Srpsko-hrvatski pusti san o naoružavanju

Foto Emil Čonkić

Ante Kotromanović, odlazeći ministar odbrane Hrvatske, zaćutao je pred medijima. Neki bi rekli konačno. A na pitanje šta je suština priče oko hrvatske nabavke balističkih raketa od SAD, što je proizvelo srpsku reakciju kontrapretnjom kupovine ruskog antiraketnog sistema, njegov blizak saradnik, želeći da ostane anoniman, kaže za NIN: Šta je suština?! Suština je Dodik!

Za našeg sagovornika i hrvatske nacionaliste, koji su za nabavku raketnog naoružanja, nema izraženijeg neprijatelja od te ekipe, od Ivančića do Dodika.
Ukoliko Dodik raspiše referendum, moramo imati spreman odgovor. Mi nećemo dozvoliti veliku Srbiju, iako nas NATO neće podržati ako napadnemo Banjaluku, kaže naš sagovornik. Ali, takođe, dodaje da zvanične vojne snage Hrvatske ne žele novi rat. Brza raketna akcija, veruju ratni veterani, i jake nacionalističke struje, baš kao i Kotromanović, bila bi opcija u slučaju Dodikovog referenduma za otcepljenje Republike Srpske.

Hrvatska nije za to. Godišnje zarađujemo osam milijardi evra od turizma. I jedan metak je opasnost. Znate zašto? Jer u tom slučaju nema turista. A ionako smo, kao i vi u Srbiji, do guše u problemu, prezaduženosti, kaže za NIN stručnjak za spoljnopolitička i bezbednosna pitanja zagrebačkog Instituta za razvoj i međunarodne odnose, Sandro Knezović. Kako ističe, meni je ta tema naoružavanja Hrvatske i Srbije neodrživa.

I zaista, Hrvatska je navodno naručila balističke rekete iz otpisa američke vojske, a Srbija bi navodno kupila od Rusije, premda nema nikakvog predugovora, protivraketni sistem. Da li će Hrvatska dobiti rakete i da li će Vučić tražiti protivraketni sistem? Realno, Hrvatska kao članica NATO ima relaksirajući položaj, međutim to je beznačajno, jer ni Srbija ni Hrvatska nemaju manevarski prostor za bilo kakve ratne radnje. Srbija je okružena članicama NATO, a Hrvatska ima skromne ekonomske kapacitete. Obe imaju legitimno pravo da ojačaju vojne resurse, ali neka procene koliko to ima smisla, kaže Knezović. A, zapravo, smisla nema.

Međutim, postoji šira dimenzija ove priče, a to je da je Hrvatska članica NATO, a da Zapad i Rusija mere svoj snage u jugoistočnoj Evropi. Rusija, iziritirana činjenicom da će Crna Gora ući u NATO, bacila se na Srbiju, de fakto jedinu zemlju regiona u kojoj još ostvaruje uticaj. Ako izuzmemo deo BiH, odnosno RS. Koliko je to u nacionalnom interesu Srbije, neka o tome sude političke elite u Srbiji, za to postoje kapaciteti u vašoj akademskoj zajednici. Po mom mišljenju, kontraproduktivno je, navodi Knezović.
Vojska Hrvatske, prema njegovoj tvrdnji, uz raspoloživ budžet ima velikih problema sa finansiranjem avijacije koja trenutno raspolaže sa deset aviona. Među njima ima MiG-ova, ali retko koji uopšte može da poleti.

Ipak, ulazak Crne Gore u NATO doneo je važne geostrateške promene. Alijansa zaokružuje celo Jadransko more i za Srbiju to znači dodatni pritisak redefinisanja vojne neutralnosti. Ili, u suprotnom, mogući konflikt. Za šta Srbija niti ima kapacitete niti političku snagu. Vojna neutralnost puno košta. Na primer, ako ste članica NATO naoružanje po potrebi dobijete iz otpisa bogatijih vojski. Ako niste u Alijansi, već imate bratske odnose sa Rusijom onda to plaćate. Tako da je trka u naoružanju između Srbije i Hrvatske zapravo trka između Srbije i NATO. Može li ona ugroziti mir na Balkanu?



Ne, uverena je Jelena Guskova, ruska istoričarka i rukovodilac Centra za izučavanje savremene balkanske krize Instituta za slavistiku Ruske akademije nauka. Hrvatska se ne naoružava, već SAD razmešta svoje oružje u Hrvatskoj.Mi ovde govorimo o konfrontaciji SAD i Rusije na Balkanu, decidirana je ona. Cilj Amerike je, ubeđena je Guskova,da konačno ojača uticaj na Balkanu, razbije slovenski pravoslavni prostor i, na kraju, postavi klin između Rusije i Srbije, tako da Srbija, zajedno sa Crnom Gorom, Makedonijom i BiH, okrene leđa Rusiji.

Ipak, Guskova kritikuje ponašanje zvaničnog Beograda. Razgovori o nabavci ruskog oružja, po mom mišljenju, pre su gluma srpskog rukovodstva da pokaže narodu svoje simpatije ka Rusiji.To je više za javnost i za sticanje poena pred izbore. Ako bi se odlučila za Rusiju, a ne za NATO, i ako bi želela potpunu bezbednost, Srbija bi morala da otvori rusku bazu na svojoj teritoriji,oporavi svoju vojsku, ali ne po NATO modelu kao što to sada čini, već da opovrgne potpisane ugovore sa Alijansom. Danas u Srbiji postoje očigledni unutrašnji problemi za koje su potrebni dobro naoružana policija, specijalne snage i vojska. Recimo, albansko pitanje na jugu, pojava muslimanskih izbeglica, težnje ka nezavisnosti Vojvodine. Uz sve to, imate gubitak suvereniteta na putu ka EU i NATO, zaključuje Guskova za NIN.

Srpsko-hrvatska trka u naoružanju za Bodu Vebera, iz Saveta za politiku demokratizacije u Berlinu, poprilično liči na prošlogodišnja regionalna prepucavanja oko izbeglica sa Bliskog istoka ili obeležavanja istorijskih datuma iz ratnih devedesetih. Ovu priču stavlja u kontekst predizborne kampanje u Beogradu, bez jasnog odgovora za građane šta je tu suština. I, ima li je uopšte. Vlada Srbije nastavlja igru između dva stola i pokušaće da je igra što duže, kaže Veber za NIN.

Ovaj nemački stručnjak nije jedini koji sugeriše da bi kupovina protivraketnog štita - koji srpska vlada finansijski ne može da priušti - sigurno bila u suprotnosti sa evropskom orijentacijom Srbije, kao i da bi čak dovela do političkog konflikta Beograda sa EU. Interesi Rusije u Srbiji su, kaže Veber, jasni, to je ometanje saradnje Srbije sa NATO i kočenje Srbije na putu ka EU. Uostalom, ruski vicepremijer Dimitrij Rogozin je to otvoreno rekao tokom poslednje posete Beogradu.
NIN će u ovom tekstu pokušati da dočara kako je mogao da izgleda dijalog predsednika Vladimira Putina i Rogozina pred njegov odlazak u Srbiju.

Šta treba tamo, pita Putin.
Jedan, može dva sistema S 300, kaže Rogozin.
Čekaj, ali to više ne proizvodimo?!.
Dobro, dobro, onda dva sistema S 400.
To je u redu, šta još?
Pet, šest MiG-ova 29.
To imamo. One polovne, lagerovane, što smo izbacili iz upotrebe. I to je u redu. Ima još nešto ili je to sve?
Može i helikopter. MI 17 ili MI 18, više komada.
Biće, kaže Putin.
Dobro, Vladimire Vladimiroviču, onda ja da idem za Beograd?
Požuri, Rogozine, pre no što se tamo zaledi pista aerodroma.
A, nešto od ovog naoružanja da ponesem?
Naravno. Odgovor na onaj sistem što su Hrvati dobili od Pentagona, isto takav, samo ovaj je odbrambeni, onaj njihov ofanzivni! Evo!, kaže Vladimir i izvadi nešto iz fioke. Sakriven u njegovim snažnim šakama, pružio je Putin Rogozinu tajni poklon za Srbiju.

Dan kasnije ozarena lica, pred srpskim novinarima pokazao je Rogozin poklon Moskve kao izraz podrške srpskoj neutralnosti. Kao više no dostojan pandan američkom nevidljivom poklonu Hrvatima. Bila je to maketa sistema S 400.

Podignut libido isfrustriranih militantnih apstinenata eksploatiše od tada jednu od početka neuverljivu igricu. Trku naoružanja Srba i Hrvata. Bila je to, u stvari olako konstruisana politička manipulacija. Sinhronizovana igrica balkanskih političkih aktera lansirana u susednoj Hrvatskoj od odlazeće političke elite, kao poslednji trzaj, kao bačena koska za lakoverne glasače. I igrica je, nakon što je odlazeći ministar Kotromanović dobacio loptu istočnom susedu, mogla da dobije svoju srpsku verziju. Bez obzira na to što su na obe strane najave o nabavci oružja izazvale skepsu u ozbiljnim vojnim krugovima.

Stručnjak za sociologiju vojske i rata Ozren Žunac, sa Filozofskog fakulteta u Zagrebu, smatra razmere ovog slučaja više komičnim nego potencijalno tragičnim, a Dojče vele je sugerisao značaj interesa velikih sila u tom farsičnom verbalnom ratu, dok se balkanske državice olako glođu.

Direktorka Centra za evroatlantske studije Jelena Milić kaže da nema konkretnih informacija o nabavci oružja iz Moskve, kao ni o razmeštanju raketa po nalogu Pentagona u Hrvatsku.
Deluje da se ne radi o trci u naoružanju, nego o trci za sluđivanje javnosti. Ako ćemo precizno, ako Srbija ovde i trči neku trku, to je sa NATO, ne sa Hrvatskom, kaže ona za NIN, ubeđena da u pozadini stoji Rusija. Šta želi Rusija? Da ojača svoj uticaj, odgurne Srbiju od EU i NATO, da se reši naoružanja izbačenog iz sastava njene vojske, da napravi bazu u Srbiji preko navodnih humanitarnih centara i, kako čujemo nakon posete Rogozina, navodnih remontnih zavoda za ruske helikoptere, smatra Milićeva, koja veruje da bi Srbija ovim dovela u pitanje svoj napredak ka EU.

Legitimno je pravo Srbije da se naoružava, ali to treba činiti planski, u skladu sa budžetom i realnom analizom pretnji i izazova, kao i procenom da li se na njih može odgovoriti samostalno ili kolektivno, a ne ad hok, u dnevnopolitičke ili izborne svrhe.

Svakako da naoružanje i vojna oprema kojima raspolaže Vojska Srbije nisu na nivou bogatih zemalja članica NATO, ali treba imati u vidu da ni sve članice NATO nemaju najsavremenije naoružanje i vojnu opremu, kažu u Ministarstvu odbrane.



U MO nisu odgovorili na pitanje NIN-a šta je najrealnije kao mogućnost za nabavku iz Rusije, već su naveli samo šta je u ovom trenutku najpotrebnije. A to je nabavka za potrebe Ratnog vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane, kako bi se održala i unapredila sposobnost tog vida Vojske Srbije. Nabavka vazduhoplova, radara i raketnih sistema zavisi od finansijskih mogućnosti zemlje, konkretnih aranžmana i modaliteta nabavke, i mi u vojsci se nadamo da će država naći načina da nabavi sredstva za kojima ima potrebu, kažu u MO.
Bivši šef sektora za materijalna sredstva i nabavke Vojske Srbije Ilija Pilipović navodi da su nam preostala samo četiri aviona da bi bila neophodna nabavka jedne eskadrile od 12 novih letelica. Uz malu modernizaciju, i tenkovi M84 bili bi veoma respektabilno sredstvo.

Sredstva kojima raspolaže Vojska Srbije u poređenju sa bilo kojim savremenim sredstvima NATO ili ruskih oružanih snaga su ravna poređenju računara Spectrum ili Commodore iz 1980-ih godina sa savremenim laptopima i tabletima. Ali zemlje okruženja nisu vojno snažnije od nas, ocenjuje Pilipović za NIN.

U periodu od 2007. do 2012. sve što je kupovano od Ruske Federacije bilo je po tržišnim principima, bez bilo kakvog popusta. Donatorski smo opremu, pa i naoružanje, dobijali od Kine, SAD, Norveške, Nemačke, Danske, ali ne i od Rusije. Pilipović tvrdi da od 2012. ništa nije kupljeno, a da li će u vremenu štednje biti nabavljeno bilo šta značajnije, to se ne zna.
Od većih nabavki izdvaja nabavku taktičke telekomunikacione opreme koja je počela 2006, ali je stala 2012. godine. Da li ima smisla nastaviti nabavku te opreme veliko je pitanje. Takođe, 2012. zaustavljena je nabavka 15 školskih aviona lasta iz pančevačke Utve.

I šta realno sa sadašnjim budžetom Vojska Srbije može da nabavi? Sa opredeljenim budžetom za 2016. moguće je kupiti dva helikoptera Mi17 sa pratećom opremom za noćno i letenje u uslovima smanjene vidljivosti, setom rezervnih delova za ta dva i delove za već postojeće helikoptere Mi8/17 sa zemaljskom opremom, jednim simulatorom, opremom za pilote, opremom za gašenje požara, i ništa više. Ukoliko se kupi još nešto, to bi bili helikopteri sa manje dodatne opreme, smatra Pilipović.



Domaća odbrambena industrija je u stanju da opremi našu vojsku opremom najsavremenije generacije. I, premda je izvoz odbrambene industrije Srbije u periodu od 2002. do 2012. zabeležio rast sa 30 miliona dolara na 300 miliona dolara, VS nema novca za te proizvode. Od promena 2000. godine, VS se standardizuje po merilima NATO, ali neke od članica Alijanse i dalje koriste rusko naoružanje. S našim budžetom nema ozbiljnih nabavki, kaže Pilipović i to automatski isključuje antiraketno naoružanje, nakon što je krajem prošle godine hrvatska politička elita od Pentagona zatražila doniranje iz viškova SAD samohodne lanser rakete M270 MLRS s dometom projektila od 300 do 350 kilometara.

Dimitrij Rogozin negira da Rusija primorava Srbiju na kupovinu oružja. Rusija ne nameće Srbiji kupovinu bilo kakvih skupih igračaka. Što je potrebno Srbiji od naoružanja - to je njena stvar. Ipak, suptilno sugeriše na sastanku srpskom ministru inostranih poslova Ivici Dačiću da ako je opseg balističkih raketa 300 kilometara, onda kakav je njihov cilj? Misli na Hrvatsku, naravno. I, da ne zaboravimo njegov odgovor na uspeh otvaranja prvih pregovaračkih poglavlja Srbije sa EU. Precizno, Rogozin je rekao: Došljaci će se osećati kao gazde, a žene će se plašiti da izađu na ulicu, aludirajući na silovanja u Kelnu. I još je objasnio da ništa gore nema od briselske birokratije. Ona je gora i od sovjetske. A pravila njihovog života su takva da uništavaju nacionalni identitet, rekao je ovde u Beogradu, sada kada je istekao njegov mandat na funkciji ambasadora Rusije pri NATO u Briselu.

Vratio se Rogozin iz Beograda kod Putina bez ugovora i o popravci polovnih ruskih helikoptera, nabavci šasija ruskog teretnog vozila kamaz za naše nore NIN o tome nije dobio nikakvu potvrdu od Ministarstva odbrane. To je to. Makar što se tiče Rusije i vojne pomoći Moskve, koja Srbiju vidi kao poslednjeg iskrenog saveznika na Balkanu.


Srpski mediji utrkuju se sa hrvatskim kada se igraju opasne igre, očigledno po nalogu političkih elita, prebrojavajući vojne snage. Ali realno, nakon iscrpljujućeg rata i dve decenije kasnije nije laž reći da niti jedna od njih ne predstavlja ozbiljniju vojnu snagu. Dovoljno je reći da Hrvatska ima slabije od Srbije opremljenu vojsku. A kod VS ima malo šta za pohvalu. Najnovije što imamo su četiri MiG-a 29 kupljena krajem 1980-ih. Pitanje je koliko uopšte mogu da budu u vazduhu, s obzirom na to da nema guma, akumulatora, kerozina.

Ali, i tako siromašni, nadmoćni smo u odnosu na zemlje bivše Jugoslavije. U regionu prevlast u vazduhu imaju samo Mađari sa švedskim avionima gripen. Ali, ako bilo koja od tih zemalja učini bilo šta što bi zahtevalo naš odgovor, to bi bio odgovor protiv NATO.