Nesuđeni odbojkaš, suđeni pronalazač

Foto Zoran Lončarević

Nije se obreo u Nemačkoj u potrazi za boljim životom i novcem. Razlozi su sasvim drugačiji. Kao mladić, student fizičke hemije na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu, igrao je odbojku. Prilično uspešno. Kaže da ni sam ne zna kako je dospeo do juniorske reprezentacije, jer nije bio izraziti talenat. Ali je imao želju i volju da nedostatak talenta neophodnog za vrhunskog sportistu nadomesti upornim treningom.

Nakon poraza od jedne ekipe iz Francuske, kada smo ne samo izgubili utakmicu, nego bili poniženi kao ljudi drugog reda, otišao sam u inostranstvo da sebi dokažem da mogu nešto da postignem, priča o svojim počecima Dejan Ilić, jedan od najuspešnijih srpskih naučnika i menadžera u Nemačkoj, rodom iz okoline Smedereva.

Za NIN govori o svom studentskom druženju sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel, poznanstvu sa Stivom DŽobsom, svojoj karijeri u nemačkoj kompaniji Varta, spoju nauke i menadžmenta i odluci da odustane od univerzitetske karijere i posveti se privredi. Ako moram sebe da opišem, a to je uvek subjektivno, rekao bih da sam inovator, naučnik, privrednik i inženjer sa oskudnim diplomatskim nastupima. Smatram sebe boljim inženjerom nego fiziko-hemičarem.

NIN-ov sagovornik iza sebe ima više od 600 priznatih patenata, mnogobrojne nagrade za inovatora godine i privrednika godine u Nemačkoj, kao i priznanje za životno delo koje mu je dodelilo Svetsko udruženje hemičara. Priznajem da su mi od svih priznanja koje sam dobio najdraža - moja ćerka Olga i nagrada za životno delo. Prošetao se i crvenim holivudskim tepihom, kada je nemačka kompanija Ari, na čijem je čelu bio, dobila Oskara za tehnička dostignuća, za kameru kojom su snimani američki blokbasteri, u ovom slučaju poslednji nastavak čuvenog serijala o DŽemsu Bondu.

Danas je Dejan Ilić, izuzev svog angažmana u Inovacionom fondu Srbije i Srpsko-nemačkom poslovnom forumu, član timova koje je formirala kancelarka Nemačke Angela Merkel sa namerom da rade na projektu elektromobil. Ilić je angažovan u timu čiji je posao da napravi bateriju za električne automobile koje će proizvoditi nemačke kompanije, jer je Nemačka namerila da već ove godine na njenim ulicama bude milion takvih vozila.

Rok je pomeren, ali se i dalje intenzivno radi na tome. Postoje dva tima, jedan koji radi na elektromotoru, a drugi na baterijama, kao dvema najvažnijim komponentama tog automobila, jer Nemačka ne želi da baterije uvozi iz Japana ili Južne Koreje. Ali, još uvek postoje određene poteškoće. Najpre u vezi sa sigurnošću, a onda i cenom, objašnjava Ilić uz opasku da mu je u poslednje vreme najčešća kancelarija avion.

Kancelarku Merkel upoznao je još 80-ih godina prošlog veka, na Univerzitetu u Lajpcigu, u fizičko-hemijskoj laboratoriji, a život je uredio da godinama kasnije baš ona, na mestu ministra za zaštitu životne sredine, otvori fabriku Varte, u trenutku kada je njen menadžer Dejan Ilić odlučio da proizvodnju vrati iz Singapura u Nemačku, baš onda kada su se iz razvijenog Zapada pogoni preseljavali u Aziju.

Tada sam bio direktor razvojnog sektora Varte, treći ili četvrti ešelon menadžera i godinu dana bezuspešno pokušavao svom pretpostavljenom da objasnim da je moguće tu proizvodnju vratiti u Nemačku. Posle godinu dana odbijanja, na jednom sastanku borda direktora, prvi čovek kompanije je, dremajući tokom prezentacije, rekao kako moja ideja i nije loša. Istog trenutka i svi ostali su se sa tim složili. I tako sam preuzeo rukovođenje fabrikom u Elvangenu.



Ilić kaže da se ne kaje zbog odluke da naučnu karijeru zameni poslovnom, iako je ponudu da dođe u Vartu prihvatio tek iz drugog puta. Sve se to nekako odvijalo spontano. Najpre sam želeo da budem odbojkaš, a onda sam se našao u nauci, iako to na početku nisam planirao. Iz Srbije sam otišao u francuski Medon, a ubrzo potom u Drezden, Istočna Nemačka, i počeo rad na svojoj doktorskoj disertaciji - litijumskim baterijama o kojima do tada nisam znao ništa. Prvi čovek tadašnje Istočne Nemačke, Erik Honeker, donosi odluku da se napravi pejsmejker, koji se do tada proizvodio samo u jednoj kompaniji u Americi, priča Dejan Ilić.

Priseća se kako mu se na putu da stekne titulu doktora nauka isprečio Karl Marks, tačnije predmet Marksizam-lenjinizam, pošto je polaganje tog ispita bila nezaobilazna karta za doktorsku diplomu. I baš to će, ispostavilo se, biti veći problem od rada na litijumskim baterijama i pejsmejkeru. Sećam se da sam leta 1982. dobio da čitam 12 Marksovih dela. Nisam se slagao sa profesorom marksizma, a i kao svaki mladi Balkanac voleo sam da izlazim i da se zabavljam. Po kazni sam poslat u Lajpcig i tamo srećem buduću kancelarku Angelu Merkel. Ona i njena drugarica su mi pomagale da naučim marksizam i naše poznanstvo datira još od tada.

Nakon odbrane doktorske teze, Dejan odlazi u Zapadnu Nemačku, na Univerzitet u Karlsrue, da radi kao asistent. I baš u vreme kada je odlučio da se posveti univerzitetskoj karijeri i naučnom radu, na jednom skupu u Parizu ponuđeno mu je da postane deo istraživačkog tima najpoznatije kompanije za proizvodnju baterija Varta. Prvobitno je odbio tu ponudu, ali posle pola godine se predomislio.

Nekoliko godina po dolasku, Ilić postaje rukovodilac razvojnog centra, a rad u toj kompaniji omogućio mu je da upozna pokojnog Stiva DŽobsa, vlasnika kompanije Epl. Od njega je, kaže, naučio da ništa nije nemoguće. On je bio marketinški genije. Varta je i pre te 1996. radila sa Eplom i imali smo zaista pozitivno iskustvo iz tog poslovanja, a onda je Stiv DŽobs tražio bateriju koja je trebalo da bude antimagnetična, tanka i da ima određeni stepen energije. Tada sam imao oko 40 godina i mislio da znam sve o baterijama. Odmah sam odgovorio kako je to nemoguće napraviti. DŽobs mi se zahvalio i tako smo se rastali. Postiđen sam otišao za Nemačku.

Pola godine nakon toga, naučni tim Varte ipak je napravio bateriju po meri Stiva DŽobsa. Napravili smo tu bateriju, ja sam mu je ponudio i tek smo onda saznali da je to zapravo baterija za prvi ajpod. Ubrzo smo dogovorili isporuku nekoliko miliona komada. Uvek mi je bio zahvalan zbog činjenice da je taj naš posao omogućio Eplu da se oporavi od finansijskih poteškoća u koje je prethodno zapao. Ja sam, sa druge strane, bio počastvovan kada su me njegovi najbliži saradnici, nakon njegove smrti, pozvali da napišem tekst za monografiju Stiva DŽobsa. Sa zadovoljstvom sam to uradio, kaže Ilić, koga u Nemačkoj smatraju papom litijumske baterije i smart kartice, zbog uspeha koji je postigao sa svojim razvojnim timom. A onda je odlučio da se okuša i u rukovođenju fabrikom.



Nisam verovao da umem da budem menadžer, rukovodilac ili prodavac. Ali sva ta znanja su potrebna da bi se donosile ispravne poslovne odluke i stvarao profit. A rast profita je jedino čime se meri nečiji rezultat i umešnost rukovođenja, priča Ilić i priseća se anegdote koju mu je davno ispričao čuveni nemački profesor. Profesor Bulinger mi je jednom prilikom ispričao kako su se 60-ih godina prošlog veka, kada je nedostajalo radne snage, birali radnici za Mercedes. Šef personalnog odeljenja spusti se do fabričke kapije i analizira ljude koji su došli da rade. Onoga koga proceni da je spretan pošalje u proizvodnu halu, drugog da vozi, trećeg u administraciju, a onome za koga mu se učini da ima `dve leve ruke`, kaže - ti ćeš biti direktor.

Posle gotovo dve decenije provedene u Varti, na gotovo svim pozicijama, od razvojnog centra do rukovođenja fabrikom u Elvangenu, Ilić odlučuje da napusti kompaniju i iz Baden Virtenberga pređe u konkurentsku pokrajinu Bavarsku. U minhensku kompaniju Ari.

Ekonomski rivalitet te dve oblasti je zaista veliki i moj prelazak iz Varte u Ari je bio začuđujući. Pogotovo jer je odluka doneta u trenutku kada Varta zaista beleži samo uspehe. Doneo sam je, jer nisam uspeo da realizujem neki plan, odnosno da sa dvojicom kolega kupim neki Vartin biznis. Zbog nekoliko miliona evra, koje nismo uspeli da pribavimo, biznis je prodat nekom fondu. Nekoliko meseci ranije, na jednom skupu sam dobio poziv od Mihajla Glosa, predsednika Bavarske, da pređem u njihovu pokrajinu. I tako sam doneo odluku, bukvalno preko noći, pozvao Glosa, i prešao u Ari, na mesto prvog čoveka ove kompanije. Priznajem, finansijsku ponudu koju sam dobio bilo je nemoguće odbiti.

Ono što mnogim umetnicima i filmskim radnicima nije uspelo, Ilić je ostvario. Prošetao je holivudskim crvenim tepihom i podigao čuvenog Oskara. Verovali ili ne, gotovo da nema filma koji sam odgledao do kraja, ali sam, sticajem okolnosti, došao na čelo kompanije Ari koja se bavi proizvodnjom televizijskih i filmskih kamera.

Ove kamere rešile su i problem koji je na trenutak nastao kada je na ceremoniji otvaranja Letnjih olimpijskim igara u Pekingu nestalo struje, a Ilić je zahvaljujući rukovođenju jednom takvom kompanijom upoznao i ruskog predsednika Vladimira Putina. I to na otvaranju filmskog studija u Sankt Peterburgu. I tako dobio poziv za proslavu rođendana ruskog lidera.
Nije Dejan Ilić sasvim zapostavio ni univerzitetsku karijeru. Predavao je na Univerzitetu u Gracu, u Beogradu, nemačkom gradu Alenu...