i o tome da naše okruženje nije više u tolikoj meri na marginama svetskih tokova, već da ima relevantnost koja se pametnom politikom može kapitalizovati, kaže Jovanović i konstatuje da se broj emitera meke moći povećao u svetu, u skladu sa promenom geopolitičke pozicije. Umesto samo jedne supersile, danas na prostoru Balkana deluje i više regionalnih sila - Nemačka, Turska i Rusija. Svi oni koriste meku moć i razvojnu pomoć kao sredstva za povećanje prisustva u regionu. Meka moć se koristi u raznim formama, od otvaranja kulturnih centara i plasiranja kulturno-zabavnih sadržaja, do stipendija i donacija, objašnjava Jovanović.

Jedan zanimljiv pregled vidova stranog uticaja na Balkanu izneo je Endrju Koribko, američki analitičar ruskog porekla, na konferenciji o mekoj moći na Univerzitetu narodnog prijateljstva (RUDN) u Moskvi pre dva meseca. Zapadni Balkan su okupirale EU i NATO, a Centralni je i dalje slobodan i van tih čeljusti, ocenio je Koribko u nastupu u kome je, prema prevodu objavljenom u srpskim medijima, Srbiju označio kao glavnu nagradu za Zapad koji pokušava da u potpunosti usisa uporišta Centralnog Balkana.

Balkan je, prema njegovom viđenju, jedan od regiona koji su najpodložniji konfliktima u današnjem svetu, a deo tog suparništva se ogleda i u mekoj moći i kulturnim diplomatskim sredstvima. U analizi uticaja četiri tabora, koji čine SAD i EU, Rusija, Turska i Katar, Koribko je ocenio da je Zapad uživao potpuni informativni monopol u regionu i oslanjao se na razvoj prozapadnih elita (stipendije za studente, finansiranje NVO ili pranje novca velikim donacijama, pa i plaćanjem političkih lidera i uticajnih ljudi). On je primetio da se posle dve decenije pasivnosti Rusija očigledno vratila na Balkan i planira da ostane bitan faktor u doglednoj budućnosti, pominjući, pritom, sredstva slična zapadnim.

Koribko je uočio da mnogi studenti sa Balkana sada studiraju u Rusiji, čime se kreira nova generacija lidera, pohvalio je delatnosti fonda Gorčakov i fondacije Ruski svet, ali je kao najbitniji naveo završetak ruskog humanitarnog centra u Nišu odakle je Rusija pomogla Srbiji u prošlogodišnjim poplavama i aktuelnoj izbegličkoj krizi. Zbog sličnih stavova po pitanju podrške Muslimanskom bratstvu, Tursku i Katar je stavio u istu sferu uticaja, koji se, kako je ocenio, vrši preko NVO i verskih aktivnosti, ali i balkanske filijale Al džazire. Koribko nije govorio o efektu ultrapopularnih turskih serija u regionu, ali jeste o manje primetnom uticaju Kine koja je vrlo misteriozna u svom pristupu, pri čemu je, tvrdi, glavni element kulturne diplomatije nepolitički Konfucijev institut, prisutan u svim jugoslovenskim zemljama sem Bosne. Dodao je i da Kina navodno utiče na radio-stanice u Beogradu, Skoplju i Budimpešti što nije slučajnost, jer su to tri prestonice kroz koje bi put svile (brza železnica od Pireja do Budimpešte) trebalo da prođe.

Ima li tu nečeg što se, što reče Jovanović, pametnom politikom može kapitalizovati? Da li se može očekivati neki pozitivan efekat kakav je, recimo, imalo nekadašnje školovanje naših mladih ljudi (parizlija) u Francuskoj, da bi, potom, imali odlučujuću ulogu u preobražaju Srbije od pašaluka u modernu državu, ili nam sledi samo novo sluđivanje i nove zakrvljenosti?

Meka moć je štetna onda kada ne postoji adekvatan filter u državi i društvu, odnosno onda kada postoji nekritička recepcija plasiranog sadržaja, kaže Jovanović. A danas ovde, smatra, takvog filtera nema, jer nema spoljnopolitičke doktrine, građani su rezignirani i dezorijentisani, što, nažalost, predstavlja plodno tlo za strani uticaj.

Školovanje naših ljudi u Francuskoj krajem XIX i početkom XX veka predstavlja pozitivan primer upotrebe meke moći, jer Francuska nije imala zakulisne interese prema Srbiji, naprotiv, odgovaralo joj je postojanje jedne liberalne i razvijene države koja bi sprečila dalje širenje konzervativnog germanskog uticaja, kaže Jovanović.

Ukoliko se, na primer, stipendije daju u ideološke svrhe, onda se može sumnjati na zakulisnu upotrebu meke moći. Takođe, često one države koje nemaju transparentne namere, obično najviše prebrojavaju i ističu u javnosti datu `pomoć`, kako bi se stvorio utisak izvesnog duga prema njima, kojeg valja nekako otplatiti, objašnjava Jovanović.

U komplikovanoj situaciji u kojoj se Srbija nalazi, prema njegovom mišljenju, efekti korišćenja meke moći su potencijalno veliki i za mnoge makroregionalne sile to bi bila isplativa investicija. Otvaranje info centara, plasiranje serija određene sadržine, pokretanje medija, nije automatski štetno, samo ukoliko građani imaju različite izvore informacija i ukoliko poseduju temeljno opšte obrazovanje, koje omogućava da razlikuju osnovne činjenice i istorijske podatke od propagande i našminkanog narativa, kaže Jovanović. I odmah podseća na srpsku realnost, u kojoj je nivo obrazovnog sistema rekordno nizak, a ozbiljni sadržaji u medijima više izuzetak nego pravilo.

A u takvim uslovima, jasno je, strana sredstva meke moći postaju znatno delotvornija i potencijalno štetnija. Zato prvi korak treba da bude uređivanje medija i obrazovnog sistema, kako bi građani imali ozbiljan uvid u svetske tokove i namere spoljnih aktera, kaže Jovanović.
Problem je, međutim, u tome što nosioci domaće stvarne moći ovo što nam se dešava zovu uređivanjem medija i obrazovnog sistema.