Istorija užih izbora

Najpre da čestitam Draganu Velikiću, a onda na stvar. Možda će neko pomisliti da lupetam, ali stvar je stajala ovako: ove sam godine jedva čekao da ne dobijem NIN-ovu nagradu. Jeste lepo dobiti nagradu, naročito NIN-ovu, ali je treba i primiti, a to bi mi ovih dana predstavljalo težak problem. Razlog – naoko banalan. Diskus hernija. Tačnije – manje-više redovno šestomesečno pogoršanje. A to znači što apsolutnije mirovanje. Ni u mirovanju nije baš veselo, a kako li bi tek bilo u onoj gunguli, ne smem ni da pomislim. Gledam, uostalom, da se klonim gungula i kad sam pokretljiviji. Kao višedecenijski veteran raznoraznih širih, užih i najužih izbora za roman godine, najviše volim kad mi se zalomi da u januaru budem što dalje od Beograda, a – ako je moguće – i Srbije. Objasniću i zašto. NIN-ova nagrada, naravno, ne bi bila ono što jeste da se oko nje ne pletu raznorazne fame, misterije i mistifikacije, ali sve to s vremenom dosadi, sve počne da se ponavlja, a ponajviše, čini mi se, dosadi najzainteresovanijim osobama, takozvanim kandidatima. Kako li se već zovu. Čaršiji, razumljivo, nikad dosta jeftinih uzbuđenja. E, čaršija je teška. I oduvek je bila teška kad je u pitanju NIN-ova nagrada, koja, u vreme kada sam ja počeo da se povlačim po širim i užim izborima, ni izbliza nije imala današnju pompu, značaj, o parama da i ne pričam. Ne znam tačno kad je sve to eskaliralo, ali tamo negde, osamdesetih, ako me pamćenje ne vara, takozvani novčani iznos nije bio veći od petstotinak maraka. A opet je NIN-ova nagrada bila u centru pažnje, ne doduše ovoliko kao danas, ali NIN-ova nagrada je uvek bila NIN-ova nagrada. Tako je to odvajkada. Ja, međutim, dugo godina ič nisam mario za NIN-ovu nagradu iz prostog razloga što je tih godina trebalo biti poveliki komad budale pa poverovati u teoretsku mogućnost da takva jedna nagrada dopadne čoveku od, da kažemo, trideset pet-šest godina. To se vo vremja ono naprosto nije događalo i oko toga niko nije ni pravio pitanje. Tek je, ako dobro pamtim, Vlada Arsenijević probio tu starosnu granicu. Kad bolje razmislim, bilo je tu neke logike. Šta će mladom čoveku nagrada? Samo pobesni. Pa se posle navadi. Pa mu posle krivo kad neku ne dobije. Ne treba, ljudi moji, preterivati sa nagrađivanjem, pogotovo ne u zemljama poput naše, u kojoj su kazne mnogo izvesnije i u kojoj se i nagrade često pretvore u kazne, setite se samo afere „Grobnica za Borisa Davidoviča“. Sve je to, međutim, opstajalo u granicama podnošljivosti dok se za NIN-ovu nagradu, osim književne nije zainteresovala i obična čaršija. Krenulo je to sredinom devedesetih, ne pre. Dođe tako sezona užih izbora, uđeš u prodavnicu, a prodavačica – onako s vrata – „Komšija, vidim da si u užem izboru, kakve su ti šanse, a? Da nije namešteno?“ Da ne dužim! Kud god da kročiš svi živo zainteresovani za NIN-ovu nagradu, a slabo ko tu išta čita. Što nikom ne zameram. Ali kontam, ako te već ne interesuje književnost, šta te briga za književne nagrade. Jel’ pošteno! Stvari eskaliraju, nije to nepoznato, pa se došlo do situacije kada čaršija i komšiluk u mogućnosti da neko dobije NIN-ovu nagradu vide šansu i za sebe. Pre neki dan, recimo, sedim u mojoj kafanici, kad eto ti ga jedan od stalnih gostiju, vlasnik, inače, auto-placa koji će – ni pet ni šest – s vrata, naravno – „Komšija, imam odličnog automatika za tebe“. Kakav sad automatik, zapitah se onako ne baš dibidus probuđen, pa onda shvatih da je komšija čuo (na televiziji, garant) da sam u „užem izboru“, pa nameračio da mi proda neki auto. Koji mi uopšte ne treba, jer jedan već imam. I uopšte nije ni loš. A i šta će mi kola po ovom kijametu, kada je najpametnije ne mrdati iz kuće, samo što je sve manje ljudi kojima to iz dupeta dođe u glavu.