Arhiva

Iz žabokrečine se čuje samo kreketanje

Radmila Stanković | 20. septembar 2023 | 01:00
Iz žabokrečine se čuje samo kreketanje

Foto : Zoran Lončarević

Iza nje su tri romana Čuvari kazačke ivice, Ikona i Mango. Ovaj četvrti, Rajska vrata prvi je koji je ušao u najuži izbor za NIN-ov roman godine 2015. Objavila je i osam zbirki priča, sastavila desetak veoma zanimljivih i dragocenih antologija, vlasnica je Andrićeve nagrade, nagrada Laza Kostić, Biljana Jovanović, Ženskog pera, Profemine, nagrade Jevrejske opštine za doprinos jevrejskoj kulturi. NJene knjige su prevedene na desetak svetskih jezika, njeni eseji koje objavljuje u časopisima veoma su čitani. LJubica Arsić trenutno je na vrhuncu svoje spisateljske karijere.

Čuvajte se pisaca koji ne znaju da pričaju o svojim knjigama rekao je Danilo Kiš. Da li vam je lakše da pričate o svom romanu Rajska vrata u kontekstu činjenice da je bio u šest najboljih iz prošlogodišnje produkcije?

NIN-ov najuži izbor dao mi je krila i potvrdio spolja, sa stanovišta koje je strogo i nepristrasno, ono što sam ja osećala i znala iznutra da sam napisala dobru knjigu. Kišova opaska odnosi se na pisce koji ne žive sa svojim knjigama dok ih pišu, kojima rukopis nije danonoćna opsesija, koji ne razgovaraju sa onim o čemu pišu. Zbog toga se događa da neki svoje knjige doživljavaju kao domaći zadatak, lektiru o kojoj treba da kažu koju reč. NIN-ov žiri me je postavio na mesto sa kojeg je mnogo lakše pričati o Rajskim vratima. Ako izostane javno priznanje, tada pisac može da upadne u zamku da se brani i pravda, da u najgorem slučaju izliva svoju povređenost, gorčinu i bes, što nikako nije dobro.

Da li vas je pogodilo kada roman Ikona nije ušao ni u širi izbor, a imao je veliki uspeh?

Tada ne toliko kao sad kad znam koliko malo knjiga zapravo staje u život jednog pisca. Tada mi se činilo da je preda mnom metraža budućih knjiga, sad vidim da je to, ukoliko pisac razmišlja da u svakoj knjizi da sve od sebe, nemoguće. Moj put kroz književnost naučio me je da nailazim na prepreke. Prvi roman Čuvari kazačke ivice doživeo je nezavidnu sudbinu prokaženih izdanja B92, sklonjenih iz knjižara u vreme NATO bombardovanja, celo izdanje knjige priča Barutana objavljene u Sarajevu pred rat, u čudnoj sprezi sa naslovom, izgorelo je u magacinu. Takav put me je naučio da teram dalje, da se suprotstavljam nanetoj nepravdi tako što uporno pokazujem da postojim i vredim. Patrijarhalno ustrojstvo sveta u kojem živim naučilo me je da moram da budem bar tri puta bolja od muškarca da bih mu se primakla.

Šta je za vas tzv. muški princip u pisanju?

Sve ono što pripada muškim načelima, pre svega naglašena epska dimenzija, istorija, istaknuta političnost i namera da se pripovedanjem obuhvati široki okvir slike jedne epohe, ono što su uradili Tolstoj ili Tomas Man. Muški princip je pogled lovca koji osmatra okolinu da bi upucao jelena. On je nametnut kao superiorniji, a istorijske teme kao umetnički vrednije. DŽonu Apdajku su mnogi kritičari zamerali da mu se u knjigama koje opisuju život bračnih parova, američku porodicu, muško-ženske odnose, preljubu, starenje, odnos prema deci i seksu ništa ne događa.

A šta je ženski princip?

Upravo to što je radio Apdajk i mnogi drugi, muškarci i žene pisci. Vizura ženskog principa tiče se malog kruga svetlosti koju baca reflektor, intimnog i kamernog, koji vrednost vidi u emotivnoj i ličnoj priči. Sama priča o ljubavi često je potcenjena i skrajnuta kao niže vredna, što pokazuje i engleska reč fall in love, bukvalno prevedeno pasti u ljubav, sa podtekstom da je ljubav sunovrat i gubitak. Možda s tim više problema ima srpska književnost, koja je isključivo mačistička i lišena ne samo erotike već u velikoj meri i erosa, one duhovite strasti prema životu koja ga uzdiže, a odriče nasilje, flašu u glavu i silovanje na gomili uglja.

Koliko vam je bilo teško da pišete roman koji pored radnje podrazumeva i svojevrsnu šetnju kroz čula, posebno kad je trebalo dočarati fenomen mirisa?

Moja junakinja Đurđa, koja nije otišla u Firencu da se prostituiše ili preprodaje švercovanu robu već se, nasledivši porodičnu tradiciju, bavi prodajom parfema, izgledaće mnogima kao neko ko je pao s Marsa. Srpska proza svikla je na zlopaćene očajnice, kojima ne pada na pamet da postoje uživanje i umetnost. To nije nikakvo čudo kad znamo da se u Srbiji svake nedelje u porodičnom krugu ubije po jedna žena. Utoliko mi je bilo teško da dočaram svet hedonizma u kojem su uključena sva čula i da pokažem da ma koliko svet izgledao neprihvatljiv, u njemu i dalje ima lepote na svakom koraku.

Na kraju se u vašoj knjizi razotkrije jedna velika porodična tajna, pa, pretpostavljam, otuda i podnaslov da tajne ne treba da postoje jer razdvajaju one koji se vole. Postoje li tajne koje nikada ne treba da se obelodane?

Tajne sigurno nikad neće nestati, kao što ni krive Drine neće biti ispravljene, ali je naš zadatak da ih otkrivamo i njima ispravljamo nepravdu koja je nanesena istini. Jer ako nešto krijemo, moramo da se pretvaramo i lažemo, da obmanjujemo one koje volimo. Laž koja se prenosi pokolenjima može da proizvede bolest, a čovek koji poseduje tajnu, sopstveno mračno mesto oseća se manje vredan i iz toga idu dalje nepogode. Pisci žive od tajni, svaka knjiga je jedna iskopana rupa kojoj se poverava da car Trojan ima kozje uši.

Kako izgleda pisati i biti profesor književnosti u muzičkoj školi? Kao Isidora Sekulić, kao Desanka Maksimović, koje su predavale u gimnaziji?

Drago mi je da makar po tome mogu da se uporedim sa ovim velikim ženama. Rad u školi pruža radost susreta sa mladima kojima se posvećujem četiri godine, pokušavajući da im pokažem koliko je književnost važna za njihov život. Zajedno radimo na dešifrovanju jednog sveta u kojem nije lako boraviti jer čitanje zahteva inteligenciju, strpljenje, koncentraciju, maštu i zrnce ludila. Kada me posle neko od mojih učenika pozdravi osmehom, znam da nisam sa njima uzalud provodila dane i sva vajkanja da nemam dovoljno vremena za pisanje odmah nestaju. Mladi ljudi su u Srbiji potcenjeni, u novinama prevashodno čitamo o njihovim prestupima. Uglavnom ih vidimo kao nedovoljno sposobne i obraćamo im se parolom Jednog dana kad porasteš, ali kad dođe do rata, prvopozivci, oni koji treba da brane domovinu su baš ti golobradi mladići, tek izašli iz školske klupe.



Možete li danas zamisliti sudbinu pisca na način kako je to bila određena sudbina Isidore Sekulić od strane kritičara Jovana Skerlića i tadašnjeg partijskog moćnika kakav je bio Milovan Đilas, koji su je za života sahranili?

Na svu sreću, više nema takvih silnika kakvi su bili Skerlić i Đilas, ali nažalost i kritika je izgubila svoje javno mesto i ugled koji joj pripada. Retko možemo da pročitamo prikaz nečije knjige jer su skoro sve novine ukinule podliske o kulturi. Elitno književno mnjenje prepoznaje se pri dodeli nagrada, kakva je ova NIN-ova, ali glas stručnjaka je u medijima potpuno utišan. Sigurna sam da bi ljudi voleli da ih neko prošeta kroz književnu pijacu i pokaže im šta je umetnički vredno. Popularnost NIN-ove nagrade koja podiže tiraž knjigama vidim isključivo u potrebi čitalaca da im neko od autoriteta da neki znak u šumi naslova i da im prstom pokaže kuda da krenu.

Ima li politika danas tu moć da eliminiše pisca sa javne scene?

Naravno da ima. Način nije onaj iz prošlosti, ali se odstrel vrši populističkim sredstvima u kojima caruju amaterizam i prostaštvo, kojima je zadatak da potpuno zasene autentičnu vrednost. Ako ima mnogo onih koji pišu, pevaju i slikaju, onda to i nije baš nešto izuzetno čim pisanjem može da se bavi svako. Time se stvara žabokrečina u kojoj se prevashodno čuje kreketanje. To nije samo naš problem. Ideja svetskog poretka je da se anonimusu koji je zajahan i crkava za bednu platu pruži iluzija, Tviterom, Fejsbukom, ili lakim štampanjem knjige, da je važan i da ceo svemir žudi da mu se on objavi, a da celo čovečanstvo umire od zavisti kad on na svom profilu okači selfije sa letovanja.

Koliko vas lično dotiče činjenica da je ova ili ona stranka na vlasti, da je ministar kulture iz ove ili one stranke?

U zemljama koje drže do sebe, ministar kulture, ma kojoj stranci pripadao, veruje da je ono što radi veoma važno, on veruje da je kultura identitet nacije. Zašto bi pripadanje ovoj ili onoj stranci određivalo kulturnu politiku jednog naroda? U srpskoj kulturi zapravo ne postoji celovit koncept kulturne politike, koji bi, više ili manje, sledio svaki sledeći ministar, već svako naredan kreči bojom koja mu se sviđa, onoliko koliko mu sredstva dozvoljavaju. Srpsku bahatost i omalovažavanje svega vrednog, nepoštovanje spomenika i za života sahranjivanje značajnih ljudi objašnjavam time da smo napaćen narod koji je mnogo postradao, a onome koji se jada nagledao pogled se skamenio i ne može više da iskri. Stalno seljakanje i bežanje od rata i nesreće stvorilo je kod Srba ravnodušnost prema materijalnim spomenicima i grobljima predaka, onome što vazda mora da u bežaniji ostavlja.

Šta je najpogubniji uticaj na ljude u Srbiji koji uglavnom gledaju televiziju i čitaju novine, kao i većina sveta na Planeti?

Nekada su žene ručno prale veš i pola dana su posvećivale iskuvavanju, pranju, čišćenju metlom. Danas imaju mašine koje sve to obavljaju. Zauzvrat su dobile slobodno vreme koje ulažu u danonoćno sedenje pred televizorom i gledanje stupidnih serija. Ni muškarci nisu bolji, njih ne pominjem jer su se žene borile za emancipaciju, Kamo sreće da su takvom dokolicom svi zadovoljni! Strašan je u stvari taj nemaran odnos prema sopstvenom vremenu, koje neumitno curi i ostavlja unezverenog čoveka, raspetog između trivijalnosti i dnevnih briga, na ledini sličnoj onoj s početka filma Odiseja u svemiru, kad se čovekoliki majmuni igraju nekim koskama. Naravno da je mnogo nesrećnih, jer je čovek stvoren da oseća kako trivijalna svakodnevica nije njegov najvažniji zadatak. Da je sazdan za nešto veće i veličanstvenije i da je, uludo straćivši život, promašio zadatak.