Zašto, bre, pored rupe?!

Kažu da se Stevan Sremac zarazio u klozetu i umro. Matoš je odmah pribeležio da su u Sokobanji (1906) “sanitarni uređaji bili tako jadni”, da je srpski pisac zatrovao krv. Kralj Milan je, u Smederevu, propao kroz čučavac i potonuo do guše. Sreća da mu je pištolj ostao suv, pa je pucnjavom dozvao ađutante. Izvukli ga iz smederevskih fekalija. Ni danas se ne zna da li je neko kralju podmetnuo prerezane daske na čučavcu, ili je, opet, posredi bio - srpski murdarluk. Zato pak Stanilav Vinaver u jednom eseju iz 1952. pouzdano tvrdi da se Bora Stanković pomokrio uz samu zgradu Narodnog pozorišta u Beogradu, iz čiste dečačke osvete, zbog nekih para. I, zbog, “antiintelektualizma” koji je talentovani južnjak, tih godina, gajio u Skadarliji.

Danas je s nužnicima mnogo gore. Klozeti po gradskim bolnicama smrde bar kao oni železnički. O javnim i drumsko-kafanskim toaletima po Srbiji, uglavnom se sve zna. Zna se i da prosečan Srbin potroši tri sapuna godišnje, da je prošle godine bilo pet hiljada obolelih od šuge, da je Ada Ciganlija najveći javni klozet i pored ovih, tek ugrađenih, montažnih. Da na dva miliona Beograđana ima 28 javnih klozeta, a od toga samo dva rade. Da više ni u Mekdonaldsu nema za džabe, pa ko hoće u njihov toalet mora da pokaže račun da je jeo u Meku. Da su parkovi, podzemni prolazi i haustori - zamena za gradske pisoare. Da i kafandžije često dižu ruke od ulaganja u nužnike, klozete, toalete, ćenife, WC-e, jer sledećeg jutra osvanu bez vodokotlića, slavine, lavaboa pa i klozetske šolje. Da su naši javni klozeti, u stvari, WC-i gradskih kafana u kojima obično sede baba-sere, od novijeg doba baba-kake, ali i čučavci po fakultetima. Još je profesor Veljko Korać, kad je postao dekan Filozofskog fakulteta u Beogradu (sedamdesetih godina), rekao da će se postarati da klozeti na Filozofskom budu uzorni... Zna se i da u Srbiji uglavnom svako selo ima dom kulture, ali kuća klozet nema. Nego se ide, tamo, iza kuće, pored šupe i šupice, i letnje kuhinje, a tamo je i poljski WC. A ove velike nove kuće “s lavićima” imaju i velika kupatila koja se ne koriste. Na poklopljenoj WC šolji su milje i vaza. Čekaju goste iz daleka. I na sve to je turističko ministarstvo pre neki mesec sprovelo akciju za čistiji toalet, a prvo bi trebalo da prebrojimo koliko klozetskih šolja, u stvari, imamo.

Kakva je klozetska filozofija u Srba? Da li su naši zaraženi klozeti posledica nemaštine ili primitivizma? Kakve veze s tim imaju štrajkovi radnika, nadiruća inflacija, Hag i kosovsko pitanje?

Najstariji je kineski U rimsko i srednjovekovno doba ljudi su koristili toalet da bi se okupili i družili, ćaskali dok obavljaju svoje fiziološke potrebe. Zapadna civilizacija je pak definisala klozet kao najličniju i najusamljeniju prostoriju. Najstariji klozet je otkriven u kineskoj provinciji Henan. Izgrađen pre više od dve hiljade godina. Francuski pisoar je nastao 1830. i postavljen je u Parizu isključivo za muškarce, a tek pred kraj 19. veka i žene su dobile svoju kabinu. Danas u Parizu nema samo javnih nužnika za ljude, nego i specijalno označenih mesta za olakšavanje njihovih kučića i mačaka. Prvi javni klozet u Velikoj Britaniji otvoren je 1852. u Londonu, u Flit stritu. Drvene komode, obložene somotom, udobniji toaleti, koriste se od 18. veka. Reč je o maloj lažnoj biblioteci čiji su zidovi obloženi rafovima sa lažnim knjigama a i klozetska šolja je na gomili knjiga. Moderni toaleti su se pojavili u 18. veku kad je pronađen sistem ispiranja vodom, a u opštu upotrebu su ušli u 19. veku. Ujedinjene nacije upozoravaju da u svetu zbog nedostatka sanitarija, infekcije i zaraze godišnje odnesu dva miliona žrtava, uglavnom dece mlađe od pet godina. Prema zvaničnoj statistici Svetske klozetske organizacije, čovek provede tri godine u klozetu, godišnje 2 500 puta. Žene u klozetima provedu tri puta duže nego muškarci. Polovina korisnika javnih klozeta uopšte ne opere ruke posle obavljenog posla, čak i ako će odmah potom sesti za sto da jede.

Etnolog Bojan Jovanović veruje da naša nekultura nužnika potiče iz našeg lošeg odnosa prema urbanoj kulturi. Jer, mi nismo ni imali vremena da je izgradimo. Urbana kultura ovde ima plitke korene. Baš ona podrazumeva i odnos prema instituciji klozeta. NJihov smrad se širi, kaže on, čim uđete u nišku gradsku bolnicu. I svi su navikli na to. I pacijenti, i lekari, i osoblje...

“Na selu se smatra i da je priroda dovoljno velika da može da učini čistim ono što je čovek zaprljao. Razvojem urbane kulture došlo je do njene ruralizacije. Sa stvaranjem gradova poneli smo iz ruralnih sredina prirodan odnos prema WC-u”, objašnjava etnolog Jovanović. Dakle, mi nismo izgradili kulturni obrazac života u urbanoj sredini koji pretpostavlja i instituciju nužnika.

Nužnik, nužda kod nas znače oslobađanje od prljavštine, nešto što je neminovnost, jer “nužda zakon menja”, podseća Jovanović i to prljavo treba takvo i da ostane. Nužnik je u Srba na margini svesti, pa i na margini kulture. Uvek je u zapećku. Jovanović dodaje: “I sad ga treba iz tog decentriranog mesta preneti u središnje. Doskora su kuće na periferiji gradova zidane bez WC-a i kupatila, to je ta naša divlja periferija koju su naselili ljudi tek pristigli sa sela.” Oni sa sobom donose tradiciju i običaje srpske. Pa i narodne recepte. “Kad otvorite naše zbornike, možete da nađete razne narodne recepte, šta se sve lečilo mokraćom, balegom u narodnoj medicini. LJudske izlučevine u srpskoj narodnoj medicini imaju veliki značaj, jer sve što potiče od čoveka nosi vrstu zaštite”, tumači za NIN Vesna Marjanović, etnolog u Etnografskom muzeju u Beogradu. Ona još dodaje da je u svesti naroda pojam čistog različit od urbanog pojma čistog. “Žena s menstruacijom, u našoj tradiciji smatra se nečistom. A prljav toalet, ili klozet, ne smatraju se nečistima”, zaključuje.

Reč je, dakle, o mentalnom problemu. Uvek dominira niža kultura i ljudi se teško prilagođavaju zakonima više kulture, iako prelaze iz niže u višu kulturnu sredinu.

Profesor dr Žarko Trebješanin kaže da se to može shvatiti kao vrsta nekog inaćenja, pokušaj da se prkosi dostignućima kulture i civilizacije. “Klozeti su, zapravo, metafora, simbol našeg odnosa prema civilizacijskim tekovinama. Izbegavanje pitanja klozeta je vid potiskivanja. Kao da je to nešto o čemu ne sme da se priča. Tabu”, objašnjava psiholog Trebješanin. I dodaje: “U tzv. analnoj fazi, glavni je zadatak navići dvogodišnje ili trogodišnje dete na čistoću i samohigijenu. Dete tu izbegava da prihvati disciplinu, navikavanje na čistoću. To je, na neki način, simbol otpora, inaćenja, neprihvatanja socijalnih zabrana. A one kažu: ne sme da se vrši nužda na bilo kom mestu, u bilo koje vreme. Dete mora da se disciplinuje.” Da li su Srbi savladali analnu fazu u svom razvitku? “Pitanje kako nam izgledaju nužnici je izazivalo otpor, ignorisanje. A to je vid potiskivanja i pokazuje da taj stadijum nije prevaziđen, bar ga nije prevazišao veliki broj ljudi. Kad ljudi budu do svesti doveli nužnike, tada će i nužnici bolje izgledati”, kaže Trebješanin.

Nužnik je, dakle, nisko, ružno, prljavo mesto u svesti Srba i o njemu se govori samo u eufemizmima. Nema narodnih reči iz Vukovog rečnika. Sem u psovkama, naravno. “Na neki način, te opscene reči u vezi sa analnom erotikom, one se i koriste da bi neko bio povređen u psovkama”, zaključuje Trebješanin.

Zoran Ćirić, srpski pisac koji se ne trudi da izbegne “opscene reči u vezi sa analnom erotikom” u svojim romanima, pa ni u poslednjem “Slivniku”, kaže da je filozofija klozeta u Srba zapravo filozofija zatvora. “Zatvor je dakle veoma biološka metafora, kao zatvor fiziološki, ali i političko-ideološki. Naš predsednik u Hagu je poznavao igru reči. Sloganom Srbija se saginjati neće, Sloba je rehabilitovao onaj toliko klevetani čučavac, a istovremeno relativizovao nobl funkciju klozetske šolje, što je u skladu sa njegovim levičarskim pedigreom. Taj slogan nije slučajan, jer je njime Sloba učinio suvišnom filozofiju klozeta kod nas. Kod Srba se to radi preterano prirodno. Da je Cobe još uvek na vlasti, ne bi nam se događale devijacije tog zadnjeg krika dekadencije, kao što je hidrokolon terapija. To ispiranje debelog creva. Jer je to metafora za ispiranje mozga. Ali, lako ćeš s ljudskim mislima, problem je s ljudskim govnima.”

Inače, umetnost je, čak, opsednuta ljudskim izlučevinama. Od Rablea naovamo. Ima toga kod Balzaka, Dikensa, Flobera... “Svi ovde nešto palamude o rableovskom humoru a ne videh rableovskog u srpskoj literaturi. Sem što je siroti Vinaver Rablea odlično preveo pa kažu znalci francuskog, dosta i dopisao”, kaže Ćirić.

U filmu “Kada budem mrtav i beo” reditelja Žike Pavlovića ima ono veliko finale u poljskom klozetu, kad upucaju Dragana Nikolića, DŽimija Barku. “Posle je to maznuo Artur Pen za film Dvoboj na Misuriju kad Marlon Brando upuca jednog od članova bande DŽeka Nikolsona opet na čučavcu, tj. u poljskoj varijanti”, priseća se Ćirić koji u svom romanu “Prisluškivanje” ima i motiv čučavca bez rupe. “Kad je toliko začepljeno da nema rupu”, objašnjava i dodaje: “Pričamo o klozetima a ljudi smrde, šta je starije, onda, problem znoja ili sanitarnog čvora?”

Isidora Bjelica, spisateljica, kaže da je “posle prvog porođaja otpuzala do toaleta i videla jednu smeđu masu preko koje su trčali miševi, a ispred nje trudnice puše...” Mnoge žene su, kaže, odustale od rađanja, baš zbog toaleta u srpskim bolnicama i porodilištima jer ne postoji strašnije mesto - “tu je sublimirana sva srpska nesreća i užas”. Bjelica još kaže: “Strah od sopstvenog izmeta i nizak nivo higijene u toaletu svakako je i posledica partizanske kulture, jer ako je nešto bilo na visokom nivou u Turskoj imperiji, onda je to sigurno higijena posle velike nužde. Moram da priznam da je za mene veliko razočarenje bio i toalet na “Šarl de Golu”, bilo je prljavo i nije bilo sapuna. Francuska nam se bliži. U koji god toalet da odete od Tunisa, Egipta, Libana, Dubaija, mogli biste tamo da se kupate. U Dubaiju sam surfovala po Internetu sa WC šolje...”

Pisoar u lice Nijedno delo se ne dovodi u vezu s preobražajem umetnostiXX veka kao Fontana Marsela Dišana (1887-1968). Godine 1917, izvesni “Ričard Mut” uneo je pisoar, kao skulpturu, na izložbu koju je organizovalo NJujorško društvo nezavisnih umetnika (čiji član i osnivač je bio Dišan). Politika uprave je bila da se prihvati “bilo koje delo bilo kog umetnika, ako plati članarinu od šest dolara”. “Gospodin Blesavko” je platio članarinu, ali je njegovo delo bilo odbačeno. Pod pseudonimom “Mutt” (u slengu mutt - blesavko) krio se sam Dišan. Pisoar izvorne Fontane nabavio je od firme J. L. Mott Iron Works, proizvođača opreme od olova. Na izložbu ga je kao skulpturu postavio tako što ga je obrnuo za 90 stepeni u odnosu na upotrebni položaj, i potpisao ga pseudonimom “R. Mutt 1917”. Cilj mu je bio da isprovocira ostale članove uprave Društva i navede ih da nepristrasno sude da li da se neobično delo izloži ili ne. Pošto je odluka žirija bila negativna, Dišan je podneo ostavku na članstvo u upravi. Godine 1923. prestao je da se bavi slikarstvom i do kraja života igrao je šah. Članovi uprave su novo delo odbacili na osnovu dva argumenta. U prvom su se pozivali na “pristojnost”: da je artefakt nepristojan objekt i da ga ne bi trebalo izložiti zbog asocijacija koje proizvodi u vezi s kupatilom i izlučevinama. Pošto kao funkcionalni objekt ukazuje na vezu s javnim nužnikom, to ne zaslužuje status umetnosti. Drugi argument se odnosio na autorstvo: pošto artefakt spada u “nađeni objekt”, pa prema tome nije ga stvorio umetnik, bilo je neprihvatljivo izložiti ga kao originalno umetničko delo. U odgovoru kritičarima, Dišan je svoje delo definisao rečima: “Nije ni od kakvog značaja da li je gosn Mut fontanu napravio svojim rukama ili ne. On je izvršio izbor. Uzeo je predmet svakodnevnog života, postavio ga tako da njegovo upotrebno značenje nestane pod novim imenom i tačkom gledišta... (stvarajući) za isti objekt novu (za)misao... Uostalom, jedina umetnička dela koja (nam) je dala Amerika su njena limarija i mostovi.” Žiri je, takođe, Dišanovu Fontanu shvatio kao napad na njihovu estetiku i umetnost uopšte. Konačno, upotrebio je pisoar. Da je bio svestan uvrede koju je naneo kolegama, vidi se iz njegovih reči, četiri decenije kasnije: “Bacio sam im pisoar u lice i sad obožavaju njegovu estetičku lepotu.” Kada je on 1917. insistirao na estetici, članovi žirija su potencirali funkcionalna svojstva artefakta. Kada je, četiri decenije kasnije, pisoar u umetnosti već stekao estetički status dela, Dišan je potencirao njegova funkcionalna svojstva. Originalna fontana odavno je nestala. (Verovatno ju je na otpad poslao redar izložbe, misleći da je na pogrešnom mestu). Verzija Arturo Švarca, iz 1964. godine, najbliža je izgubljenom originalu. To je jedina verzija koju je odobrio Dišan, na osnovu planova izrađenih prema fotografijama izgubljenog originala. Marsel Dišan ostaje jedinstvena pojava u istoriji moderne umetnosti. NJegov porcelanski pisoar postao je najznačajniji i notorni ready made slučaj koji je revolucionisao mogućnosti umetničkog stvaranja putem direktnog preuzimanja zanatski izrađenih predmeta za svakodnevnu upotrebu. U tom smislu postao je nezaobilazan u svakoj istoriji postmodernizma. Potonje rasprave hronično se bave pitanjem da li proizvedena stvar može biti autorsko delo, što je doprinelo raspravama o identitetu i prirodi umetničkog dela i načinima njegove identifikacije. (Druga verzija priče kaže da Dišan nije izveo performans nego da je samo napravio fotografiju, a da je ostatak priče izmišljen. Po trećoj verziji, delo je postojalo, samo što nije bilo readdž-made nego je Dišan pisoar svojeručno napravio po merama originala.) (Uvod iz Filozofije u Dišanovom pisoaru dr Milana Brdara)

Božidar Đelić, ekonomista i bivši ministar srpskih finansija, koji je dugo živeo u Francuskoj, kaže da je ista boljka i tamo postojala, ali da su Francuzi “uveli javnu strukturu i strogu kontrolu na svim javnim mestima”. O nama, kaže: “Pitao sam kafandžiju na Ibarskoj, zašto mu je klozetska šolja zabetonirana. ‘E, gosin Đeliću’, odgovara gazda, ‘da znate šta su mi je puta mangupi digli... Sad da vidim ko će da je mazne!”

E sad, ako nas nisu unazadili Turci onih 500 godina bar što se klozeta tiče, kako su nas upropastili partizani?

Predratni beogradski stanovi su imali ogromna kupatila, po 12 i 15 kvadrata, prozor, peć koja se ložila da se voda zagreje, kadu, klozetsku šolju, lavabo... Posle, kad je došao socijalizam, počela je racionalizacija prostora. Branka Bošnjak, arhitekta iz G17+, kaže da su dimenzije kupatila, nažalost, strogo propisane i to su propisi koji važe poslednjih pola decenije. “To je pravilo ekonomične gradnje. Ne može se dakle ni danas dobiti građevinska dozvola za zidanje stanova koji imaju kupatila dimenzija većih od 2dž2,2 m. Mada se sve češće ne poštuju ovi propisi. Do pre četiri, pet godina projektovala sam privatne zgrade, kuće i nisam mogla da dobijem građevinsku dozvolu ako projektujem tri kupatila. Znalo se, može jedan sanitarni čvor na prizemlju i jedan na spratu. Ako investitor hoće da svako dete ima svoju sobu i kupatilo, ja to moram da prikrijem i da predstavim da je reč o ostavi ili garderobi da bih dobila dozvolu. Posle tu pravimo kupatilo”, kaže Bošnjak.

Ve-ce, 00, klonjara, klonja, kenjara, nužnik, zahod, ćenifa. Klonja je izraz koji predstavlja početak intimizacije. Etnolog Jovanović kaže da nam je s klonjom prostorija koja je uglavnom izazivala užas sada bliskija i više je tu.

To je i rodno mesto grafita. Tu su i kod nas i u svetu prvi zapisi ne samo skarednog tipa nego i političkog nezadovoljstva. Nužnik je dakle mesto za mentalno i fizičko oslobađanje, olakšanje.

Jedan grafit kaže: Ako ste u WC-u nemojte ništa da radite navrat-nanos i na svoju ruku.