Isto, samo drugačije

Američki predsednički maraton ulazi u novi krug.AAAA

Prošlonedeljna demokratska konvencija u Bostonu, gradu u kojem je pisan američki ustav, spektakularnija - sa više balona i konfeta - nego i jedna do sada, trebalo je konačno da pokaže biračima šta im nudi izazivač DŽon Keri. Ispostavilo se, međutim, da im on nije ponudio ništa novo i nepoznato. Rekao im je samo da bi u spoljnoj politici i u borbi protiv terorizma radio praktično isto što i Buš, samo mnogo bolje. I, da bi im, ukoliko ga izaberu za predsednika, i sve ostalo bilo mnogo bolje: u ekonomiji, u zdravstvu, školstvu...

Drugim rečima, i posle održane predsedničke konvencije Demokratske stranke sasvim je jasno da glavni adut izazivača DŽona Kerija na sledećim američkim predsedničkim izborima nije neki njegov posebno originalan program ili neka bitno drugačija politička platforma. NJegov glavni adut je i dalje sam DŽordž Buš Junior, bahati i osioni politički stil predsednika i njegovih najbližih saradnika, i katastrofalno visoka cena koju Amerika plaća zbog brojnih i teških propusta i previda, pre svega u spoljnoj i globalnoj politici koju vodi sadašnja administracija. Dakle, nada da će mnogi glasati za kandidata Demokratske stranke samo zbog njegovog drugačijeg ličnog imidža ili stila, čak i ako im on ponudi istu ili u suštini vrlo sličnu politiku.

Krajem ovog meseca (od 29. avgusta do 2. septembra) u NJujorku će se održati i završna konvencija Bušove Republikanske stranke, na kojoj će sadašnji predsednik biračima konačno saopštiti čemu bi mogli da se nadaju ako njemu povere da još četiri godine ostane u Beloj kući. Republikanska politička predstava će, po svemu sudeći, biti mnogo uzbudljivija od prošlonedeljne demokratske. Tamo se očekuje više uzbuđenja, očekuju se demonstracije, protesti, možda i sukobi gnevnih Bušovih političkih protivnika sa policijom...

Čitavom svetu, koji - s razumljivim zanimanjem - prati tok ove trke, jer predsednik Amerike je i najuticajnija ličnost svetske političke scene, preostaje samo da iščekuje konačnu odluku američkih birača na izborima 2. novembra. Tim pre što je većina onih koji treba da izaberu predsednika Amerike još neopredeljena. Prema prvim sondažama javnog mnjenja, sprovedenim odmah posle demokratske konvencije, izgleda da je među onima koji kažu da će sigurno izaći na izbore i koji već sada znaju kako će glasati Keri u blagoj prednosti. Ali tu činjenicu treba primiti s velikim oprezom: izvestan skok rejtinga, u prvi mah, neposredno posle velikog publiciteta tokom stranačke konvencije, predstavlja već uobičajeni fenomen. Nešto slično će se, verovatno, dogoditi i posle republikanske konvencije početkom septembra.

Očito svestan da je trka i dalje izjednačena, da je njen ishod još krajnje neizvestan, a da vreme brzo ističe, demokratski kandidat Keri je sada krenuo agresivnije i upustio se u svojevrsnu negativnu političku kampanju: umesto da biračima govori zašto bi trebalo da glasaju za njega, on se sve više bavi ličnošću predsednika i poručuje Amerikancima zašto ne treba da glasaju za Buša. Tako je, naravno, stupio na veoma klizav teren, jer Bušu i njegovim ljudima takva kampanja mnogo više odgovara. Kako su oni inače skloniji vulgarnijem, populističkom načinu komuniciranja, to im sada daje alibi da na napade uzvrate još agresivnije. Što su oni upravo počeli da čine.

Već u prvim analizama Kerijevog nastupa na prošlonedeljnoj konvenciji u Bostonu i njegovog inauguralnog govora, nakon što su ga stranački delegati i zvanično imenovali za svog predsedničkog kandidata, bilo je vidljivo da je on odlučio da se sa predsednikom Bušom nadmeće u - patriotizmu.

U Bostan je došao brodom, okružen svojim nekadašnjim ratnim drugovima, veteranima iz Vijetnama. Što je, naravno, javnosti trebalo da ga predstavi kao čoveka koji ima veliko poštovanje za američku vojsku i vojnike. Zatim je - stupajući za govornicu - raportirao u vojničkom stilu: “Ja sam DŽon Keri i javljam se na dužnost!” Nastavio je, takođe, u istom stilu: “Mi smo ovde večeras zato što volimo svoju zemlju. Mi smo ponosni zbog onoga što Amerika jeste i što ona može da bude. Zemljaci, mi smo večeras ovde ujedinjeni sa jednim jednostavnim ciljem - da Ameriku učinimo snažnijom kod kuće i poštovanom u svetu...” Naravno, on je pre svega nastojao da ostavi utisak čoveka koji će obezbediti da federalna vlast bude poštena i nekorumpirana, da radi za malog čoveka, da mu obezbedi više posla, bolje nadnice, zdravstvenu zaštitu i jeftinije lekove...

U političkom delu govora, na koji su analitičari obratili najviše pažnje, Keri je najavio da će - ako bude izabran - reformisati celokupan obaveštajni aparat zemlje i pobrinuti se da obaveštajne službe budu usredsređene samo na činjenice, umesto da se kao sada, za vreme Bušove vladavine, rukovode isključivo političkim ciljevima i interesima. Zatim je naglasio da će vratiti tradiciju prema kojoj Amerika “nikada ne ulazi u rat zato što to neko želi, već samo onda kada je na to stvarno primorana”.

Naravno, ta - možda ključna - rečenica Kerijevog inauguralnog govora izazvala je i najviše dilema: šta je demokratski pretendent time, zapravo, hteo da kaže? Da li to znači da bi on odustao od ambicije da Amerika igra ulogu svetskog žandara i zavodi red na bilo kojoj tački u svetu kad joj se nešto ne dopada? U tekstu pod naslovom “Kerijev izolacionizam”, kolumnista “Vašinton posta” Robert Kagan kaže da je ta tvrdnja pre svega činjenično problematična. Osim, možda, jednom ili dva puta u poslednjih 150 godina Amerika je svoje vojnike slala u desetine ratova izvan svojih granica ne zato što je morala, nego samo zato što je tako htela. To je, u krajnjoj liniji, bio slučaj i sa vijetnamskim ratom u kojem je sam Keri učestvovao. Samo tokom vladavine prethodne demokratske administracije, u dva mandata Bila Klintona, Amerika se bar tri puta direktno vojno angažovala u inostranstvu - na Haitiju, u Bosni i na Kosovu - i to ne zato što je na to bila primorana, već isključivo zato što je to želela da učini, kaže autor teksta u “Vašington postu”.

Kako bilo da bilo, ideja da Amerika, možda, treba da razmisli da li da se i dalje ponaša kao jedina svetska velesila, da treba uzdržanije da koristi svoje ogromne vojne potencijale i da se širom sveta razmahuje svojim oružjem, očito nije naišla na veliko oduševljenje domaće javnosti. Sem toga, Keri nije izričito rekao da bi, ako bude izabran za predsednika, možda promenio sadašnji stav Vašingtona prema sporazumu iz Kjota (odbijanje da se ratifikuje sporazum o glabalnom zagrevanju, odnosno zaštiti ljudske okoline), ili prema Međunarodnom krivičnom sudu u Hagu (odbijanje da se prihvati nadležnost ovog međunarodnog suda za ratne zločine), što su inače glavne zamerke većine evropskih saveznika Bušovoj administraciji.

U delu govora posvećenom Iraku, Keri je - čini se - bio i najmanje ubedljiv. Budući da je od samog početka, kao i većina Amerikanaca, podržavao napad na Irak, on sada nije mogao da se suprotstavi Bušu sa neke jasne antiratne platforme. Rekao je samo: “Ja znam šta treba činiti u Iraku. Treba nam predsednik koji će imati kredibilitet da pridobije saveznike da nam se pridruže i da sa nama podele teret tog rata, da smanjimo ratne troškove koje snose američki poreski obveznici i rizik koji tamo preuzimaju američki vojnici. To je najbolji način da okončamo započeti posao i naše trupe vratimo kući.”

To je upravo ono što sada - istina još bezuspešno - pokušava da učini DŽordž Buš... Na nedavno održanom samitu NATO-a u Turskoj, Buš je uložio ogroman trud da svoje evropske i druge saveznike pridobije da sa Amerikom podele teret i troškove rata u Iraku...

Inače, prvo Bušovo reagovanje na Kerijev govor glasilo je da se njegov protivkandidat, izgleda, više trudio da pridobije naklonost i simpatije nekih stranih posmatrača i stranih lidera nego samih američkih birača. Ali, njegov problem je što o izboru američkog predsednika ne odlučuju stranci, nego američki birači, primetio je Buš.

Kelijev problem je i u tome što on izgleda nije uspeo da ubedi ni strance u svoje velike šanse za pobedu na izborima. Niti da ih ubedi da će, ako zaista pobedi, Americi i svetu biti u stanju da ponudi nešto suštinski novo i drugačije. Jer, u većini slučajeva reagovanja stranih izveštača koji su pratili demokratsku konvenciju bila su - skeptična.

“Za njega najteže tek predstoji. On tek treba da ubedi američke birače da je zaista u stanju da bude dobar predsednik i da je dovoljno snažna ličnost za vrhovnog komandanta... Ipak, najteže će mu biti da još neopredeljenim biračima nekako dokaže da između njega i predsednika Buša zaista postoje suštinske razlike”, ocenio je komentator pariskog “Liberasiona”. Na to se oglasio komentator “Figaroa”, koji kaže: “Ipak, čini se da odbojnost koju dobar deo američkog javnog mnjenja pokazuje prema DŽordžu Bušu još nije pretočena u stvarni entuzijazam prema DŽonu Keriju kao predsedničkom kandidatu. Čini se da predsedničkog kandidata Demokratske stranke mnogi - čak i među tradicionalnim biračima te stranke - više uvažavaju, nego što ga zaista vole.”

U sličnom tonu piše i komentator španskog dnevnika “El pais”. Sada, pošto je konvencija okončana, počinje čas istine za Kerija. A, on se ogleda u rezultatima ispitivanja javnog mnjenja iz kojih sledi zaključak da je demokratski izazivač i dalje malo i nedovoljno poznat većini Amerikanaca... Da bi ostvario uspeh na izborima, Keri bi morao nekako da prevaziđe sam sebe i da zaista uspe da ubedi ovu većinom vrlo skeptičnu naciju, a pre svega većinu još neopredeljenih birača, da su njegove ideje stvarno bolje od Bušovih, kaže madridski “El pais”. Drugi španski komentator, iz lista “El mundo”, veruje da to ipak neće biti tako težak zadatak. On kaže: “Demokratska stranka, koja je često bivala podeljena, sada je - više nego ikad - čvrsto ujedinjena u podršci DŽonu Keriju. Razlog za to leži koliko u osećaju da bi bilo koji kandidat bio bolji od još jednog mandata DŽordža Buša, toliko i u uverenju da je Keri zaista pravi kandidat za predsednika.”

Zanimljiva su, naravno, i prva reagovanja ruskih komentatora. “Nemoguće je govoriti o ličnosti predsedničkog kandidata Demokratske stranke DŽona Kerija, jer takva ličnost gotovo da i ne postoji. To je samo nekakav ‘anti-Buš‘ kandidat, dizajniran u skladu sa potrebama američkog izbornog sistema, kome je data ljudska forma i ljudsko ime... Međutim, slabost njegovog pozitivnog programa, njegove trezvenosti, tako neobične za jednog Amerikanca, pa čak i njegove - za američke pojmove - krajnje neobične supruge, leži u tome što takav čovek očito nije predodređen da pobedi na američkim predsedničkim izborima”, kaže komentator lista “Ruski kurir”.

Komentatar “Moskovskog komsomolca” je znatno manje impresioniran. On, jednostavno, kaže: “Ako pobedi Keri, u američkoj politici neće biti radikalnih promena. Baš kao što ih nije bilo ni kad je pobedio Buš...”

Iz sasvim razumljivih razloga, većinom skeptični i negativni su i prvi komentari arapske štampe. “Između Buša i Kerija nema velikih razlika u odnosu prema Izraelu, mada svaki od njih tu ljubav ispoljava na sasvim osoben način”, kaže komentator lista “Al bajan” iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Od svih velikih listova iz arapskog sveta, koji uglavnom pišu u sličnom tonu, donekle se razlikuju samo ocene uglednog dnevnika “Al ahram” iz Kaira. Komentator tog lista, naime, kaže da je budućnost i stabilnost čitavog sveta sada, dobrim delom, u rukama američkih birača, koji će uskoro imati priliku da izaberu između dve “sasvim različite slike budućnosti same Amerike i budućnosti sveta”, koje nude dvojica predsedničkih kandidata...

O Balkanu, ili o nekoj novoj i drugačijoj američkoj politici prema Balkanu, u slučaju da na predstojećim predsedničkim izborima pobedi kandidat Demokratske stranke, na prošlonedeljnoj konvenciji te stranke u Bostonu nije bilo reči. O tome se govorilo jedino u kuloarima konvencije, i u senci najave da bi DŽon Keri, ako pobedi, funkciju državnog sekretara za spoljne poslove mogao da ponudi nekadašnjem čoveku za specijalne misije predsednika Bila Klintona i njegove ministarke spoljnih poslova Madlen Olbrajt - Ričardu Holbruku, a da bi jednu od značajnih funkcija u takvoj administraciji mogao da dobije i muž novinarke Si-En-Ena Kristijane Amampur - DŽejm Rubin.

Sve što je o tome dospelo u javnost predstavlja samo rezultat brojnih spekulacija raznih političkih kuhinja i lobija, koji su se uglavnom bavili prežvakavanjem dve poruke, iz Kerijevog izbornog štaba, upućene srpskim i albanskim biračima. Naime, po već ustaljenoj tradiciji u američkim predsedničkim kampanjama, štab svakog kandidata upućuje tu vrstu poruka raznim etničkim zajednicama koje žive u Americi pozivajući njihove pripadnike da tome kandidatu daju svoj glas. Za tu priliku sačine se desetine, možda i stotine takvih pisama i poruka koje pišu neki činovnici u izbornom štabu, i takvim tekstovima zaista ne treba pridavati mnogo značaja.

Nema, međutim, nikakve sumnje da bi sujetna osoba poput Ričarda Holbruka, sa toliko putera na glavi, na mestu šefa Stejt departmenta, Americi - bar na Balkanu - donela mnogo više neprilika nego koristi. Jer, Holbruk je, najpre, šurovao i trgovao sa Slobodanom Miloševićem, zatim je trgovao i šurovao sa radikalnim muslimanskim elementima u Bosni, i na Kosovu, bio upetljan u operacije tajnih isporuka oružja radikalnim islamskim borcima širom bivše Jugoslavije, među kojima su kasnije regrutovani i teroristi koji su počinili najveći zločin u Americi 11. septembra. Zatim je nešto šurovao i trgovao sa Radovanom Karadžićem... Konačno, on bi - zajedno sa bivšim predsednikom Klintonom, gospođom Olbrajt i generalom Klarkom - jednoga dana verovatno morao da objasni kako je i zašto doneta odluka o izboru civilnih ciljeva za vreme bombardovanja Srbije, bez pokrića UN i izvan komandne strukture NATO-a, čime su nesumnjivo počinjeni ratni zločini. Ako bi takav čovek, kojim slučajem, kao izabranik DŽona Kerija, došao u priliku da kreira i realizuje američku spoljnu politiku na Balkanu, on bi - po svemu sudeći - bio mnogo više motivisan da se pravda za svoje ranije greške učinjene u ovom delu sveta i da pere svoju sopstvenu biografiju, nego da štiti stvarne američke interese na Balkanu i da ovom delu Evrope pomaže da obezbedi toliko željeni mir, prosperitet i demokratiju.