Novo pokolenje mrzi apstraktno

Upoznao sam Adolfa Hitlera 6. aprila 1941. godine, kada su njegovi avioni snabdeveni sa mnogo bombi, mitraljeza i sa užasnim zvukom sirena, ubijali sve što je pokazivalo bilo kakav znak života na putu između Beograda i Valjeva. Od izbegličke kolone ostali su samo leševi ljudi, žena i naročito mnogo dece.

Bio je to prvi dan rata. Tog dana sam od malog dečaka đaka prvaka postao uplašeni posmatrač koji je žudeo da sve to jednom i zauvek prođe. Nažalost, to vreme nisam do današnjeg dana dočekao. Vreme okupirane Srbije - to je nešto što je u najvećoj meri izgradilo moj lični profil, a čini mi se da neću pogrešiti ako kažem da se to može odnositi i na sve ostale iz nekoliko ratom zahvaćenih generacija. Svi smo mi više od svedoka, svi neobično tačno pamtimo, pa ipak pričamo različite priče - u zavisnosti od toga kojeg straha smo se nagutali i koja nas je mržnja zanela. Svi mislimo da znamo i svi ne priznajemo da oni drukčijemisleći u svojoj obnevidelosti bilo šta znaju. Bilo je tada mnogo naoružanih ljudi koji su se, ne libeći se da prolivaju krv, borili za svoju istinu, za svoje ideale i najzad i posle svega za interese svojih gospodara. Neki od njih, koji su preživeli sva stratišta i sve klanice u kojima su učestvovali, umirili su se u tihoj rezignaciji, ali većina, nesrećna i ogorčena što njihova pravda nije doživela odgovarajuću satisfakciju, umirala je gordo po zakonu vremena, ali su se trudili da klice svog zapaljenja prenesu na sledeće generacije. Tako danas imamo novo pokolenje koje mrzi apstraktno, principijelno i bez ikakvog oslonca u bilo čemu u stvarnosti.

Jedna od najčudnijih i najodvratnijih spodoba koje su izmilele iz šinjela Firerovog, koja je sama sobom govorila o suludosti vremena u kom se pojavila, bila je persona đenerala Milana Nedića, koga su još i zvali Otac Srbije. Dotični je bio po zanimanju armijski general vojske Kraljevine Jugoslavije, k tome još ministar vojni te iste kraljevine. Po propasti dotične kraljevine, našao se u z arobljeništvu. I tada - gle čuda - Milan napušta zarobljenički logor, nemam podatke da li se oprostio od svojih saboraca koji su i dalje ostali da robuju, tek on se pojavljuje u Beogradu sa Hitlerovim mandatom u rukama da oformi neku vlast u Srbiji i da gleda pa da spasi što se spasti može. Znajući svoje mogućnosti i imajući puno poverenje u Hitlerovu naklonost prema Srbiji, on se zdušno prihvata posla. Radio je kako je radio, sve u uverenju da nas pritom čini izuzetno srećnim, naročito zato što ga uopšte imamo. A nismo ga voleli. I kad je završio skokom ili padom sa trećeg sprata - svejedno, mislim da je malo ko u Srbiji zažalio zbog toga. Bili smo oguglali na vesti o smrti, čemu je upravo on prilično doprineo.

Čitam u novinama da neki ljudi pokreću inicijativu da se gorenavedeni rehabilituje. Ne znam kako to pravno stoji, ali što se mene tiče ne bi moglo, jer radi se o izdajniku koji je pogazio oficirsku zakletvu datu svom suverenu i svojoj otadžbini, koji je ostavio svoje podređene u nevolji i koji je najzad prešao kod neprijatelja da mu služi, sve dok je trajala neizvesnost bitke.Čini mi se da za ovo sleduje preki vojni sud a ne kojekakva građanska prenemaganja o pravu na pošteno i fer suđenje. A Hitler ... pa on je napisao jednu knjigu koju sam čitao. Glupa knjiga. Ali bilo joj vreme.